КРАТКО ТУМАЧЕЊЕ МОЛИТВЕ ОЧЕ НАШ (УПУЋЕНО) ЈЕДНОМЕ ХРИСТОЉУПЦУ - Светог Максима, монаха и исповедника (*)

Тај страх, велим, познавши да је он, већма од свега (другога), чиниоц божанске љубави ( συστατικόν της θείας ' αγάπης ), блажени Давид вели: "Страх Господњи је чист, остаје у век века"(Пс.18,10), јасно познавши да је он {=страх Господњи) нешто друго од онога страха кога сачињава бојазан казне због преступа. Јер овај (=људски сшрах) бива споља, и са присуством љубави сасвим ишчезава, као што негде у речима својим показује велики Јеванђелист Јован, говорећи: "Љубав изгони страх напоље"(1Јн. 4,18); док онај (=страх Господњи) по природи карактерише закон истинске срдачности ( στοργής ), стидљивошћу очувавајући довека Светитељима - и међу собом и према Богу - савршено непропадљив став и начин љубави (τον τής αγάπης θεσµόν τε και τρόπον).

Тако, дакле, и ја, како рекох, сарастворивши страх са жарком жељом (πόθω) према господину моме, до данас сам тај закон љубави држао: стидљивошћу се уздржавајући да пишем, да не би дао места презривости; а наклоношћу сам покретан на писање, да потпуно одустајање од писања не би било сматрано за мржњу. Α пишем ово јер ми је заповеђено да то чиним; и (пишем) не све што ја мислим - "јер мисли су људске плашљиве", сходно Св. Писму (Прем.Сол.9,14), - него оно што саветује (βούλεται) Бог и што Он благодаћу даје за настанак кориснога. Јер "савет (βουλή) Господњи, (3) вели Давид, остаје до века, и мисли срца Његовог (остају) из нараштаја у нараштај"(Пс.32,11).

Α саветом Бога и Оца вероватно је (Давид) назвао онај неизрециви квносис (την κένωσιν = умањење/снисхођење - Фил.2,7) Јединороднога Сина ради обожења наше природе, по којем (савету /Ис.9,6/ Бог) има обухваћен конац свих векова; док мислима срца Његова (назива; оне логосе (=Божанске разлоге=залоге=принципе) Промисла и Суда ( τους της προνοίας και της κρίσεως λόγους), по којим логосима Он наш садашњи и будући живот, као различите нараштаје, мудро изводи (διεξάγει = руководи), додељујући свакоме одговарајући начин деловања.

Ако је пак дело Божанског савета - обожење наше (људске) природе ( ή τής η µ ετέρας φύσεως θέωσις ), а Божанских мисли је циљ довођење до краја (свега) онога што изискује живот наш, дакле је корисно да и познамо и чинимо ( γνώναί τε και πράξαι = спознамо и практикујемо), и тако како је потребно опишемо, смисао ( τήν δύνα µ ιν = моћ, силу, садржај) Господње Молитве. (4) Α пошто је и мој господар, пишући мени, слузи своме, од Бога покренут, нарочито споменуо ту Молитву, чинећи је нужно предметом мојих речи, зато молим Господа (Христа), Учитеља ове Молитве, да ми отвори ум за схватање тајни садржаних у њој, и дадне (ми) саодговарајућу реч ради изјашњења схваћенога.

Јер (ова Молитва), по обухватности, има мистички скривен циљ у исказаним (у њој) речима; или, тачније речено, јасно проповедан циљ онима који су дубокога ума. (5) Јер свега онога, чега је кроз тело Своје, понизивши се Логос Божији, сам постао Самоделатељ (διά σαρκός γέγονεν αυτουργός κενωθείς ό του Θεοϋ Λόγος), реч ове Молитве има мољење (αϊτησιν = прозбу , искање ) тога , учећи нас да се усвајају она добра којих једино Бог и Отац, кроз Сина природно посредујућег, Духом (Својим) Светим, Јесте истински Дародавац. Јер, по Божанском Апостолу, "посредник Бога и људи јесте Господ Исус Христос"(1Тим.2,5), приводећи људе измирене Оцу, кроз Духа, у Себи, за које је, и ради којих је, непроменљиво постао човек. И (тако) Он многих - толиких многих да њихово мноштво и величину није никада могуће по мери речју обухватити - Сам постаје Самоделатељ и Учитељ нових тајни (καινών µυστηρίων αυτουργός γίνεται καί διδάσκαλος).

Од тих тајни, њих седам на броју, општијих од осталих, које ту Молитву показују као изузетну по частољубивости (=дарежљивости), Он дарује људима. Α тих (седам тајни) силу ( τήν δύνα µ ιν = моћ и смисао), као што рекох, мистички садржи главни циљ ове Молитве, (а то су следеће тајне): богословље {=истинско богопознање), усиновљење (Богу) благодаћу, једнаку част (људи) са Анђелима, учешће (наше) у вечном животу, васпостављање (наше) природе бестрасно устремљене према себи, уништење закона греха, и укидање тираније Лукавога који је обманом овладао нама. (6)

Погледајмо, зато, истину (свега овога) реченога.

