I део
(Мисли о молитви - Свети Јован Кронштадски)

Значење и суштина молитве

K аква је неизмерно велика част човечанству, што може да отвара своја уста пред Богом, да ступа с Њим у разговор, да моли Њега за своје потребе, да му благодари за доброчинства, да му славослови за неизрециву велелепоту Његову и да буде уверено да је та жртва благодарности и славословља угодна Богу, да се најбоље, духовне, молбе наше за спас наших душа увек испуне. Како је и у овом односу човек неизмерно уздигнут изнад свих створења, и чулствених и оних који имају душу. Ниједно створење није добило од Бога такву част, мада и она имају свој језик, којим изражавају потребе своје природе, јер речено је да и птићи гавранова призивају Господа (Пс. 146, 9). Користићемо ту високу част ради тога да би смо заслужили од Господа још веће почасти вишњега звања. Тамо на небу је наша пуна слава, а овде су само њени почетци, који се јављају код верних хришћана.

Молитва је узношење ума и срца Богу, созерцање Бога, одважан разговор створења са Творцем, стајање душе пред Њим са страхопоштовањем као пред Царем и Само-Животом, који свима даје живот; заборављање ради Њега свега што нас окружује, храна душе, ваздух и светлост, њена животворна топлота, очишћење грехова, благи јарам Христов, лако бреме Његово. Молитва то је стално осећање (сазнање) своје немоћи или духовног сиромаштва, освећење душе, предокушај будућег блаженства, анђелско блаженство, небесни дажд, који освежава, напаја и земљу душе чини плодоноснијом, сила и моћ душе и тела, освежење и очишћење мисаоног ваздуха, просветљење лица, весеље духа, златна веза, која сједињује створење са Творцем, бодрост и храброст у свим невољама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делима, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва то је заједница са Анђелима и Светима, од памтивека Богу угодивших. Молитва је исправљење живота, мати скрушеног срца и суза, снажни подстицај на дела милосрђа; сигурност живота; уништење страха од смрти; пренебрегавање земаљског богатства, жељење небеских блага, очекивање Судије целога света, општег васкрсења и живота будућег века; појачано старање за избављење од вечних мука; непрестано искање милости (помиловања) од Владике; хођење пред очима Божијим; блажено ишчезнуће пред пресаздавајућим и свеиспуњавајућим Творцем, жива вода душе; молитва је смештање у срце свих људи љубављу, низвођење неба у душу; усељење у срце Пресвете Тројице, по реченом: u њему ћемо доћи, иу њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).

Молитва је доказ моје разумне личности, моје боголикости, залог мог будућег обожења и блаженства. Ја сам саздан ни из чега, ја нисам ништа пред Богом, као онај који ништа своје нема; али ја сам по Његовој милости личност, имам разум, срце, слободну вољу и при свом разуму и слободи могу срдачним обраћањем Њему да постепено увећавам у себи Његово бесконачно Царство, да постепено све више и више умножавам у себи Његове дарове, црпим из Њега као из сталнотекућег неисцрпног Извора разноврсне духовне и телесне дарове, посебно духовне. Молитва изазива у мени убеђење да сам ја икона Божија, да са смиреним и благодарним расположењем своје душе пред Богом, својом слободном вољом, ја, бесконачно умножавајући духовне дарове Божије, могу исто тако у бесконачност да се усавршавам и до бесконачности увећавам моје богоподобије, моје небеско блаженство, за које сам опредељен. O ! молитва је знак мог великог достојанства, којим ме је почаствовао Саздатељ. Али, она ме истовремено подсећа на моју ништавност (ја сам ни од чега и ништа своје немам зато и молим Бога за све), као и за своје највише достојанство (ја сам образ Божији, ја сам обожен, ја могу да се назовем Божијим пријатељем као Авраам, отац верујућих, чим бих несумњиво веровао у биће, доброту и свемоћ мога Бога и уподобљавао би се Њему целим животом делима љубави и милосрђа).

Треба се молити ради непоколебљиве и чврсте уверености срца, да све, и наше душе, и наша тела, са њиховим благостањем и неблагостањем, и сва имовина наша, и све околности живота, имамо од Бога, од моћи Његове, а не од природе, не од случаја, не од себе. Ако се не молиш Богу ускоро ћеш срцем заборавити Добротвора, Творца и Господа свега, a са заборављањем Њега упашћеш у свако зло. Тако видиш да ти молитва увек доноси суштинску корист.

Господ је тако милосрдан да се никада не гнуша наше молитве, већ сваку милостиво прихвата, и оно што није савршено у њој Сам исправља, само да би смо се Њему обраћали искрено и да Га не бисмо сасвим заборавили.

Бог зато тражи од нас свагдашње обраћање Њему у молитви, да би нас, који смо подивљали од грехова, и удаљили се од Њега, чеда Своја, привукао Себи, очистио и привио у загрљај Своје љубави, да би нам показао, како је нама с Њим свагда добро. Тако и добри родитељи поступају са својом злонаравном децом.

Свагдашња топла молитва приводи нас до најискренијег и најчвршћег уверења о бесмртности наше душе и о блаженству оног невештаственог (1) века: јер сву сладост молитве човек црпе од БогаДуха; сву снагу прима од Њега, исто као, по благодати Његовој, од Мајке Божије (Она избавља наше душе од беда, успокојава, радује, оживљава), од Анђела и Светих.

*
* * *
*

Молитва се темељи на вери

M олитва се темељи на вери: ја верујем да је Бог, пред којим изговарам своју молитву; Сведржитељ, који држи на длану сву творевину и који је дао разне врсте гласова створењима ради њиховог унутрашњег узајамног општења, а Сам нема потребу ни за каквим гласом; ја се надам да моја молитва долази до Њега, или боље рећи, право од срца прелази у Његове уши. Тако се и преписка сина са оцем или мајком, браћом и сестрама, оца са децом, пријатеља са пријатељем, који су удаљени једни од других, заснива такође на вери. Они су уверени да када пишу писма постоје и живе та лица, којима они пишу; надају се да ће писана реч доспети до њих, да ће да произведе у њиховој души, одговарајуће писму представе, мисли, осећања и они ће да одговоре на писмо сходно његовом садржају. Тако се ми и у животу руководимо, у много чему, вером и надом: тим више, ми у односу на духовни свет, треба да идемо, до краја времена, вером, а не гледањем (2. Кор. 5, 7).

Разговарајући са било којим човеком, ми смо уверени да нас он чује без обзира на растојање, које нас дели, а некада је оно врло значајно; уверени смо зато што добијамо од њега одговарајуће одговоре, и наше речи изазивају у његовом срцу иста схватања и расположења као и код нас. Или, ми говоримо на бројном скупу и уверени смо да нас цео скуп одједном чује, и ако наше речи иду од срца, онда оне падају такође на срца слушалаца и изазивају у њима добре мисли и душевна расположења. Тако, разговарајући у молитви са Богом или са Светима, ми треба да будемо, без најмање сумње, уверени да ће се наше речи, које су од срца изречене, чути (не говорим о Богу, Који је свуда и све зна, и само срце наше), не само онако како живи људи чују наше речи, него и много боље, ради једноставности својственој свету духовном, и на наше молитве добиће се одговори са већом лакоћом, мудрији и кориснији, него одговори земаљских лица на наше молбе, по тој истој једноставности и богопросвећености небесних житеља. To треба сматрати за истину, којој нису потребни докази, за најобичнију стварност. Као што смо у првом случају сви уверени из искуства, да су други чули наше речи, тако је и овде..

Молећи се Богу, треба стицати тако чврсту и непоколебљиву веру, да би посумњати у било шта, представљало тешкоћу, чак немогућност, а за то треба имати у срцу као написане речи: јер је све могуће Богу (Мк. 10,27); још треба имати и живо убеђење да Господ све испуњава, да је Његова суштина љубав и доброта; да је Његово дело а и суштина: да ствара, да даје, указује милост, штедро награђује, испуњава наше молбе. И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22; Мк. 11,24). Још треба бити јако пажљив према свом срцу, да оно не би лагало, да би свака реч излазила из његове дубине, како је казано: из дубине вичем к Теби, Господе (Пс. 129,1)! тј. треба се у највећој мери старати о истинитости молитве, о таквој искрености, која чини твојима све речи молитве, које је саставио неко други, сматрати истинском сваку реч молитве.

*
* * *
*

Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру

Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено средства против сумње и неверја. Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не даје Своје дарове! И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе премештати (Мт. 21, 21). Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков... нека не мисли д a ћ e примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је у свим путевима својгш (Јак. 1, 68). Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње. Ћ e гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине. Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио: вјерујеш ли да могу то учинити?

И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт. 9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога 1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика. Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га. 2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што је по мојим схватањима немогуће. Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум, тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака, аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је дух, а он тело.

Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св. Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у то чврсто веровао срцем. Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству сведржитељног Бога? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3). Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом; Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и даће вам се; тражите, и наћи ћ eme ; куцајте, и omeopu ћ e вам се (Мт. 7, 7). Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере, којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2, 8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28); Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је. Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн. 1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле, ви, зли 6 ydy ћ u , умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћ e више Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11)?

Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље, треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија, Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом и љубављу! Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати!

Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс. 148, 5). И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио, то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље, захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела, као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19), због тога су и наше молитве без плода.

Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати

Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој, наше молитве.

Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици, или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе, сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у самим речима, којима се означава тај предмет. На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог: реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).

Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без Њега.

Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.

