Молитва је дисање душе. Значи да свако од нас, ако се не моли, дави душу своју. Душа, као нематеријална твар, може се давити цео живот, а да погине тек по исходу из тела. И, човек може живети и стотину година до тада - наизглед несметано. Тек по исходу душе из тела, наступа вечна смрт ... Књига коју сте почели да читате је приручник; помаже у продубљивању свести о суштини молитве и о неким, условно речено, техникама произношења молитве. Већим делом посвећена је Исусовој молитви, коју произносимо сами, у свако доба. Често, обраћа се монасима, али је веома корисна и за свакога ко жели да живи у заједници са Богом, за свакога ко тежи спасењу ... Што се више молитва Исусова унедри у срцу, то ће се срце више загревати и молитва ће постајати све самопокретнија - тако се разгорева огањ духовног живота ... Његово горење постаће непрестано, док ће уједно молитва Исусова захватити цело срце и кретаће се непрестано...
детаљније »

Књига која је пред нама, а зове се Добротољубље , јесте продужетак и остварење Светог Јеванђеља Христа Човекољупца, јединог Спаситеља рода људског и вечног Обожитеља човека. Шта садржи Добротољубље? Ево одговора једнога од преводиоца Добротољубља на руски језик, Светитеља Теофана Затворника: "Добротољубље садржи у себи изјашњење (= излагање и тумачење) скривенога у Господу Исусу живота (Кол. 3,3)...У Добротољубљу је изнето и изражено све што се збива у духовном животу хришћанина: ђаволски напади и искушења, борбе и одолевања (=победе), падови и устајања, зачињања и утврђивања различитих пројава духовног живота, ступњеви општег напредовања и својствено сваком ступњу стање ума и срца, узајамно у свему дејствовање слободе људске и благодати Божије, осећање близине и удаљености Божије, осећање промисаоног сведржитељства Божијег и свога предавања - коначно и неповратно - у десницу Господњу... детаљније »

Човек је двојак: спољашњи и унутрашњи, телесан и духован. Спољашњи је видљив, телесан, а унутрашњи је невидљив, духован ... Молитва такође бива двојака - спољашња и унутрашња: она која се твори јавно и она која се твори тајно; саборна и она у осамљености; обавезна и слободна ... Обавезна, саборна молитва која се твори јавно по црквеном уставу, има своје време: полуноћницу, јутрење, часове, литургију, вечерњу и повечерје, и на таква мољења се људи позивају звоном, јер их, као данак који припада Цару Небеском, морају давати свакога дана. Молитва која се твори тајно јесте слободна и нема одређено време, твори је кад ко пожели, без икаквог позивања, само по надахнућу самог духа. Прва, то јест црквена молитва има одређени број псалама, тропара, канона и других песама и дејстава јерејских, а друга (тајна, слободна), пошто нема одређено време није одређена ни бројем молитава, јер се свако моли колико хоће, понекад кратко, понекад дуго. Прва се изговара гласно устима и гласом, а друга - само умом.
детаљније »