(1.) Богословљу научава Син Божији оваплоћаван, јер у Себи показује Оца и Духа Светога. Јер сав Отац беше у Сину, и сав Дух Свети суштински беше потпуно у свему Сину и када се Он оваплоћавао; али Отац (беше присутан) благоволећи, а Дух сарађујући Сину самоделајућем ( αύτουργοϋντι ) оваплоћење. Јер Логос остаде са Умом (=Оцем) и Жив (=са Духом), и никоме другоме уопште не беше по суштини сместив, осим једино Оцу и Духу, и када је из човекољубља учинио сједињење са телом (људским) по Ипостаси (=у Својој Личности).

(2.) Α усиновљење Он даје, дарујући одозго натприродно кроз Духа благодатно рођење (=препорођење), којега са Богом чува и одржава слободна воља рађаних ( των γεννω µ ένων = препорађаних људи), прихватајући истинским расположењем дату благодат (Божију), и практиковањем заповести пажљиво украшавајући ту благодаћу дату лепоту. (7) И (притом човек) пражњењем од страсти (=грешних стања) онолико усваја Божанство, колико је Бог Логос (=Христос), добровољно Себе по домостроју спасења испразнио од Своје савршене славе и истински постао и био човек (као ми). (8)

(3.) Α једнаке по части Анђелима учинио је (нас) људе не само тиме што је "измирио крвљу крста Свога оно што је на небу и оно што је на земљи"(Кол.1,20), и уништио непријатељске силе (=демоне) које су испуњавале место између неба и земље, показавши да је састављен један свечани Сабор(µ ιαν πανήγυριν , тј. Црква) земаљских и небеских Сила (Јевр.12,23) у односу на раздавање Божанских дарова, пошто људска природа с радошћу, по једној и истој вољи са Вишњим Силама (=Анђелима), заједно прославља славу Божију; него и што је, после испуњења Домостроја спасења за нас, Он, узневши се са узетим (нашим) телом, Собом сјединио небо и земљу, и умним (=духовним=Анђелским бићима) сјединио чулна (=телесна бића=људе), и једну је показао (сву од Њега) створену природу по крајевима својих делова, повезивану са собом по врлини (=по богоугодном животу) и по познању Првога Узрока {=Бога Творца). Показујући (тако), мислим, оним што је Он (=Христос) мистички свршавао: да је логос (=Божанска словесност = умност, смисаоност) - сједињење раздељених, а алогосност (=бесловесност, неразумност, обесмишљење) - раздељење сједињених; и да се научимо да усвајамо логос (=словесност, умност) кроз праксу (=делатност), да бисмо, не само са Анђелима по врлини, него и са Богом познајно се сјединили кроз одрешење од (свих) постојећих ствари. (9)

(4.) Α божанског живота давање Христос остварује чинећи Себе јестивим ( έδώδι µ ον ), како зна Сам Он и они који су од Њега добили такво умно осећање ( σίοθησιν νοεράν = духовно чуло), тако да, окушањем те хране (=Хлеба насушног=Причешћа), знају истинским познањем да је благ (=добар) Господ (Пс.33,9), те Он божанским садржајем измењује на обожење оне који Њега једу ( ποιότητι θεία προς θέωσιν µ ετακιρνών τους εσθίοντας ), пошто Он очигледно и јесте и назива се Хлеб живота и снаге (Божанске) (Јн.6,48).

(5.) Α природу васпоставља κ себи, не само тиме што је Он, поставши човек, очувао вољу ( την γνώ µ ην ) бестрасном и непротивном према природи, тако да ни према самим распињачима (Својим) није уопште иступио из Своје по природи основе (добре воље), него је већма изабрао, уместо (Свог) живота - смрт за њих, чиме се показује и добровољност страдања, потврђиваног човекољубивим расположењем Страдајућег, - него је и непријатељство укинуо, приковавши на крст рукописаније (=меницу) греха наших (Кол.2,14), због којег (греха) је природа људска имала непомирљиви рат са собом; и позвавши оне далеко и оне близу, то јест оне под законом и оне изван закона, и разрушивши зид преграде, то јест закон заповести објаснивши учењем, обојицу је саздао у једнога новога човека, чинећи мир, и Собом измирујући са Оцем и међусобно нас (Еф.2,13-17), који више немамо вољу ( την γνώ µ ην ) супротстављану логосу природе, него смо како природом тако и вољом постали непроменљиви. (10)

(6.) Постављајући и чинећи пак природу чисту од закона греха (Рм.7,25; 8,2), Христос није допустио да задовољство (=уживање) претходи Његовом ради нас оваплоћењу, јер је на преславан начин (Његово) зачеће било бесемено, и рођење нетљено изнад природе, пошто је рођени Бог кроз рађање пристегао утроби (Дјеве) свезе девичанства већма од природе, и свецелу природу Он ослобађа од тираније владајућег закона - чулним умртвљењем удова на земљи - у онима који то хоће и који подражавају Његову добровољну смрт. Јер, тајна спасења је оних који хоће, а не оних присиљаваних. (11)

(7.) Α уништење тираније Лукавога, који је обманом овладао нама, чини (Христос): истичући као оружје против њега тело (људско), побеђено у Адаму, и (њиме=телом) побеђујући ђавола; да покаже њега (=тело), које је раније уловљавало (људе) на смрт, (сада) оно бива уловљујуће за уловитеља, и природном смрћу уништавајуће његов (ђавољи=грешни) живот; и поставше оно њему {=ђаволу и греху) отров, Он, као Имајући моћ над смрћу, успео је да све које је ђаво (смрћу) прогутао, натраг избљује (тј. поврати), и живот роду људском (дарује), те тако сву природу (људску), као тесто, покрене напред ка васкрсењу живота, за које (васкрсење живота) Логос понајвише, будући Бог, постаје човек - ваистину чудесна ствар и догађај! - и добровољно прима смрт тела (ради нас). Свега тога, како рекох, наћи ће се да садрже прозбу (=искање=мољење) речи ове молитве (Оче наш).