*
* * *
*

Молитва пред иконом

Прекрасна је и богољубива навика код хришћана да имају икону Спаситеља и да My се моле. To је потреба за којом вапије наша душа. Сам Господ са љубављу, Њему својственом, жели да се уобличи у нама, како каже апостол: Дечице моја, коју опет са муком рађам, докл e се Христос не уобличи у вама (Гал. 4, 19); или: Да се Христос усели вјером у срца ваша (Еф. 3,17); али како да уобличим у срцу Христа ако га унапред не изобразим себи чулно и не представим Га пред својим очима? И ето, имамо иконе Спаситеља, Мајке Божије и друге. Љубав хришћана према њима, са жељом да увек носе њихове ликове у мислима и у срцу, сама наша природа чулно-духовна, изазвала је неопходност да се оне изобразе иконописањем и да се ставе на почасно место у кући, као у нашим срцима или у домовима наших душа; да им се да најпочасније место и да се поштују пре свега срдачним поклоњењем, а потом и телесним. О, како је сагласно са намером Божијом наше поштовање икона! Небо нам се јавља у иконама, као некада Господ у јеврејској скинији са места очишћења; мноштво од њих сија чудесима.

Онога тренутак када почињеш да се молиш у духу и истини пред св. иконом, на пример Спаситеља, тог тренутка до иконе долази дух онога који је насликан на икони, зато, ако је твоја вера у присуство лика насликаног на икони дошла дотле да ти видиш то лице живо, тада се оно заиста својом благодаћу ту и налази. На пример, чудотворне иконе, које говоре, које лију сузе, крв и друго; зато баш сви они гледају необично живо и изразито. Шта је немогуће за Бога, Који може да оживи камен и створи од њега човека? Исто тако чудесно (дело) (2), Он може да учини са насликаном иконом. Све је могуће ономе који верује (Мк. 9, 23), и код онога који верује чудесно силази Вишњи. Он се сједињује са знамењем животворног крста и чудотвори.

*
* * *
*

Треба се молити , не само устима , него и срцем

Меру достојанства своје молитве мерићемо људским мерилом, квалитетом наших односа са људима. Какви бивамо са људима? Некада им хладно, без учешћа срца, по дужности или из пристојности исказујемо своје молбе, похвале, захвалност или чинимо за њих нешто; а некада са топлином, од срца, са љубављу или некада притворно а некада искрено. Исто тако смо неуједначени и са Богом. А не треба тако. Треба увек од свег срца исказивати Богу и славословље и благодарење, и молбу; треба увек од свег срца чинити свако дело пред Њим; свим срцем увек волети Њега и уздати се у Њега.

Речи молитве сличне су киши или снегу, ако се изговарају са вером и саосећањем: у свакој од њих садржана је њој својствена сила и плод. Кишне капи или пахуљице, које падају попут непрекидне нити или у грудвицама, напајају земљу, и она рађа и доноси плод; тако и речи молитве представљају кишу душевну која свака посебно, напаја душу, и она рађа плодове добродетељи, садејствујући Светом Духу, посебно још ако је то сузна киша.

*
* * *
*

Господ даје по срцу

Молећи се Господу, Мајци Божијој или Светима, свагда имај на уму да Господ даје по срцу (д a ћ e ти Господ по срцу твојему, Пс. 19, 5), какво је срце, такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено, свим срцем, нелицемерно, тада саобразно твојој вери, степену топлине твога срца, даће ти се и дар од Господа. И обрнуто, што је хладније твоје срце, што је оно маловерније, неискреније, бескориснија је и твоја молитва, осим тога, она још више разгневљује Господа, Који јесте Дух и иште Себи оне који се клањају у духу и истини (Јн. 4, 24-23). Зато, ако призиваш Господа, Мајку Божију, Анђеле или Светитеље призивај их свим срцем, ако се молиш за некога од живих или умрлих моли се за њих свим срцем, изговарајући њихова имена са срдачном топлином; молиш ли за себе или неког другог добијање било каквих духовних дарова, или за избављење своје или ближњег из некакве невоље или од грехова и страсти, лоших навика моли се за то од свег срца, желећи свим срцем за себе и другога тражено добро, имајући чврсту намеру да се обновиш, или желећи да се неко други ослободи греха, страсти и грешних навика и добићеш од Господа дар по срцу твоме. Шта Год хоћете иштите, и биће вам (Јн. 15, 7). Видиш треба несумњиво желети оно за шта се молиш, само тада ћеш и добити. Молите се Богу један за другога, да оздравите (Јак. 5,16).

Као што сваку реч молитве: помилуј ме, Боже, Владика чује и испуњава сваку реч (искуство), само ако би од срца говорили; тако и све речи других молитава, чак и наше, сопствене, искрене молитве. О, добропослушни Владико! Слава Теби! Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима... (Мт. 7,78). Само у простоти срца, молите се без сумње.

Запамти, да ако ти за време молитве не празнословиш, него говориш речи молитве са осећањем, тада се твоје речи неће вратити празне, без силе (као љуска од зрневља), него ће ти неизоставно донети баш те плодове, који се садрже у речи као плод у љуштури. To је најприроднија ствар, као што су природни и уобичајени у природи плод и његова љуска. Али ако речи бацаш у празно, без вере, не осећајући њихову силу, као љуску без језгра, онда ће се оне празне теби и вратити; ако бацаш љуску, љуска ће да ти се и врати; ако бациш семе, донеће ти цео клас, и што је боље, плодније семе, то ће и клас бити богатији. Тако је и са нашим молитвама: што искреније, срдачније будеш изговарао сваку реч, то ће већи бити плод твоје молитве; свака реч, као зрно донеће ти духовни плод, као зрео клас. Ко од оних који се моле није доживео ово. Није Спаситељ узалуд поредио семе са речју, а људско срце са земљом (Мт. 13,5). To исто треба рећи и о речима молитве. Још: ко не зна да киша орошава земљу, биљке и напаја их? Тако нам се реч Божија, а и наша реч, речена са вером, неће вратити а да не напоји наше душе или душе које радо слушају и верују. To је баш тако природно, као што је природно да киша напаја и храни земљу и биљке и оспособљава да расту.

Бог и Свети исто тако чују нашу молитву као што људи чују један другога, када разговарају међу собом, или, као што слушају проповедника људи који стоје у храму, или војници који слушају глас вође, чују чак несравњено боље и савршеније; зато што ми чујемо речи другога, али не знамо, шта му је у срцу и у мислима, и дешава се да други једно говори, а сасвим друго има на срцу. Бог и Свети нису такви: они виде шта је код нас и у мислима и на срцу, сам Бог својим свезнањем, а Свети благодаћу Светога Духа, у Којем они вечито бораве. Они виде, одговарају ли наше речи срцу, и ако у потпуности одговарају срцу, а срце је са своје стране верујуће, скрушено и смирено, гори љубављу и усрдношћу (као што ми усрдно ка Теби прибегавамо) и жељом да добијемо тражено, тада се они љубазно приклањају на нашу молитву и дарују жељено. Бог и свети желе да их ми у молитви доживљавамо живима, онаквима какви јесу, да би смо их гледали срдачним очима. Жив је Бог; А БОГ није БОГ мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38).

Ако се од срца молиш Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светитељу, тада ти говориш самом срцу

Господа, Владичице, Анђела или Светог: јер сви смо у једном срцу Божијем у Духу Светом, сви Свети су у Божијем срцу. У Menu пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56).

*
* * *
*

Молитва нам доноси мир срца

Највећи дар Божији, који ми више од свега потребујемо и који врло често од Бога добијамо, следствено нашој молитви је мир срца, како говори Спаситељ: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). И радујте се и сматрајте да сте богати, да имате све када сте добили мир.

*
* * *
*

У молитви је неопходна простота срца

Труди се да дођеш до детиње простоте у обраћању и са људима и у молитви Богу. Једноставност је највеће благо и највећа врлина човекова. Бог је савршено једноставан, зато што је савршено духован и савршено добар. И нека је твоја душа слободна од подвојености на добро и зло.

За време домаћих и саборних молитава против лукавства ђаволског и расејаности мисли опомињи себе на једноставност истине и говори себи: просто, тј. ја верујем у све тражено простотом срца, и молим све просто; а твоја, непријатељу (3) мој лукавства, твоје хуле, подлости, уображења одбацујем.

Ђаво се обично усељава у нас кроз једну лажљиву помисао и мисао лажну и грешну жељу, а затим делује у нама и онеспокојава нас: тако је он прост. Н e усељава ли се Господ Бог духова у нас кроз једну мисао и љубав истинску и свету, и са нама обитава, и у нама делује и бива за нас све? Према томе, моли се без сумње, просто, тј. у простоти срца, без сумње; као што је лако да се мисли, тако треба да буде лако и да се моли.

*
* * *
*

У молитви је неопходно смирење

У молитви је неопходно свесно, промишљено, крајње смирење. Треба имати на уму, ко говори и шта говори. Посебно је то потребно за време читања молитве Господње: Оче наш. Смирење руши све подмуклости вражије. Ах! како је много у нама тајне гордости. Ето, говоримо, ја знам то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе ја нисам грешан. Колико личног мудровања!

Почетак и основа и извор твоје мислености, твоје речи и твоје делатности треба да буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства, Која је саздала и испунила све и Који дејствује cвe у свима ( l . Kop . 12, 6). Ко је заражен гордошћу, тај је склон да према свему испољава презир, чак и према светим и Божанственим предметима: гордост мисаоно уништава или скрнави сваку добру мисао, реч, дело и сву творевину Божију To је најсмртоноснији дах сатанин.

Када се молиш, говори у свом срцу против разних вражијих помисли и распаљености: Господ је све за мене. Тако, у току целог свог живота, при нападу страсти и при свим наговарањима вражијим, у болести, у жалости, у невољама и напастима, говори: све је за мене Господ; ја сам не могу ништа да урадим, ништа да претрпим, савладам, победим, Он је сила моја.