*
* * *
*

Јер, Оца и Име Оца говори (ова Молитва), и одмах молећега представља да је он благодаћу син тога Оца.

Тражи (даље): да једне воље буду они на небу и на земљи, Заповеда (затим) да се иште Хлеб насушни.

Узакоњује измирење са људима, и опраштањем и добијањем опроштаја спаја самој себи природу (људску), не расецану (више) разликом хтења (тј. разних произвољења)

Учи да пе молимо за не упадање у искушење, као у закон греха, и поучава да се избавимо од Злога.

Јер је требало да Самоделатељ и Давалац добара (Логос-Христос) буде и Учитељ, Који ученицима, који верују у Њега и подражавају Његово живљење у телу, дарује речи ове Молитве (Оче наш) као упутства живота, којима најављује, у Њему предпостојеће по виду ( κατ ' είδος ), скривене ризнице мудрости и знања (Кол.2,3), водећи тиме стремљење молитеља ка задобијању тих ризница.

Зато је, мислим, Логос (Христос) назвао ову (Своју) науку молитвом, пошто она има прозбу (=искање) даваних од Бога по благодати дарова људима. Јер, тако су богонадахнути Оци наши говорили изричито ο молитви, рекавши: да је молитва прозба ( αΐτησιν =искање) онога што Бог, на Себи доличан начин, даје људима; као што су и завет (назвали) заветовањем ( τήν εύχήν , ύπόσχεσιν ), то јест обећањем онога што људи који искрено служе приносе Богу, наводећи (Св. Оци) често да (Свето) Писмо посведочује њихову реч (=одредбу), као што је, на пример, речено за молитву-завет: "Помолите се (=заветујте се), и подајте (то заветовано) Господу Богу вашем" (Пс.15,12). И: "Што сам обећао (у молитви) - даћу Теби, Спасу мојем, Господу" (Јн.2,11). И опет ο молитви (као прозби) оно: "И помоли св. Ана Господу, говорећи: Господе Адонај, Боже Саваоте, ако послушавши услишиш слушкињу Твоју, и даш ми плод утробе" (1Цар.1,10-11). И: "Помоли се Језекија, цар Јудејски, и Исаија, син Амосов, пророк, Господу" (2Дневн.32,20). И: "А ви кад се молите, говорите: Оче наш, Који си на небесима" (Мт.6,9), као што је Господ рекао ученицима.

Тако да заветовање ( τήν εύχήν ) може бити: проглашено држање заповести по хтењу (=слободној вољи) онога који се заветује, док молитва ( τήν ττροσευχήν ) јесте прозба (=искање) за присаједињење молиоца томе што је добро одржао. Или боље: заветовање је подвиг врлине, који подвиг Бог, кад (Му) се приноси, врло омиљено прима; док је молитва награда врлине, којом Бог веома радосно узвраћа (подвижнику).

Пошто је, дакле, показано да је молитва - искање добара која је самоделатно учинио оваплоћени Логос (Христос), истичући напред (пред нас) Самога Логоса, Учитељамолитве,осмељујући се. Наступајмо даље,проучавајући ( γι µ νασαντες =увежбавајући) сваке изреке смисао и значење, колико је то могуће нашим созерцањем, како Сам Логос уобичајава да корисно дарује, и даје нам да у себе сместимо силу мисли тога што је говорено.

Оче наш, Који си на небесима, да све свети Име Твоје, да дође Царство Твоје.

Господ одмах учи да молитељи овим (речима) одговарајуће започињу теологију (=богословљење, богопознање), и тајноводствује (их) (=посвећује их у тајну) у начин постојања (12) Творачког Узрока (свих) постојећих ствари, будући Сам Он (=Христос) Узрочник по суштини постојећих ствари ( των όντων ).

Јер речи ове молитве објављују Оца, и Име Очево, и Царство Очево, да би се од самог почетка (молитве) научили поштовати и призивати обожавати ( σέβειν , έπικαλεΐσθαί τε και προσκυνεΐν ) Једноначалну Тројицу. Јер Име Бога и Оца суштински постојеће јесте - Јединородни Син; и Царство Бога и Оца суштински постојеће јесте - Дух Свети. Јер оно што Матеј овде назва Царством (Мт.6,10), други од Јеванђелиста другде назва Духом Светим, говорећи: "Да дође Дух Свети, и очисти нас"! (Лк.п,2). (13)

Јер Отац нема пристечено Име, нити пак замишљамо Царство као накнадно Му сагледавано (тј. придодано). Јер, Он није започео бити, да би започео бити Отац или Цар, него свагда јесте ( αεί ών ), и свагда јесте и Отац и Цар; нити је уопште започео да буде Отац или Цар. Α ако свагда јесте ( άεί ών ), свагда јесте и Отац и Цар. Дакле су свагда и Син и Дух Свети суштински сапостојали са Оцем, будући да јесу из Њега, и у Њему јесу природно, изнад узрока и разлога ( υπέρ αιτίαν και λόγον ), а не после Њега постали касније због (неког) узрока. Јер однос има силу сапоказивања ( ή γάρ σχέσις συνεν - δείξεων κέκτηται δύνα µ ιν ), (14) не дозоваљавајући да оне стварности, чији однос јесте и назива се однос, посматрају се једна после друге.

Почињући, дакле, ову Молитву, узводимо се (њоме) да прослављамо Једносуштну и Надсуштаствену Тројицу, као Творачки Узрок нашег постанка. Уз то се још научавамо да објављујемо благодат и усиновљење (Очево) према нама, удостојавани да Њега, по природи Створитеља, благодаћу називамо Оцем; да бисмо, чествујући (са страхопоштовањем) назвање Родитеља (нашег) по благодати, старали се да у животу оглашавамо карактерне црте родитеља, освећујући Његово Име на земљи, и уподобљавајући се Оцу ( ττατρώζοντες ), (15) показујемо се као деца (Његова) кроз дела, и кроз оно што мислимо или чинимо величамо самога Самоделатеља усиновљења, природнога Сина Очевог (Христа). (16)

Α освећујемо Име Небескога по благодати Оца, тиме што умртвљујемо материји склону (=пристрасну) жељу, и очишћујемо се тлетворних (=трулих) страсти, јер освећење јесте - потпуна непокретност и умртвљење чулне жеље, у које (освећење) кад достигнемо, укроћујемо непристојна распаљења гњева, немајући више покрећућу га жељу (=похоту) која га убеђује да се бори за своја уживања, пошто је већ умртвљена по словесној (=логосној=Христовој) светости. Јер је гњев по природи извршитељ жеље (=похоте), те бива да престаје да манита када њу {=похоту) види умртвљену.

С правом, дакле, одбацивањем гњева и похоте, наилази ова, по Молитви, владавина Царства Бога и Оца, јер се (молиоци) по одлагању ових (страсти) удостојавају да говоре: "Да дође Царство Твоје, то јест Дух Свети", пошто су речју и понашањем ( λόγψ τε καί τρόπω = мишљу и животом) кротости постали храм Божији кроз Духа (Светога, Еф.2,21). Јер, вели (Писмо), "на коме ћу починути, него на кротком и смиреном, који се боји Мојих речи" (Ис.66,2), одакле је јасно да је Царство Бога и Оца смирених и кротких. Јер вели: "Блажени кротки, јер ће они наследити земљу" (Мт.5,4). Није ову земљу, која по природи заузима средње место у свемиру, Бог обећао као наслеђе онима који Га љубе, ако је истина када говори: "Јер кад мртви васкрсну, нити се жене, нити се удају, него су као Анђели на небу" (Мт.22,зо). И: "Ходите благословени Оца мога, наследите Царство које вам је припремљено од постања света" (Мт.25,34). И на другом месту опет, другоме који је служио с наклоношћу, вели: "Уђи у радост господара свога!" (Мт.25,21).И после Њега,Божански Апостол (вели): "Јер ће затрубити, и мртви у Христу васкрснуће први непропадљиви. Потом ми живи који смо остали, заједно са њима бићемо узнети на облацима у сусрет Господу у ваздух, и тако ћемо свагда с Господом бити" (1Кор.15,52).

Пошто је, дакле, све то тако обећано онима који љубе Господа, ко, везавши ум само за изреку (Светог) Писма, може рећи да је небо, и Царство припремљено од постанка света, и тајанствена скривена радост Господња, и стално и нераздвојно пребивање и устаљење са Господом оних достојних, да је то исто са (овдашњом) земљом, ако је покретан логосом (=смислом) и жели да буде служитељ логоса (=смисла)? Него сада већ мисли да се земљом назива чврста и потпуно непомична од добра навика и снага непроменљивости (=постојаности) кротких ( τής τών πραέων άτρεψίας έ ' ξιν καί δύνα µ ιν ), која стално постоји са Господом, и има неизрециву радост, и држи се одувек припремљеног Царства, и удостојавана је оног (блаженог) стајања и поретка на небу, као звмља која заузима неко у свемиру средње место по логосу врлине, по којем (логосу) кротки, будући између похвале и покуде, пребива бестрасан, нити се надимајући похвалама, нити се жалостећи покудама (2Кор.б,8). Јер код оних код којих је логос по природи слободан, (17) удаљивши стремљење ( την εφεσιν =жељу), не осећа када су узнемиравани нападима, јер је себе успокојио од буре око тога и ка божанској и нерадозналој слободи ( άπρακτον έλευθερίαν = стабилној слободи) преустремио је сву силу душе, за коју Господ, желећи да пренесе Својим ученицима, вели: "Узмите јарам Мој на себе, и научите се од Мене, да сам Ја кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама вашим" (Мт.11,29), називајући покојем моћ Божанскога Царства, које достојнима доноси господство ( δεσποτείαν ), ослобођено сваког робовања. (18)