Све молитве подразумевају велику беду и сиромаштво наше пале природе; оне подразумевају такође да је Господ непрестано текући Извор сваког савршенства, свакога добра, да је Он наша неисцрпна Ризница. Треба делатно имати у молитви и у свако време сиромаштво духа. Благо сиромашнима духом (Мт. 5, 3).

За време молитве и при читања речи Божијих треба имати страхопоштовање према свакој мисли, према свакој речи, као према самом Духу Божијем, Духу истине. Сумњу и презир према речи треба одсецати као отров духа лажи; а како су сумња и презир плод умишљености и гордости, онда гордост треба из корена одсећи и бити као мало дете, које у простоти тепа пред Богом, мало дете, које зна и говори само оно, чему је научено од родитеља, савете са стране, супротне родитељским, не слуша и не зна, а неће ни да слуша, ни да зна. Јер Дух Свети је научио свете људе, као просту децу и незлобиву, да моле, да благодаре и славослове Бога оним молитвама, које Црква ставља у наша уста.

На молитви буди као дете, које тепа, сливајући се у један дух са духом изговорене молитве. Сматрај себе ни за шта, молитве прихватај као велики дар Божији. Свог телесног разума сасвим се одреци и не обраћај пажњу на њега, јер телесни разум надима (1. Кор. 8,1), сумња, уображава, хули. Ако за време молитве или ван ње враг омета твоју душу некаквим хулама или гадостима, немој да клонеш због њих, него реци са чврстином у свом срцу: ради очишћења баш од тих и сличних грехова дошао је на земљу Господ наш Исус Христос; због тих и њима сличних слабости духа је и дошао Многомилостиви да нам помогне; и када кажеш те речи са вером, твоје срце се истог тренутка успокојава: јер ће Господ твоје срце очистити. Уопште, ни од каквог греха, као од привиђења, не треба клонути, него се уздати у Спаситеља. О, неизмерно милосрђе Божије! О, највеће служење Богочовека нама грешнима! и до данас Он служи нама човекољубиво, очишћујући и спасавајући нас. Тако, да се посрами сила вражија!

*
* * *
*

Ради успеха молитве, онај који се моли, треба да се уподоби оном, коме се моли

Као што лош човек, прилазећи са молбом добром, кротком и смиреном човеку, ради бољег успеха своје молбе, сам се стара да се уподоби њему, тако и хришћанин, приступајући молитвом Господу или Пречистој Његовој Мајци или Анђелима, или Светима ради успеха своје молитве, дужан је да се уподоби, по могућности, Самом Господу или Пречистој Његовој Мајци, или Анђелима, или Светима. И ето, у томе се састоји тајна приближавања и брзог услишавања наших молитава.

Сви који приступате да угађате Господу у молитви научите се да будете подобно Њему кротки, смирени и искреног срца; да немате у души лукавства, лицемерства; да не будете хладни. Потрудите се да имате Његов Дух јер ко нема Духа Христова, он није његов (Рим. 8, 9), а Господ уподобљеног и сродног Себи тражи међу нама, некога коме би могла да се привије благодат Његова. Знајте, да баш ни једна реч не пропадне у молитви, ако се говори од срца: сваку реч Господ чује и свака реч је код Њега на вагању. Нама се понекад чини, као да наше речи само узалудно јече кроз ваздух, разлежу се као глас вапијућег у пустињи; не, не! Потребно је знати, да нас Господ у молитви разуме, ако тако може да се каже, тј. наше речи тачно тако како себе разумеју савршени молитвеници, јер човек је икона Божија. Господ одговара на сваку жељу срца, изражену или неизражену речима.

Молећи се Богу, имајте на уму, да Бог има три Лица, а како је Он Лице и Лица, то Он у бесконачности има сва та савршенства, каква ми можемо да замислимо у некаквом најсавршенијем, по благодати Божијој, човеку, на пример у Пресветој Дјеви Марији, у Николају Чудотворцу, у Јовану Златоустом, у апостолима, пророцима, испуњеним Духом Божијим. Човек је лик Божији и подобије Божије; по савршеном лику може Делимично да се расуђује о Прволику, какав је Он; све су бољи, привлачнији наши погледи срца и срдачно расположење у човеку од Бога, од Сина Његовог и од Духа Његовог. На пример, Св. Николај је био и јесте састрадалан и милосрдан према људима по благодати Вожијој. Он је увек, и данас добропослушан онима који га искрено призивају, по оном истом милостивом срцу, које је он имао за живота и данас има по благодати Божијој. Према томе, зар није и Сам Господ Бог састрадалан и милосрдан, и колико састрадалнији и милосрднији? Бесконачно више, колико је Сам бесконачно виши и од Св. Николаја. Или узми апостола Павла. Каква човекољубивост у срцу апостола! О слуги Филимоновом он говори господину: ти Га, то јест, моје срце прими (Флм. 1, 12). Колико је љубави у тим речима! А каква љубав дише у његовим посланицама! Срце наше постаде широко, говори он Коринћанима, вама није тијесно у нама (2. Кор. 6,11-12). Он је описао у једној посланици у чему се састоји љубав Божанствена. Читајући тај опис, осећаш да је апостол на делу испунио све оно, што је написао о љубави. Али одакле та љубав у апостолу, ранијем гонитељу и увредитељу Христовом, који је,улазио у куће и везивао мушкарце и жене, предајуђи их немилосрдно у тамнице (Дап 9, 11; 22, 4; 26, 10-11)? Од Господа, источника љубави. Он Једини је вечна и бескрајна Љубав, која Собом обухвата сва створења.

Онај, који се моли Господу, Мајци Божијој, Анђелима и Светима, треба, пре свега, да се побрине о исправљењу свога срца и свога живота, а потом да им подржава, као што је написано: будите, дакл e , милостиви као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6, 36); будите свети, јер сам Ја свет (1. Пт. 1, 16; Лев. 19, 2); Они, који се моле Мајци Божијој, треба да подражавају Њеном смирењу, непојмљивој чистоти, преданости вољи Божијој (на пример, када видиш неистине) и трпљењу; они, који се моле Анђелима, треба да размишљају о горњем животу и да се брину

о духовности, одбацујући постепено телесност и телесне страсти, а такође о пламеној љубави према Богу и ближњем; они, који се моле Светима, треба да подражавају њихову љубав према Богу и презирање света односно његових сујетних богатстава, њихове молитве, уздржање, нестицање, трпљење болести, мука и искушења, њихову љубав према ближњем. У супротном, молитва ће да буде бијење ветра.

Основа молитве је стремљење лика ка Прволику, као сличног сличноме.

*
* * *
*

Како се молити Владичици Богородици , Анђелима и Светима

Владичици Богородици, Св. Анђелима и свим Светима моли се као Самом Духу Светом, нарочито пак као Светој Тројици, која их је освештала, и у њима почива. Да u они у нама једно буду (Јн. 17, 21). Јер си Свет, Боже наш, и у Светима обитаваш (возглас). Амин.

Молећи се Богу, треба увек да представљамо себи Његово бескрајно величанство, поклоњење на хиљаде хиљада и безброј Анђела небеских и светих, такође Његову свудаприсутност и свезнање, Његову бескрајну доброту, праведност и светост. Када ословљаваш у молитви Пресвету Дјеву Богородицу Пресветом, Пречистом, пренепорочном, преблагом, онда представљај себи да је сама њена суштина светост вечна, непоколебљива, постојана, неизразива, несагледна и Анђелским очима ( Пресветој Богородици). Тако размишљај и о свим Анђелима и Светима, тј. да је њихова суштина светост и благост, по благодати Исуса Христа. Увек сматрај за велику срећу што можеш да разговараш кроз молитву са Господом или са Пречистом Господарицом Богородицом, или са Анђелима, или са Светим људима и са радошћу, а и са трепетом и страхом Божијим моли Им се увек, имајући на уму с Ким разговараш, ти нечисти и ништавни црв.

Када се молиш Небесним Силама немој да их замишљаш страшнима, недоступнима, немилостивима: не, то су створења прекротка, смирена, благочестива, која воле, доступна и љубазна, радо послушна, блиска онима који их са искреном вером и љубављу призивају у својим молитвама. Њихово својство је љубав за јединство са свим хришћанима кроз молитву вере. Још, када се молиш Небеским Силама презири све што је земаљско, као трулежно, и свим срцем воли небесни живот, духовни и стреми ка њему. Њима је врло драго да виде наше истинско мудрољубље, нашу жељу да себе учинимо њиховим суграђанима, чему смо и призвани по благодати Исуса Христа у Пребожанственој Тројици.

*
* * *
*

Молитва за одгнање лукавих и хулних помисли

*
* * *
*

Мати Божија чује наше молитве и моли се за нас

Ми се молимо преблагој и пренепорочној Мајци Божијој и Она се моли за нас. Ми прослављамо Њу - Вишу од сваке славе, и Она нама припрема вечну славу. Ми Њој често говоримо: "радуј се", и Она од Сина Свог и Бога моли: Сине Мој возљубљени, даруј им вечну радост за радосне поздраве, које ми упућују.

Снага молитве је: на пример отварати и затварати Небо, претварати огањ у росу. Чија молитва је посебно силна? Молитва Мајке Божије (светим Твојим и најсилнијим молбама) и Светих на небу; на земљи молитве свештеника, као самим Богом постављених уз сами Његов престо ради молитве за себе и људе (за наше Грехе и грехе народа из незнања; Јев. 9,7), молитве преподобних, отшелника (јер ће доиста погледати на њега; Јов. 42, 8). Од лењости за молитву хришћанина долази сиромаштво вере, наде и љубави, греси и безакоња, беде душевне и телесне.