Ако се пак смиренима и кроткима даје неуништива власт бесмртнога Царства, ко је то тако незаљубљен и сасвим Божанских добара нежелатељан ( ανέραστος καί πάντη τών θείων άνόρεκτος αγαθών ), да до краја не стреми ка смирењу и кротости, да би постао карактер (тј. икона) Божанског Царства, колико је то могуће човеку, носећи у себи заиста природно по суштини Великога Цара Христа неизменљиво по благодати обличје у Духу (Гал.4,19), у којем (Христу), вели Божански Апостол, "нема мушкога ни женскога" (Гал.з,28), то јест нема гњева и жеље, од којих први тирански изгони словесност и избацује ван закона природе разум, а друга чини жељенијим оно што је после ниже од Једног и Једино Жељеног - бестрасног Узрока и Природе (Божанске), и зато ставља тело као нешто жељеније од Духа, и чини угоднијим уживање видљивих ствари од умне славе и светлости (Божанске), идући тако глаткошћу чулне насладе и одвајајући ум од божанских и сродних (му) умних схватања.

Међутим, логос јединствени ( λόγος µ ονώτατος ), због богатства врлине, обнажује до краја ум и од саме бестрасне, али ипак природне љубави и расположења према телу - пошто Дух (Свети) сасвим побеђује природу - и убеђује (га) да напусти етичку философију (19) када се треба сјединити са Надсуштаственим Логосом (Христом) простим и неподељеним созерцањем; маде је њему (=уму) природно својствено да лако пребацује и расеца {=уситно разматра) ствари које временски теку, које (ствари) када надиђе, није разложно да се, као плаштом, оптерећује етичким начином (понашања), он који је постао незадржив у чулним стварима. (20)

И то јасно показује велики Илија (Пророк), оним што чини, припоказујући праобразно ову тајну: остављајући, кад је био узношен (на небо), плашт (свој), велим за умртвљеност тела, у којој се утврди великолепност етичке украшености, Јелисеју за испомагање духа против сваке противничке силе, и ударац непостојаној и текућој природи, чији је образац био (река) Јордан (4Цар.2,11), да не би задржао ученика (=Јелисеја) при преласку у Свету Земљу, који је (Јелисеј) укротио мутну и клизаву пристрасност за материјално, а он сам ишао је ка Богу слободан, не задржаван везом са ничим од постојећега, будући једноставан по стремљењу и несложен (=прост) по слободној вољи, чинећи одлазак ка Простоме по природи (Богу), кроз међусобно повезане опште врлине, које су познајно једна с другом спојене, чинећи (тако) долазак (Богу) као на огњеним коњима. (21)

Јер познаде да се Христовом ученику треба одвојити од неједнаких расположења, (22) чија различитост показује отуђење - пошто разливање крви око срца чини страст похоте, а загревање крви очигледно чини покретање гњева - и достигавши, као онај који у Христу живи и креће се и јесте (ДАп. 17,28), од себе је одложио туђе рађање неједнаких, не носећи у себи, као мушко и женско (Гал.3,28), супротна, као што рекох, расположења тих страсти, да се не би логос њима поробио, измењиван њиховим непостојаним променама, он у коме је природно укорењено поштовање божанске иконе (тј. људске боголикости), уверавајући душу да се преобликује по слободној вољи ка божанском подобију, и да буде и припада суштински Богу и Оцу свих, сапостојећем Великом Царству, као свесветло обиталиште Духа Светога, примајући, ако се тако може рећи, сву власт познања Божанске природе, колико је (то) могуће; по којем познању престаје рађање онога што је лошије, а настаје рађање онога што је најбоље; пошто душа очувава у себи једнаку Богу, по благодати позвања, неповређену ипостас дарованих добара, по којој ипостаси Христос свагда хотећи (тј. вољно) мистички се рађа, оваплоћујући се кроз спасаване; и чинећи мајком девственом душу која (Га) рађа, (23) која нема, да кажем свеобухватно, по односу, као мушко и женско, ознаке природе која је под настанком и пропадањем. (24)

Нека се нико не чуди кад чује да бива пропадање рађања (тј. настанка). Јер, ако такав бестрасно с правим разумом ( άπαθώς γάρ σύν όρθφ λόγω ) расмотри природу настајућег и нестајућег, онда ће јасно наћи да настанак (=рађање) из пропадања и у пропадању започиње и завршава се, којих означавајуће страсти (тј. страдална стања) нема Христос, то јест живот и логос Христов и по Христу, пошто је истинити онај који каже: " Јер у Христу Исусу нема мушког ни женског" (Гал.3,28), то јест (тиме) означујући она обележја и страсти која припадају природи која је под пропадљивошћу и настанком (=рађањем), него (у Христу постоји) само боголики логос (=словесност), испуњен божанским знањем, и (постоји) јединствени покрет слободне воље ( γνώ µ ης ), која изабира само врлину. (25)