*
* * *
*

Молитва Мајци Божијој спасава од ђавољих рањавања

Благодари најхитрију Заступницу нашу Господарицу Богородицу, Пречисту, премилосрдну Дјеву Марију, која нас по нашој усрдној молитви спасава од рањавања и угњетавања ђаволског. Погледај на Њу очима срца у Духу Светом, свуда присутном и све испуњавајућем и простом; погледај Њу, заиста присутну у твом срцу и узвикни према Њој: Пребрза Заступнице Господарице Богородице Маријо, спаси ме од врага, који ме саплиће. И одмах, истога трена, спасиће те Она према вери твога срца и према уздању твога срца у Њу тако ће и да одступи од недара тескоба, огањ и тешка чамотиња. Треба само замислити и чврсто веровати, да је Дух Свети свуда, на сваком месту и да је просто биће, да је у Њему цело небо блиско нама, као на длану, са свим Анђелима и Светима, да само треба призвати Господа или Господарицу Богородицу или Светог од свег срца, са вером која већ види, са покајањем из срца за грехе, којима нас везује враг, или се везујемо добровољно сами, и спасење ће тог тренутка да засија.

Дивно је спасење Владичице, тако се оно и улива теби у душу, као целебни балзам (4), или као ароматични животворни ваздух, или као успокојавајућа вода, само погаедај на Њу очима срца са уздањем у Њену благост и моћ. Али баш то је и тешко са срдачном вером која јасно види погледати према Њој, подједнако као према Господу или према Светима; враг се труди да на сваки начин постане тврди, високи и мрачни зид између твоје душе и Бога или Богородице, Анђела и Светих, не допушта бедни, да би око срца гледало Господа или Његове свете, помрачује срце на сваки начин, распршава веру, стешњава утробу (5), жеже, помрачује. Сва та дејства треба сматрати за машту, за лаж и кроз тај замишљени зид пробијати се ка Господу или ка Богоматери и ка Светима. Како се пробијеш, тог тренутка си и спашен. Вера твоја спасла те је (Мт. 9, 22).

*
* * *
*

Мајци Божијој треба се молити са пуним уверењем и надом да ћеш добити мољено

Приступајући молитви Царици Богородици, пре молитве буди чврсто уверен, да нећеш отићи од Ње, не добивши милост. Тако мислити и бити тако уверен, што се тиче Ње достојно је и праведно. Она је свемилостива Мајка свемилостивог Бога Речи, и о Њеним неизмерно великим и безбројним милостима оглашавају сви векови и све хришћанске цркве; Она је заиста бездан милостиње и дарежљивости, како се говори о Њој у канону Одигитрије (Кан. песма 5, ст. 1). Зато приступати Њој са молитвом без таквог уверења било би неразумно и дрско, а сумњом би се вређала Њена доброта, као што се вређа и доброта Божија, када приступиш молитви Богу, и не надаш се да ћеш добити од Њега мољено. Како хитају по милостињу неком угледном и богатом човеку, чије милосрђе сви знају, и који је своје милосрђе показао много пута? Обично са најспокојнијом увереношћу и надом да ће од њега добити оно што желе. Тако треба чинити и у молитви, не треба сумњати и бити малодушан.

*
* * *
*

Молећи се Светима, треба имати несумњиву веру у њихову близину

Ако призиваш неког Светог са сумњом да ти је близу и да те чује, и твоје срце ће савладати тескоба - мењај се, или, боље рећи, одмах савладај, уз помоћ Господа Исуса Христа, клеветника (ђавола), који се гнезди у срцу, призови Светога са срдачном увереношћу да ти је он близу у Духу Светоме и да чује твоју молитву: и теби ће одмах да постане лако. тегоба и туга у срцу за време молитве настају због неискрености, због лажљивости и лукавства нашег срца, слично као што се у обичном разговору са људима ми осећамо изнутра неугодно ако не разговарамо са њима из срца, већ лажљиво и неискрено. Тешко ти је противу бодила праћати се (Дап. 26, 14). Буди свагда и свуда истинит срцем, и свагда и свуда ћеш имати мир у срцу, али посебно буди истинит у разговору са Богом и са Светима: јер је Дух истина (1. Јн. 5, 6).

Ако Свете будемо призивали са вером и љубављу, они ће нас одмах услишити: сједињујуће начело са наше стране је вера, a са њихове, уједно и са наше стране је љубав, јер су и они у Богу, као што смо и ми у Богу, који јесте Љубав (1. Јн. 4, 16).

Свети Божији људи су цветови прекрасни, који не вену, миомирисни. Дотичи се тих цветова, не устима која заударају од греха, тј. моли им се чистога срца и чистим устима, не немарно, не расејаних мисли, него са великом пажњом, лагано. Они су разумна небеса; они су на земљи живели небески, дивно, у великим подвизима, у великој љубави, у великој смирености, незлобивости, трпљењу, самоодрицању, заволевши Бога изнад свега.

*
* * *
*

Пре молитве треба измолити за себе благодат искрене молитве

Онога коме желиш да се молиш, пре молитве замоли из срца да те удостоји да му принесеш срдачну молитву, хвалу или благодарење, јер ми тек када смо укрепљени од Духа Светога можемо да се молимо, при укрепљењу од тих светих угодника, преко којих желимо да се молимо Спаситељу. Узнеси, к Њему, пре молитве и славословља, срдачни вапај, да би ти Он даровао благодат искрене молитве, да би јарам Свој благи и бреме Своје лако ставио у твоје срце, да би ђаволску охолост и опирање ума и срца растерао. Ако хоћеш да се молиш Владичици обрати се Њој од срца да би те Она удостојила да нелицемерно, свим срцем принесеш Њој молитве или похвале и благодарење. Ако хоћеш Анђелу обрати се Господу да те удостоји да му се достојно помолиш или да опеваш његово доброчинство, светлост благост његове природе; ако желиш Светитељу обрати се Светом Духу, Чијом светошћу су освећени, да га достојно призовеш или му испеваш хвале и благодарења, јер сви ми тек при укрепљењу од Духа Сетога животворног можемо достојно и животворно да се молимо. Светитељи Божији су слободни дах Духа Светога: Дух дишe гдје хоће (Јн. 3, 8) (тј. у којој души жели, у њој и дише). Света Владичица је преизобилно освећена и очишћена Духом Светим. Анђели су освећени Духом Светим и Њиме живе и дишу, као што ми живимо у телу и удишемо ваздух. Молитве у свом истинском виду нису ништа друго, до дисање Духа Светога. Сам Дух, казано је, моли се за нас уздисањем неисказанијем (Рим. 8,26).

*
* * *
*

Црквена молитва

Да би хришћанин живео хришћанским животом и да се не би у њему потпуно угасио живот духа, њему је неопходна како домаћа тако и саборна молитва. Неопходно је да се са вером, разумевањем, усрђем посећује Богослужење у храму, као што је неопходно доливати уље у кандило, да би горело и да се не би угасило. Након што молитва постане искрена, она бива ватрена при уздржању. Осим тога због неопходности одржавања хришћанског живота у себи или топлине вере, наде и љубави, потребно је уздржање и пост. Ништа тако лако не гаси у нама дух вере као неуздржање, лакомост, пресићеност и расејан, разуздан живот.

Благодарим Мајци Цркви што ми је указала у јектенијама чему да се молим јер не знамо зашто ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, у јектенијама, уздисајима неисказаним (Рим. 8, 26). Слава благодати Светога Духа Утешитеља! Верујем да Он, по обећању Спаситеља, пребива с нама увек и упућује нас на сваку истину и не допушта да дођу до заблуде они који усрдно и смирено ишту правду Божију. Зашто ми своје молитве почињемо молитвом Цару Небеском Духу истине? Зато што је Он учитељ молитве и Дародавац молитве, Он, који пребива увек са нама и делује у свету. Благодарим Ти Господе Исусе, јер ради Тебе и Свети Дух дође у свет!

Када би се сви пастири или свештенослужитељи, црквенослужитељи (8) и паства молили Богу искрено и сложно, једнодушно, молитвама какве нам изговара наглас или нам тајно савршава Црква шта све не бисмо измолили од Бога? Каква бисмо све добра имали, од каквих све грехова и страсти, од каквих зала, беда и напасти се не би избавили? Те молитве су најмудрије, најкорисније, најбогоугодније, најсилније, кадре да приклоне Господа на свако милосрђе. Да нам Господ свима да да му се молимо једнодушно, искрено, силно, без слабљења.

Наше свештено и црквенослужитељно делање је да понављамо једне те исте молитве, мада веома разноврсне, почев од молитве "Оче наш", као и делање свих уопште. Потом да извршавамо једне те исте заповести моралног закона, јер душа се не утврђује различитошћу молитава, него њиховим понављањем и увођењем у наше мисли, у наше срце, и нашу вољу, или у деловање у току целог нашег живота.

*
* * *
*

Страсти и сујетно маштање ометају нашу молитву

Молитва је узношење ума и срца ка Богу (Катих. Митр. Филарета). Одатле је очигледно да не може да се моли онај чији су ум и срце чврсто везани за нешто плотско, на пример за новац, за част, или када неко има у срцу страсти: мржњу, завист према другима, зато што страсти обично вежу срце, као што га Бог шири и даје му истинску слободу.

Под видом највиших, најважнијих предмета вере, под видом највеће светиње, каква сујета, каква глупа маштања заокупљају врло често многе од нас! Ето, човек стоји пред иконама Господа, Мајке Божије, Анђела, Арханђела, Светога или целога сабора, код куће или у храму и понекад уместо молитве, уместо одлагања свакодневних животних брига за то време, он своди своје рачуне и рачунице, расходе и приходе, наслађује се добитком, жалости се због губитка прихода или прилика у предузећу (о душевном приходу или губитку, наравно, ни помена), или мисли ружно о ближњем, преувеличавајући његове слабости, страсти, подозревајући га, завидећи му, осуђујући га, или ако је то у цркви, загледајући у лица оних, који стоје поред њега, такође како је ко одевен, ко је добар, ко није, или правећи планове, како да проведе дан, где да иде, у каквом задовољству или каквој сујети да проведе дан и остало. И то се често дешава када се врши највиша наднебесна тајна Евхаристије тј. пречистог Тела и Крви Господње, када смо дужни бити потпуно у Богу, потпуно заузети размишљањем о тајни која се савршава ради нашег искупљења од грехова, вечитог проклетства и смрти, и о тајни нашег обожења у Господу Исусу Христу. Како смо се изопачили, како смо постали сујетни, а од чега је све то? Од непажње и немарности за своје спасење, од пристрасности према пролазном, од слабе вере или не веровања у вечност.

Док се молимо, у мислима нам се на необичан начин врте најсветији, узвишени предмети упоредо са земаљским, житејским, ништавним: на пример и Бог, и било какав омиљени предмет, на пример новац, некаква ствар, одећа, шешир, или слатко парче нечега, сладак напитак или некакво одликовање, крст, орден, лента и друго. Тако смо лакомислени, пристрасни, расејани! To је ваљда својствено само незнабошцима, који не знају за истинитога Бога и Сина Његовог Исуса Христа са Духом Светим, а не хришћанима, чије благо није на земљи, него на небу. Где је та жива вода у нашем срцу , која бије животворним млазом у срцима, потпуно преданим Богу? Ње и нема зато што је истиснута из њега житејским сујетама и осталим страстима. Нe можете служити Богу и мамону (Мт. 6, 24), говори Истина.

*
* * *
*

Да ли је могуће молити се убрзано?

Да ли је могуће молити се убрзано не штетећи својој молитви? Могуће је онима који су се научили унутрашњој молитви чистим срцем. У молитви је потребно да срце искрено жели оно што моли; да осети истину онога, о чему говори, а чисто срце то као да има у својој природи. Зато оно може да се моли и убрзано, а истовремено и богоугодно, пошто брзина не штети истини (искрености) молитве. Али, они који немају усрдну молитву, треба да се моле полако, очекујући одговарајући одјек у срцу за сваку реч молитве. A то се не даје увек брзо човеку који није навикао на молитвено созерцање. Зато, изговарање речи молитве без журбе за такве људе треба да буде одређено као обавезно правило. Чекај, док свака реч не одјекне у срцу њој својственим одјеком.

Спољашња молитва се често врши на штету унутрашње, а унутрашња на штету спољашње, тј. ако се молим устима или читам, онда многе речи не лежу на срце, ја се двојим, лицемерим; устима изговарам једно, a на срцу ми је друго; уста говоре истину, а расположење срца се не слаже са речима молитве. А ако се ја молим у себи, срцем, тада, не обраћајући пажњу на изговарање речи, усредсређујем га на садржај, на њихову силу, привикавајући срце постепено на истину, и улазим у оно расположење духа, у каквом су написане речи молитве, а на тај начин мало по мало учим да се молим духом и истином, по речима вечне Истине: који се клањају Богу, у духу и истини треба да се клањају (Јн. 4,24). Када се човек моли споља, наглас, тада не може увек да прати сва кретања срца, која су превише брза, зато што му је неопходно да се побрине изговором спољашњег облика речи. На тај начин, код многих чтечева, који брзо читају, ствара се потпуно лажна молитва: они устима као да се моле, по свему их видиш као благочестиве, a срце спава и не зна шта уста говоре. To се дешава зато што они журе и не размишљају срцем о ономе што говоре. Треба се молити за њих, исто као што се они моле за нас; треба се молити за то да би њихове речи допрле до њиховог срца и да дишу његовом топлином. Они се за нас моле речима светих људи, и ми за њих.

Ко брзо, без срдачног разумевања и саосећања чита молитве, побеђиван својим лењим и сањивим телом, тај не служи Богу, него телу своме, свом самољубљу и руга се Господу својом незаинтересованошћу, неучествовањем свога срца у молитви: Бог је Дух; и који му се поклањају, у д yxy и истини треба да се поклањају (ср. Јн. 4, 24) нелицемерно. Ма како било лењо и раслабљено твоје тело, ма како те вукло у сан, победи себе, немој да се штедиш за Бога, одреци се себе, да дар твој Господу буде савршен, дај Богу своје срце.

Н e чини у току молитве угодност лењивом телу не жури се; тело стешњено и оптерећено светим делом, Жури ка крају, да би се умирило или бавило плотским, свакодневним делима.

*
* * *
*

Молитвено правило треба обављати без журбе

Када вршимо молитву правило, посебно по књизи, не жури од речи ка речи, не осетивши његову истину, не положивши је на срце, али чини и непрестано приморавај себе да осећаш срцем истину онога што говориш. Твоје срце ће се томе противити некада лењошћу и окамењеном неосетљивошћу према ономе што читаш, некада сумњом и неверовањем, некаквим унутрашњим огњем и тескобом, некада расејаношћу и прибегавањем некаквим земаљским предметима и бригама, некада присећањем на увреду ближњега и осећањем освете и ненависти (9) према њему, некада представљањем светских задовољстава или представљањем задовољства од читања романа и уопште светских књига, не буди самољубив, побеђуј своје срце, дај га Богу на жртву благопријатну. Сине мој, дај Ми срце своје (Прич. 23, 26), и твоја молитва сродиће те, сјединиће те са Богом и са целим небом, и ти ћеш се испунити Духом и Његовим плодовима: правдом, миром и радошћу, љубављу, кротошћу, дуготрпљењем, срдачним умилењем. Ти би хтео да брзо завршиш молитвено правило, да би дао покој изнемоглом телу? Срдачно се помоли и заспаћеш најспокојнијим, тихим и здравим сном. Н e жури да се молиш било како: тих пола сата молитве вреде као цела три сата најздравијег сна. Журиш ли се на службу или на посао? Устај раније, немој да преспаваш и помоли се усрдно; стећи ћеш спокојство, енергију и успех у делима за цео дан. Срце тежи делима житејске сујете. Преломи га; нека његово богатство не буде земаљска сујета, него Бог. Научи своје срце да највише од свега пријања кроз молитву за Бога, а не за светске сујете, да се не посрамиш у дане болести своје, у часу смрти своје, као богати сујетом света и сиромашан вером, надом и љубављу. Ако се не будеш молио овако, како сам рекао, онда нећеш имати успеха у животу и вери нити духовног разума.

*
* * *
*

Када се привикаваш на познате молитве

Када ми први пут или ретко читамо некакве молитве, тада због тога што су нам нове читамо их радо и са јаким осећањем, али касније, што их чешће понављамо, то мање осећамо радости у њима; оне престају да нас занимају и ми себе са тешкоћом приморавамо да их читамо са ранијим осећањем. Против тога, што се тиче молитава, потребно је следеће: Треба си представљати као да први пут читамо прекрасне молитве, на које смо навикли и које су нас тако јако занимале у прво време, када смо почели да их читамо; удубљивати се срцем у сваку реч и ценити сваку реч. Та појава у нашој души је последица првородног греха последица наше првобитне неистрајности у истини. И до сада не можемо непоколебљиво да се учврстимо у истини: само што станемо, а затим се убрзо и поколебамо у њој. Тако често бива у односу на молитву, тако бива и у односу на веру, у дружењу са људима, у љубави према Богу и ближњем, и врлини уопште: свуда се показујемо неистрајни у истини.

Када се молиш Богу познатим молитвама, на које се навикаваш, говори у срцу: Господе! Ти си увек један и непроменљив. Моје срце се мења и хлади према речима молитве, међутим, снага њихова је иста као што си Ти вечно Онај Који јеси.

*
* * *
*

Можемо ли се молити својим речима?

Добро је понекад у молитви рећи неколико својих речи, које одишу пламеном вером и љубављу према Господу. Да, а не увек само туђим речима разговарати са Богом. Н e треба увек бити дете у вери и нади, него показати и свој разум, рећи од срца и своју реч добру (ср. Пс. 44, 2), при томе на туђе речи некако навикнемо и хладнимо пред њима. И како је пријатно Господу то наше лично тепање, које излази право из срца које верује, које воли и које је благодарно о томе не треба ни говорити; треба само рећи да душа са својим речима Богу трепери од радости, сва се распламсава, оживљава и блаженствује. Кажеш неколико речи, а окусиш толико блаженства, која нећеш добити у тој мери од најдужих и најдирљивијих туђих молитава, изговорених по навици и неискрено.

*
* * *
*

Боље је да се молиш кратко, али са ватреном душом

При молитви држи се овог правила, да је боље да се каже пет речи од срца, него мноштво речи језиком. Када приметиш да ти је срце хладно и немаш воље да се молиш, застани, загреј своје срце неком живом представом, на пример о својој грешности, о својој духовној беди, сиромаштву и слепоћи, или представљањем великих непрестаних доброчинстава Божијих према теби и роду људском, посебно хришћанима, а затим се моли без журбе, са топлим осећањем; ако и не успеш да прочиташ све молитве на време, није страшно, а од топле лагане молитве добићеш неупоредиво више користи, него ако би прочитао све молитве али брзо, без саосећања. Волим рећи пет ријечи умом својим; неголи хиљаде ријечи језиком (1. Кор. 14, 19). Али разуме се врло добро би било ако бисмо могли са дужним саосећањем да кажемо у молитви и мноштво речи. Господ не оставља оне, који се труде за Њега и дуго стоје за Њега, и колико они мере, мери и Он, и сразмерно обиљу истинитих речи њихових молитава, шаље у њихову душу обиље духовне светлости, духовне топлине, мира и радости. Добро је дуго и непрестано молити се, али не могу сви примити ту ријеч д o они којима је дано; ко може примити нека прими (Мт. 19, 11-12). Ко не може да издржи дуге молитве, боље је да се моли кратко, али са ватреном душом.