Нити има (у Христу) Јелина и Јудејца (Гал.3,28), којим (називима) се означава различита реч (=наука) ο схватању Бога; или, да још истинитије кажемо: (та схватања или веровања) су супротстављена. Јер [Јелинско схватање] неразумно уводи многоначалије ( πολυαρχίαν = многобоштво), и једно начало раздељује супротстављеним дејствима и силама, и стварајући многобожну религију ( σέβας ), која ствара побуну мноштвом обожаваних (богова), бива исмевана различитошћу обожавања (тј. разним религијама). С друге стране, [Јудејско схватање] уводи једно начело, али уско и несавршено, и скоро безипостасно ( άυυπόστατον = непостојеће), пошто је лишено Логоса и Живота (тј. Сина и Духа), те супротностима пада у исто зло са претходним (јелинским схватањем) - у безбожништво, јер једним Лицем ограничава једно Начало, и то такво које без Логоса и Духа постоји, или није Логосом и Духом напоједно ( πεποιω µ έυηυ ), не сагледавајући (Јудаизам): какав је (то) Бог који је лишен њих (=Логоса и Живота); или како ће Бог заједничити слично словесним бићима која су настала, учествујући у њима (=логосу и животу) као у акциденцијама. Од ова два (веровања и учења - јелинског и јудејског), као што рекох, нема уопште ниједно (такво) у Христу, (26) него има само схватање ( λό у ος =н α у κα и веровање) истинитог Благочешћа ( εΰσεβε ' ιας = Праве вере), и чврсти закон мистичке теологије ( πάγιος µ υστικής θεολογίας θεσ µ ός = стабилно учење тајанственог богословља), те се исповеда Бог (Правога Благочешћа), који одбацује прву (=јелинску) науку развлачења (=ширења) Божанства, и не прима другу {=јудејску) науку сужавања (Божанства), да не би природним мноштвом (богова) било бунтујуће, јер је то јелинско; нити је пак страдално по једности ипостаси, јер је то јудејско, пошто је лишено Логоса и Духа, или је Логосом и Духом (само) напојено, не будући стварно Ум (=Отац) и Логос (=Син) и Дух (Свети), - и научава (права Побожност) нас који смо позивом благодати по вери усвојени у познање Истине: да знамо једну Природу и Силу Божанства, то јест: Једнога Бога у Оцу и Сину и Светоме Духу созерцаванога.

То јест: Отац као Један безузрочни Ум суштински постојећи, Родитељ јединога по суштини постојећег беспочетног Логоса (=Сина), и Извор јединог Вечног Живота суштински постојећег као Дух Свети. Дакле: у Јединици Тројица, и у Тројици Јединица. Не друга у другој, јер није Тројица као акцидент у Јединици суштини. Или обратно: да је у Тројици (акцидент) Јединица, јер је безкаквоћна ( όποιος ). Нити као друга и друга, јер се Јединица не разликује по другости природе од Тројице, пошто је Једна и Проста Природа. Нити пак друга покрај друге, јер се Тројица не разликује од Јединице умањењем моћи, или опет Јединица од Тројице. Или да се разликује Јединица од Тројице као нешто заједничко и опште, у којем се само замишљу ( έπιυοία µ όνη ) сагледавају његови Делови, будући да је истински Самопостојећа Суштина и Сила заиста Самомоћна. Нити је кроз другу друга, јер не посредује однос у ономе што је сасвим Самоисто и Неодносно ( τό ταυτόυ πάντη και άσχετου = сасвим Себи Идентично и Нерелативно) (27), као узроковано према неком узроку. Нити као друга из друге, јер није Тројица настала произвођењем из Јединице, будућу да постоји Ненастала и Самојављена ( άγενητος υπάρχουσα και αύτέκφαντος ), него је Једна Иста истински Јединица и Тројица, и говорена и поимана: Јединица принципом (=разлогом) суштине, Тројица начином постојања (τό µεν, τώ κατ' ούσίαν λόγω• τό δε, τω καθ' ϋπαρξιν τρόπω), Свецела Јединица Она Иста, не раздељивана Ипостасима (=Лицима), и свецела Тројица Она Иста, не сливана Јединицом; да се не уведе раздељењем многобоштво, или сливањем безбоштво, што избегава реч (=наука) по Христу (тј. Хришћанска вера), и (тако) светло се прославља.

Α називам речју (=науку) по Христу нову проповед Истине, у којој нема мушког и женског (Гал.3,28; Кол.3.11), - велим за знаке и страдалности природе настале и пропадљиве; нема Грка ни Јудејца - (тј.) супротстављених ο Божанству речи (=наука, веровања); нема обрезања ни необрезања - то јест њима одговарајућих богослужења; јер прво (=обрезање), због символа Закона, клевета Створитеља као Творца зла; а ово друго (=необрезање), због страсти, обоготворује видљиву природу и побуњује створење против Творца, и једно с другим једнаким злом обоје међусобно води увреди Божанства; нема Β арвара ни Скита - то јест оно што чини једну природу бунтујућу по слободној вољи против саме себе, по којем (бунту) је у људе ушао противприродни закон међусобног убијања; ни роба ни слободњака - то јест раздељивање против слободне воље једне исте природе, чинећи нечасним оно што је по природи једнаке части, имајући за старатеља закон, што има расположење господара као тиранина достојанства иконе (Божје у људима). Него је све и у свему Христос - због, изнад природе и закона, саздавања у Духу обличја Беспочетнога Царства, које (обличје), како је показано, карактерише смирење и кротост срца, чији спој и састав ( ή σύνοδος ) показује савршенога у Христу саздаваног (=обнављаног) човека.