*
* * *
*

Треба и у врлини имати разум

Буди умерен у свим религиозним делима, и у врлини имај меру, сразмерно својим снагама, према времену, месту, претходним тешкоћама, потребна је благоразумност. Добро је, на пример, молити се чистога срца, али ако ускоро не буде подударања молитве са снагама (енергијама), различитим околностима, местом и временом, са претходним тешкоћама, онда она више неће бити врлина. Зато апостол Петар каже: покажите у добродјетељи разум (тј. не препуштај се само срцу), у разуму уздржање, а у уздржању трпљење (2.Пт. 1,56).

*
* * *
*

Јутарња молитва

Да би се провео сав дан савршено свето, мирно и безгрешно, јединствено средство за то је најискренија, ватрена молитва ујутру по устајању од сна. Она ће да уведе у срце Христа са Оцем и Духом Светим и на тај начин дати силу и моћ души против злих напасти; само треба чувати своје срце.

Јутарња молитва. Боже! Творче и Владико света! Погледај милостиво на створење Твоје, нека живи украшено Твојим Божанским ликом, у овим јутарњим часовима; нека просветли Твоје око, у тминама још јаче од сунчевих зрака, моју душу тамну и умртвљену грехом. Одагнај од мене униније и лењост, даруј ми весеље и душевну бодрост, да с радосним срцем славим Твоју доброту и светост, Твоју безграничну узвишеност, Твоја бескрајна савршенства у сваком трену и на сваком месту. Јер Ти си Творац мој и Владика живота мога, Господе, и Теби приличи слава од разумних створења Твојих у сваком часу сада и увек и у векове векова. Амин.

*
* * *
*

Вечерње правило

Како лако и брзо може да нас спаси Господ! У трен ока, неочекивано, неприметно. Често сам у току дана био велики грешник, а увече, после молитве, одлазио сам на починак оправдан и бељи од снега благодаћу Светога Духа, са најдубљим миром и сладошћу у срцу! Како је лако Господу да нас спаси у вечери нашег живота, при заласку наших дана! О, спаси, спаси ме, преблаги Господе, прими ме у Царство Твоје Небеско! Теби је све могуће. Своме Господу стојим или падам, стојим: јер је силан БОГ који нас подиже (ср. Рим. 14, 4).

Некада се човек моли, наизглед усрдно, али његова молитва не доноси му плодове мира и радости срца у Духу Светоме. Откуда то? Отуда што, молећи се по написаним молитвама, он се није кајао искрено за оне грехе, које је учинио тог дана, којима је оскрнавио своје срце, тај храм Христов, и којима је разгневио Господа. Но сети их се, покај се са свом искреношћу осуди себе непристрасно и тога часа уселиће се у срце мир, који превазилази сваки ум (Фил. 4, 7). У црквеним молитвама постоји набрајање грехова, али не свих, и често управо ти и не бивају поменути, којима смо свезали себе; треба обавезно сами да их набројимо у току молитве са јасним сазнањем о њиховој важности, са осећањем смирености и са скрушеним срцем. Отуда се у вечерњим молитвама и говори код набрајања грехова: или то и то, или је то учинио рђаво, тј. даје се нама на вољу да споменемо те или друге грехе.

Са одлучним срцем изговарајте речи молитве. Молећи се увече, не заборављајте да искажете у молитви Духу Светом, са свом искреношћу и скрушеношћу срца, оне грехове, у које сте упали прошлог дана; неколико тренутака топлог покајања и ви сте очишћени Духом Светим од сваке нечистоте, и бељи од снега, и сузе, које очишћују срце, потећи ће из ваших очију, и бићете одеждом правде Христове покривени и са Њим сједињени, као и са Оцем и Духом.

У молитви је потребно искрено жаљење због својих грехова и искрено покајање: набрајајући грехове споменуте у молитвама, говорити их, осећајући срцем, као да су сопствени. Још је потребна и ватрена жеља да се поново не згреши истим поменутим гресима.

*
* * *
*

Молитве за опраштање и отпуштањ е греха

Молитвом ми задобијамо опроштај грехова. Сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио (Мт. 18, 32). Искуство говори то исто.

Треба се умивати од прљавштине, а молитва је умивање од духовне прљавштине, тј. од грехова, нарочито сузна.

Када се молиш за опроштај грехова својих, укрепљуј се увек вером и надом у милосрђе Божије, спремно увек да прашта наше грехе по искреној молитви, и на све начине бој се да не би у срце доспело очајање, које се изражава тешким унинијем срца и принуђеним сузама. Шта су твоји греси наспрам милосрђа Божијег, ма какви они били, само ако се ти искрено покајеш за њих! А често бива да се човек моли и без наде у срцу, да ће његови греси бити опроштени, као да их сматра вишим од Божијег милосрђа. Због тога, заиста, и не добија опроштај, мада ће да пролије изворе невољних суза, и са тужним, стешњеним срцем одлази од дарежљивог Бога, тога је и достојан: верујте да ћете примити, говори Господ, и биће вам (Мк. 11, 24). Неверовање у добијање траженог од Бога хула је на Бога.

Ако сагрешиш нешто пред Богом (а грешимо превише сваког дана), одмах говори у свом срцу са вером у Господа, који пази на вапај твога срца, са смиреним сазнањем и осећањем својих грехова, псалам Помшуј ме, Боже, по великој милости Твојој, и прочитај усрдно читав псалам; ако није дејствовао први пут, понови још једном, само прочитај још усрдније, још осећајније и тада ће брзо да ти засија од Господа спасење и мир твојој души. Тако се увек скрушавај: то је верно, доказано средство против греха. Али, ако не добијеш олакшање, криви самог себе; значи да си се молио без скрушености, без смиреног срца, без чврсте жеље да од Бога добијеш опроштај грехова; значи, слабо те је ранио грех.

*
* * *
*

У молитви треба искреио желети оно за шта се молиш

У молитви је потребно, као прво, да предмет молитве буде изречен одређено, или у крајњем случају, да у срцу буде јасно сазнање и жеља за њим; као друго, да та жеља буде исказана са осећањем и живом надом у милост Владике или Божије Матере; као треће, потребна је чврста намера да се убудуће не греши и да се у свему твори воља Божија: ето си здрав, више не гријеши, да ти не буде горе (Јн. 5, 14).

*
* * *
*

Молитва Господња

Хришћанине! запамти и увек носи у мислима и срцу велике речи молитве Господње: Оче наш, који си на небесима! (упамти, ко је наш Отац? Бог Отац наш, љубав наша; ко смо ми? ми смо деца Његова, а међу собом смо браћа; у каквој су љубави међу собом дужна да живе деца таквог Оца? Да сте дјеца Аераамова, чинили бисте дјела Аврамова, Јн. 8, 39; па каква смо дела ми дужни да чинимо?). Да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја. Хлеб наш насушни дај нам данас (хлеб наш све је заједничко, а не мој; самољубље треба да буде изгнано из срца деце Божије: ми смо једно), и опрости нам дугове наше (хоћеш и волиш да ти Бог опрости грехе, за уобичајено сматрај праштање греха и људима, који су згрешили против тебе, знајући да је љубав дуготрпељива и милосрдна). Н e уведи нас у искушење (и сам се не упуштај у искушење; не дај нози твојој да се спотиче, нити ће задремати чувар твој. Господ је покров твој на десној руци твојој, Пс. 120; 3, 5). Но избави нас од злога. (Немој да му се својевољно предајеш и Господ те неће њему предати.) Јер Твоје је Царство (признај једнога Цара Бога и Њему једином служи) и сила (у Његову свемогућу силу се уздај) и слава (за Његову славу ревнуј свом снагом и целог живота свог) у еекове (Он је вечни Цар, а царство сатане ускоро ће да прође као разбојничко, лажно). Амин. Све је то истинито. Сећај се те молитве више од свега и чешће је у мислима изговарај и размишљај о њој, шта значи у њој свака реч, израз и молба.

*
* * *
*

На крају јутарњих и вечерњих молитава следи призивање Светих

На крају домаћих јутарњих и вечерњих молитава призивај свете: патријархе, пророке, апостоле, светитеље, мученике, исповеднике, преподобне, испоснике или подвижнике, бесребренике,- да би, видећи код њих испуњење свих врлина и сам почео да им подражаваш у свим врлинама. Код патријараха учи се детињој вери и послушности Господу; код пророка и апостола -ревности за славу Божију и за спасење душа људских; код светитеља -ревности за проповедање речи Божије и уопште писањем узимати удела у прослављању имена Божијег, кад год је то могуће, у учвршћивању вере, наде и љубави код хришћана; код мученика и исповедника- чврстини за веру и благочешћу пред људима неверујућим и безбожним; код испосника- распињању тела са страстима и похотама, молитви и богомислију; код бесребреника- нестицању и бесплатној помоћи онима који имају потребу.

*
* * *
*

Неопходност помињања живих и упокојених

Неки говоре: чему помињање имена упокојених или живих у молитви за њих? Бог као свезнајући и Сам зна та имена, зна и потребе свакога. Али они, који тако говоре, заборављају или не знају важност молитве, не знају како је важна од срца изговорена реч, заборављају да се правосуђе Божије и милост Божија приклањају нашом срдачном молитвом, коју Господ по доброти Својој узима у заслугу самим умрлима или живима, као члановима јединственог тела Цркве. Такви не знају, да се и Црква првородних, записаних на небесима (Јев. 12, 23), по љубави својој стално моли за нас Богу, и баш спомиње пред Богом посебно имена оних људи који им се моле, молитва за молитву. Ми смо помињали њих, они нас. А ко не помиње из љубави своје, ближње своје у молитви, тај сам неће бити поменут и неће се ни сам удостојити помињања. Много значи у молитви једна реч вере и љубави. Много може молитва праведног (Јак. 5, 16).