Јер сваки смиреноуман, свакако је и кротак; и сваки кротак, свакако је и смиреноуман. Смиреноуман је као знајући себе да има биће (од Бога) позајмљено, а кротак као познајући да му је дата (од Бога) употреба природних сила; и логосом (=словесносшћу) даје (тј. користи) те силе ради служења настанку врлина, и потпуно обуставља њихово деловање у чулима (тј. чулно коришћење). И зато, такав је по уму свагда покретљив ( αεικίνητος ) ка Богу, а по чулима уопште се не покреће ни када доживљава све оно што наноси жалост телу, нити траг жалости утискује у душу да би (тиме) изменио радостотворно расположење, јер не сматра да га чулни бол лишава (духовног) задовољства. Јер за једино задовољство сматра - саживљење душе са логосом (=смислом), лишење чега јесте бескрајна мука, која физички обухвата све векове. И зато, остављајући тело и све што је тог тела, такав тежи складно ка божанском саживоту, сматрајући једно за штету, макар и свиме на земљи владао, незадобијање ( άποτυχίαν = промашај) очекиванога по благодати обожења (у Христу).

Зато, очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа (2 Кор. 7,1), да бисмо осветили Божанско Име, погасивши жељу која се са страстима неприлично уживљава; и логосом (=смислом) свежимо гњев, који неуредно манита уживањима, - да бисмо кротошћу дрихватили долазеће Царство Бога и Оца. И да следећу реч Молитве (Оченаша) спојимо са претходнима, говорећи: "Да буде Воља Твоја, како на небу, тако и на земљи" (Мт.6,10).

Да буде Воља Твоја, како на небу, тако и на земљи ( M т.6,10).
Онај који, једино логосном (=словесном, логичком) силом, одвојено од жеље (επιθυμία =жељне моћи) и срџбе (θυμου =гњева), тајанствено приноси службу (την λατρειαν) Богу, тај је на земљи, као Анђелски чинови на небу, испунио Божанску вољу, поставши кроза све Анђелима истослужитељ и истожитељ ( όμολάτρης κα \ όμοδίαιτος ), као што негде каже велики Апостол: „А наше је живљење на небесима" (Фил.3,20). Код таквих нема жеље, која уживањем паралише умне снаге ( τους νοερούς τόνους ), нити срџба бесни и безобзирно напада сродне (људе), него логос једини (λόγος μονώτατος =словесност једина) природно води логосне (=словесне /људе/) ка Првоме Логосу (=Христу), чему се једино радује Бог и то тражи од нас, Његових слугу. Управо то показује Давид, говорећи Великоме: „Јер шта ми постоји на небу, и осим Тебе шта захтедох на земљи? (Пс.73,25). Α на небу не постоји ишта друго што Свети Анђели приносе Богу осим словесне службе (της λογικής λατρείας =логосног/духовног служења), коју и од нас тражећи (Господ), учио (нас) је да молећи се говоримо: „Да буде Воља Твоја, како на небу, тако и на земљи“.

Зато, нека се и наш логос (=словесност, разум) креће ка тражењу Бога, а (наша) жељна моћ (ή κατ ' έιαθυμ ' ιαν δύναμις) ка Његовој љубави (πόθον), а срчаност (τό θυμικόν) нека се труди ка Његовом стражењу (φυλακήν =држању за Бога). Или боље, да кажемо истинитије: ум нека се сав усмери ка Богу, оснаживан као неком снагом (тоналношћу) срчаним начином, и љубављу да распаљује жељу највишом стремњом (τη κατ ' άκρον εφεσει =најузвишенијим стремљењем). Јер тако ћемо, подражавајући небеске Анђеле, наћи се да Богу кроза све служимо, показујући на земљи живљење исто са Анђелима, једнако са њима имајући ум потпуно непокретан ка ичему што је после (=ниже) Бога. Јер, живећи тако п o молитвама, примићемо као Хлеб насушни и животни, за храњење наших душа и одржање доброг стања дарованих нам добара, Логоса (Христа), Који је рекао: „Ја сам Хлеб Који је сишао с неба и даје живот свету" (Јн.6,33), Који аналогно постаје све нама храњенима врлином и мудрошћу, и Који се кроз свакога од спасаваних, разноврсно, како Сам Он зна, оваплоћава ( σωματούμενον ), нама који смо још у овом веку (=свету), сходно смислу реченице ове Молитве, која каже: Хлеб наш насушни дај нам данас (Мт. 6,11). Јер мислим да се (овде) речју данас показује овај век (=свет), као када би неко узео да јасније искаже ово место у Молитви (овако): Хлеб наш, који си на почетку припремио ради бесмртности наше природе, дај данас нама, који смо у (овом) садашњем животу смртности, да ова храна Хлеба живота и познања победи смрт греха, чега првом човеку (Адаму) да буде причесник ( μέτοχος ) није допустио (његов) преступ Божанске заповести. Јер да се он испунио ове Божанске хране, не би био заробљен смрћу греха.