*
* * *
*

У молитви за живе и умрле неопходно је да се они усрдно помињу

Молећи се за живе и умрле и изговарајући њихова имена, потребно је од свег срца, са љубављу изговарати та имена, како би носили у души та лица, чија се имена помињу као дојиља када негује своју дјецу (1. Сол. 2, 7), и памтили да су они удови наши и удови Христовог тела (ср. Еф. 4, 25; 5, 30); није добро да се пред лицем Божијим само набрајају језиком њихова имена без учешћа и љубави срца. Треба да се помисли да Бог гледа на срце, да и они, за која се молимо потребују баш то од нас, према дугу. хришћанске љубави, братске саосећајности и љубави. Велика је разлика између безосећајних набрајања имена и њиховог усрдног помињања: једно од другог разликује ce као небо и земља. Али, име Самог Господа, Пречисте Његове Мајке, Светих Анђела и Светих Божијих људи по преимућству треба призивати увек чистог срца, са вером и пламеном љубављу; уопште, речи молитве не треба пребирати само језиком, као да вртиш прстом у књизи листове папира или као да бројиш новац; требало би да речи извиру као извор живе воде из свога врела, да би биле искрени глас срца, а не туђа позајмљена одећа, из туђих руку.

Када се наглас или у себи молиш за друге, на пример за своје укућане или за друге, иако то они и нису тражили од тебе, моли се за њих са таквом истом топлином и усрдношћу, као што се молиш за себе. Сети се заповести закона: Љуби ближњег свога као самог себе (Мт. 19, 19; 22, 39; Лев. 19,18). У свим случајевима пази на то, тј. воли ближњег као себе. Н e буди лукав пред Господом, који испитује срца и бубреге (Јер. 11,20; Отк. 2, 23; Пс. 7, 10), да Он не презре твоју молитву као сујетну и лажну.

*
* * *
*

Наша молитва у име свих (10), побуђује нас на непрестану узајамну љубав

На шта нас побуђује Света Црква када и у домаћој и у црквеној молитви ставља у наша уста молитве у име свих, а не у име једнога? Побуђује нас на непрестану узајамну љубав, да бисмо увек и у свему, у молитви и у свакодневном обраћању, волели једни друге, као себе, да бисмо подражавајући Бога у три Лица, која сачињавају највише јединство, и сами били једно од многих састављено. Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби; да и они у Нама једно буду (Јн. 17,21). Молитва је заједничка за све и у животу нас учи да делимо свакодневне потребе са другима, да би и у животу код нас све било заједничко и као једно, да би се у свему видела узајамна љубав, такође да би све своје способности употребљавали у корист других, ко како може, да не би скривали свој таланат у земљу, да не би били егоисти и лењивци. Ако си мудар дај савет оном који није мудар; ако си образован научи неуког; ако си јак помози нејакоме; ако си богат помози сиромаху.

*
* * *
*

Неопходно је молити се за све

Када се молиш, труди се да се више молиш за све, него за себе самога, и за време молитве живо представљај све људе заједно са собом као једно тело, а сваког одвојено као уд тела Христовог и као свој сопствени уд: јер смо yдoвu један другоме (Еф. 4, 25); моли се за све тако, као што се молиш за себе, са истом таквом искреношћу и топлином; њихове немоћи, болести сматрај својим немоћима и болестима; њихово духовно незнање, њихове грехе и страсти- својим незнањем, својим гресима и страстима; њихова искушења, напасти и разноврсне невоље - својим искушењима, напастима и невољама. Такву молитву са великом благонаклоношћу прима Отац Небески тај - заједнички за све свеблаги Отац, не Гледа ко је ко (Рим. 2,11), нема ни сјенке промјене (Јак. 1,17), та Љубав, која је безгранична, сву твар обухвата и чува.

У молитви треба да имамо на уму да смо ми удови један другом и треба да се молимо за све, као што молитва Оче наш указује. Апостоли и сви свети су пример тога. Ако будеш то имао на уму и ако се будеш молио за друге, онда ће се и свети Анђели молити за нас, као чланови једног Царства Христовог, једне Цркве, једног тела. И каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити (Мт. 7,2).

*
* * *
*

Молитве које вршимо по нечијој молби за некога

Не пропуштај прилику да се молиш за неког човека на његову молбу или за њега на молбу његове родбине, пријатеља, поштовалаца или познаника. Господ са благонаклоношћу гледа на молитву наше љубави и на нашу смелост пред Њим. Осим тога, молитва за друге је веома корисна и ономе ко се моли за друге; она чисти срце, утврђује веру и наду у Бога и распламсава љубав према Богу и ближњем. Молећи се, говори: Господе! Ти можеш то и то да учиниш овоме слуги Твоме; учини му то, јер име је Твоје Свемогући и благи Човекољубац Ако ми, зли будући, умијемо д ape добре давати не само својој деци, него и туђој, колико ћеш Ти више дати свих могућих добара онима који Те моле? (Мт. 7, 11)

Нe буди лењ да се молиш усрдно за друге, на њихову молбу или сам од себе и заједно са њима и добићеш милост од Бога: благодат Божију у срцу којом се наслађујеш и укрепљујеш у вери и љубави према Богу и ближњем. To су речи истине; оне излазе из искуства. Ми се обично не молимо баш радо, него више по нужди или навици, молимо се за друге без пуног учествовања срца; требаш себе принудити да се молиш од свег срца, са великом вером, са великом смелошћу, да добијемо велику и богату милост од милосрдног и многодарежљивог Бога. Али нека иште, речено је, с вјером, не сумњајући ништа; јер који сумња он је као морски вал што га вјетар подиже и витла (Јак. 1, 6). Господу, томе заједничком Оцу свих, пријатно је када се ми са вољом, са вером и љубављу молимо један за другога, јер Он јесте Љубав, спремна да помилује све због узајамне љубави. Свети Дух је рекао: молите се Богу једни за друге, да оздравите (Јак. 5, 16). Видиш, како је пријатна Богу и делотворна молитва једних за друге.

*
* * *
*

Како се молити за исправљање ближњих

Ако желиш некога да исправиш од недостатака, не мисли да ћеш га исправити само својим средствима: сами ми више кваримо ствар својим сопственим страстима, на пример гордошћу и произишлом од тога раздражљивошћу; Но пренеси н a Господа бригу своју (Пс. 54, 23) и помоли се Њему који испитује наша срца и бубреге (ар. Пс. 7, 10), од свег срца, да би Он Сам просветлио ум и срце човека; ако Он увиди да твоја молитва дише љубављу и излази од свег срца, онда ће сигурно да испуни жеље твога срца и ти ћеш ускоро рећи видевши промену у оном за шта се молиш: ова је измена деснице Вишњега (Пс. 76,11)

За опроштај сагрешења других моли се онако како се молиш и за опроштај својих сагрешења, када они поражавају тугом и тескобом твоју душу, побеђују те болећивошћу, у скрушењу срца и са сузама молиш Бога за помиловање; подједнако се моли и за спасење других, као и за своје сопствено. Ако достигнеш то и претвориш у навику, онда ћеш добити од Господа обиље духовних дарова, дарова Духа Светога, Који воли душу која саосећа у спасењу других зато што Сам Он, Свесвети Дух, на све начине хоће да спасе све нас, само да My се не противимо, да наша срца не отврдну. Сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26).

Господу, као најчедољубивијем Оцу, пријатно је када се ми искрено молимо за људе Његову децу, и као што родитељи, на молбу добре и благонаравне деце своје, милују неваљалу, ћудљиву и злонаравну децу, тако Отац Небески, после молитве оних који су Његови (2. Тим. 2,19) или после молитава свештеника Његових, обучених благодаћу, за народ, милује и недостојне, као што је помиловао и миловао непокорни и роптајући јеврејски народ у пустињи на молитве Мојсија. Али, каква је то ватрена молитва била!

Пост Мојсијев за неуздржљивост Израиљаца. Страдања светих за нашу разнеженост; њихови постови и одрицања за наше неуздржање и раскош; њихове ватрене молитве за нас лење за молитву. Пост Господа нашег Исуса Христа за наше неуздржање. Његове раширене руке на крсту за наше пружене руке према забрањеном дрвету и према свему забрањеном по Божијим заповестима. Замењивост наших молитава за друге за оправдање оних, за које се молимо; замењивост наших подвига и врлина за друге, на пример молитве и милостиње за умрле и за живе. Тако су молитве са сузама мајке Августинове за сина свога спасиле Августина.

*
* * *
*

Како да се молимо за: 1) гордог и непокорног, 2) злобног, 3) среброљубивог и себичног, 4) завидљивог, 5) пијаницу, 6) стомакоугодника

*
* * *
*

Молитва за покојнике велико доброчинство за њих

У мрли човек је живо биће: Бог није Бог мртвих него живих. јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38). Његова душа невидљиво лебди изнад тела и на местама, где је волела да борави. Ако је она умрла у гресима, онда не може себи да помогне да се избави од њихових уза и има велику потребу за молитвама живих људи, посебно Цркве најсветије невесте Христове. Према томе, молићемо се искрено за умрле. To је велико доброчинство за њих, веће доброчинство него за живе.

Када се будеш молио за упокојење душе уснулога (11), приморај себе да се помолиш за њега од све душе, знајући да је то основни дуг твој, а не само свештеника и клирика. Замисли, колико је неопходан уснулом покој и колико му је потребна молитва живих, пошто је уд једног тела Цркве, како зли дуси оспоравају код Анђела његову душу и како она стрепи не знајући какав ће да буде њен удео заувек. Много значи пред Владиком молитва вере и љубави за уснулога. Замисли још, како је неопходан за тебе покој када те свежу окови грехопада и како се тада ти усрдно, с каквом искреношћу, жаром и снагом молиш Господу и Пречистој Богородици, и како се радујеш и торжествујеш (12) када после усрдне молитве добијеш избављење од грехова и душевни мир. Приложи то и души преминулог: и његовој души такође је потребна молитва сада већ твоја, зато што сама не може да се моли плодотворно; и његовој души је потребан покој, који ти можеш да измолиш за њега топлом молитвом, са доброчинством у корист његове душе и посебно приношењем за њега Бескрвне Жртве.

За уснуле се моли тако, као да се твоја душа налази у аду, у пламену, и ти се сам мучиш; осећај њихове муке својим срцем и ватрено ватрено се моли за њихово упокојење у месту светлом и цветном, и у месту одмора.

Моли се Господу за упокојење умрлих праотаца, отаца и браће своје свакодневно, јутром и увече, да у теби живи сећање на смрт и да се у теби не угаси нада у будући живот после смрти, да се смирује свакодневно дух твој мишљу о твом брзопролазном животу.

*
* * *
*

Ђаво и наша плот труде се да спрече молитву

Од преблагог и дарежљивог Бога могу да се добију молитвом вере сва духовна и неопходна материјална блага, само када би жеља за тим била искрена и молитва ватрена. И какве нам молитве Црква ставља у уста! Онакве каквима је могуће приволети Господа на сваку милост према нама, на сваки добри дар. Враг, знајући благост Божију и снагу молитве, на све начине се труди да нас одврати од молитве или за време молитве расејава наш ум, задржава нас разним страстима и пристрашћима житејским или журбом, смутњом и другим.

Ево, ти се молиш, твоја молитва врши се успешно, ти имаш унутрашње осведочење да је Господ чује и да је благонаклон према њој; имаш мир у мислима, лако ти је и сладосно на срцу; али пред крај твоје молитве због најнезнатнијег слабљења твога срца и помисли, у твоје срце убацује се некакво тешко бреме, огањ који раслабљује срце и ти осећаш крајњу тежину молитве и одвраћање од ње уместо пређашње лакоће и расположења према њој. Н e очајавај, пријатељу, то су подвале врага, који воли да нам се подсмева, посебно на крају наших благочестивих занимања, да би смо упали у униније и уједно упропастили све своје раније напоре у светом делу. Научи из тога да убудуће не гасиш свој дух ни на тренутак у току молитве, да се молиш у духу и истини нераслабљено и не обмањуј Господа у молитви ни једном речју, тј. ни једну реч не изговарај притворно, лицемерно, нека цела твоја молитва буде само изражавање истине, лира Духа Светога, и ни једном речју не служи лажи вражијој и не буди труба ђаволова. А за скидање вражијег бремена са твоје душе и за гашење његовог огња помоли се усрдно Господу, признајући пред Њим од срца своју кривицу - лицемерје за време вршења молитве, и добићеш олакшање и мир. Н e жури се, све говори и ради мирно. Успећеш. Враг ужурбава и смућује, јер од смућене ужурбаности нема користи.

Када за време молитве твојим срцем овлада униније и сета, знај да то долази од ђавола, који се на све начине труди да те заустави у молитви. Јачај, храбри се, и мислећи на Бога, одагнај то убиствено осећање. Запамтите: ако не у мислима, a оно у срцу враг често појачава хуле на име Бога Сведржитеља. У чему се састоји та хула на Бога у срцу? Сумња, неверовање, униније, нетрпљење Божијих поука и роптање, све страсти. Неверовањем у истину и благост Божију враг изригује хулу на истину, благост и свемоћ Божију; унинијем такође на Његову благост, уопште поривом људских страсти хули свеблаги Промисао и истинитост Божију.

Нe дај да те у молитви победи тело и враг, који дејствује кроз њега; не лажи језиком својим, но говори истину у срцу свом (13) (Пс. 14,3); тако мисли и осећај сам, као што говориш у молитви, а не као да ти је на језику мед, а на срцу лед; једном ће да победи враг, након тога ћеш већ морати да браниш себе, своју слободу од њега, као врагом освојено парче земље, а твоје срце ће да одступи од Господа. Ничим не потцењуј духовни живот, ништа не сматрај малим и да не заслужује велику пажњу: кроз мале грехове ђаво води до великих. Најважније при томе је: да се трудиш да будеш свагда срцем у истини. Када је теже борити се са телом, тада и покажи своју чврстину, тада немој да слабиш у борби, као добри војник Христов.

*
* * *
*

О молитви Исусовој

Две силе, потпуно супротне међу собом, утичу на мене: сила добра и сила зла, сила животна и сила смртоносна. Као духовне силе, оне су обе невидљиве. Сила добра, после слободне и искрене моје молитве, увек прогони злу силу, а зла сила јака је само злом, које се у мени скрива. Да се не би трпело непрекидно нападање злог духа, треба непрестано имати у срцу Исусову Молитву: Исусе, Сине Божији, помилуј ме. Против невидљивог (ђавола) невидљиви Бог, против моћнога Најмоћнији.

*
* * *
*

Људи су запали у неверје и страсти зато што се не моле

Људи су запали у неверје због тога што су потпуно изгубили дух молитве или га уопште нису имали и немају га, краће речено због тога што се не моле. Кнез овога века увек има простор за деловање у срцима таквих људи; он је њихов господар. Молитвом они нису умолили и не умољавају себи од Господа росу благодати Божије (јер само они, који моле и траже добијају дарове Господње), и ето, срца оштећена по природи, без животворне росе Духа Светога пресахла су и од крајње сувоће најзад се запалила адским пламеном неверја и разних страсти, а ђаво зна само да распаљује страсти, које одржавају тај ужасни огањ и торжествују када виде погибао несрећних душа, искупљених Крвљу Онога Који је уништио његову силу.

*
* * *
*

Због чега се умарамо на молитви?

Кажу: ми се брзо заморимо молећи се. Због чега? Због тога што пред собом не представљате живо Господа, иако вам је са десне стране (ср. Пс. 15, 8). Гледајте га непрестано срдачним очима и тада ћете целу ноћ престајати на молитви и нећете се уморити. Шта је кажем ноћ! Три дана и три ноћи престајаћете и нећете се уморити. Сетите се столпника. Они су много година, стајали у молитвеном настројењу духа на столпу и надвладавали своје тело, које је код тебе, као и код њих било склоно лењости. А теби је тешко да проведеш неколико сати на саборној молитви, чак и један сат!

*
* * *
*

Потребно је себе приморавати на молитву

Кажу: ако немаш воље немој да се молиш, лукаво телесно мудровање; немој да престајеш да се молиш, иначе ћеш сасвим да одустанеш од молитве; тело то и хоће. Царство небеско с напором се осваја (Мт. 11, 12); без самопринуђивања на добро нећеш се спасити.

Људима који се мало моле слабо је срце; и ето, када они желе да се моле, њихово се срце раслабљује a раслабљују се и њихове руке, тело и мисли, и тешко им је да се моле. Треба савладати себе: потрудити се да се молиш свим срцем, зато што је добро и лако молити се свим срцем.

Учите да се молите, принуђавајте себе на молитву: у почетку ће да буде тешко, а затим, што више будете себе принуђавали, то ће бити лакше; али у почетку увек треба себе принуђавати.

Спознај, човече, беду своје душе и снажно, непрестано се моли Спаситељу људи, да би те Он спасао од ње. Н e говори у себи: ја нисам у опасности, ја нисам у беди, мени није потребно да се често и много молим за избављење из невоље, која ме не сналази и за коју не знам. To и јесте беда, што ти, с обзиром да си у великој невољи, не знаш своју беду; то је твоја невоља греси твоји.

Духовни и телесни живот се разилазе, не слажу се; због тога се у телу некада осећаш прекрасно a у души, у срцу не. Почни да се молиш и видећеш да ти је срце задебљало, обукао се, удебљао се, раширио се и заборавио Бога (Друга (14) 32; 15,18) и тешко ти је да се молиш, иако си здрав и пун снаге; када престанеш да се молиш, опет ће да ти буде лако; али то је греховна лакоћа.

*
* * *
*

Због чега је потребна дуготрајна молитва?

НАПОМЕНЕ:

1. Будућег века, мисли се на вечни живот у заједници са Богом и свима Светима (назад на текст)
2. Прим. прев. (назад на текст)
3. Односи се на ђавола који нас напада (назад на текст)
4. Лековити мелем (назад на текст)
5. Овде се под утробом подразумева цео унутрашњи човек (назад на текст)
6. "Достојно јест ..." песма Богородици (назад на текст)
7. Прим. прев. (назад на текст)
8. Чтеци и сви који служе у цркви а нису у свештеном чину (назад на текст)
9. Мржње (назад на текст)
10. У оригиналу стоји "НАША МОЛИТВА ОТ ЛИЦА ВСЕХ". Овде се мисли на молитву у којој једно лице представља сва друга лица, као један уд цело тело и обраћа се Господу за помиловање свих, али не наводећи њихова имена На пример, када кажемо: Помилуј нас, Господе, помилуј нас! (назад на текст)
11. Умрлог, усопшег, упокојеног (назад на текст)
12. Ликујеш, празнујеш (назад на текст)
13. Ово је буквални превод оригиналног текста, у преводу Псалтира Владике Атанасија ово је раздељено у два стиха, други и трећи (прим. прев.) (назад на текст)
14. Друга књига поновљених закона у Даничићевом преводу је Пета књига Мојсијева (прим. прев.) (назад на текст)

молитвеник » књиге о молитви » претходна страна »