Α овоме смислу ове реченице привео ме је Спаситељ заповедајући јасно ученицима да се уопште не баве чулном (=материјалном) храном, рекавши: „ He брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити, нити телом вашим чиме ћете се оденути; јер све ово ишту народи (овога) света. Него иштите најпре Царство Божије, и правду Његову, а ο в ο ће вам се све придодати“ (Мт.6,25.31-33). Но како (Господ) учи (људе) да се моле за оно што је претходно Сам заповедио да не ишту? Јасно је да није заповедио да се молитвом моле за оно што Он заповешћу није подстакао да се иште. Јер молитвом се може молити само оно што је могуће по заповести искати (διά προσευχής γάρ μόνον εστίν α ' ιτητόν τό κατ ' έντολ . ήν ζητητόν). Оно пак што нам заповешћу није дозвољено да тражимо, то можда искати молитвом није дозвољиво. Ако ли је Спаситељ заповедио да иштемо само Царство Божије и правду (Његову) (Мт.6,33), упутио је (зато) оне који стреме ка Божанским даровима да то с разлогом и у молитви моле, да би, потврдивши благодат за оно што је по природи траживо, спојио слободну вољу молилаца са вољом Даваоца благодати, и односним сједињењем поистоветио је (δι ένώσενς σχετικής ταυτοποιουμένην).

Α ако ли нам је и за (свако)дневни хлеб (τόν εφήμερου άρτου), κοјим се одржава наш садашњи живот, заповеђено да (њега) молитвом молимо, немојмо (због тога) прећи границе молитве, грабљиво разматрајући многе периоде година, и (тако) да заборавимо да смо смртни и да имамо живот пролазан попут сенке, него молитвом иштимо безбрижно дневни хлеб, и покажимо да мудрољубиво (φιλοσόφως) п o Христу проводимо живот као размишљање ο смрти ( μελέτηυ θαυάτου τόυ βίου ποιούμεθα ), достижући слободном вољом природу, и пре но што дође смрт, одвојмо душу од бриге за телесним стварима, да се она не прилепи за пропадљиве ствари изменувши употребу природног стремљења (τής κατά φύσιν εφέσεως) само ка материји, те (тако) схвати да је грамзивост лишава изобиља божанаских добара.

Избегнимо, зато, колико год можемо, пријатељство према материји, и њен однос (σχεσιν =везаност) сперимо као прашину са умних очију, и задовољимо се само оним што одржава наш садашњи живот, а не и оним што му даје уживања (τοις ήδουοΰσιυ =хедонизам), и молимо Бога само за то, како смо научени, да бисмо могли сачувати душу непоробљеном, и уопште не држаном због тела ничим од видљивих ствари; и покажимо се да једемо да би живели, а не да се нађемо као да живимо (само) да бисмо јели! Јер је јасно да је оно прво својствено разумној души, а ово друго - бесловесној природи. И да будемо тачни чувари Молитве (Господње) показујући у самим стварима: да се усрдно држимо само и једино живота у Духу, и ради његовог (=живота у Духу) стицања користимо садашњи живот, због којег и коришћење овога (=земаљског живота) толико прихватамо колико да не одбијамо да га само хлебом одржавамо, и душино природно здравље чувамо неповређено, колико је до нас, не да (само) живимо, него да Богу живимо, чинећи тело (наше) ангелом (=весником) душе, ологосено врлинама ( λελογισμέυου ταΐς αρεταισ =ословесено =осмишљено врлостима), а душу чинимо проповедником Бога, са стеченим квалитетом (πεποιωμένην =окаквоћеном) постојаности у добру. И овај (свакодневни) хлеб природно одређујемо једним даном, а да се не усуђујемо да преко тога проширимо мољење за други дан - због Дародавца молитве. Јер тако ћемо стварно, по смислу ове Молитве (Господње), себе расположити, те ћемо моћи и преосталим речима (тј. прозбама Молитве) прићи чисто, говорећи: И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим. (Мт. 6,12).

Онај који, по првој примени разматрања оне претходне реченице, у овоме веку (=свету), којега је, рекосмо, символ оно данас, тражи кроз молитву непропадљиви Хлеб мудрости, од којега нас је на почетку одвојио преступ (заповести Божије), пошто (такав) зна само једно задовољство: достизање Божанских ствари - чега је Давалац по природи Бог, а чувар је добровољна слободна воља примаоца, - и (такав) зна за један бол: промашај тих добара - чега је завереник ђаво, а самоделатељ (αυτουργός =сами кривац) је сваки (од нас) који због слабости слободне воље одустаје од Божанских ствари, не чувајући часност (=достојанство) те слободе одржавано расположењем, - те (зато онај први) немајући уопште произвољење ( τήν προαίρεσιν =расположење) да стреми ка нечему од видљивих ствари, и зато се не подаје невољама које му се телесно догађају, он заиста бестрасно опрашта онима који према њему греше, јер му нико никако не може отети добро за које се стремљењем стара, пошто је по природи неотимљиво оно што је (од Бога) поверено (πεπιστευμένον =загарантовано).

И такав себе ставља пред Бога као пример врлине, ако је тако дозвољено рећи, призивајући да га подражава Неподраживи (τόν άμίμητον), говорећи (My): „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим!“ И какав је он био према ближњима, моли Бога да и Он буде (такав) њима. Јер како је он опростио дугове онима који му згрешише, тако хоће да се и њему од Бога опросте (дугови). To јест: да као што Бог бестрасно опрашта онима којима опрашта, тако и он, остајући бестрастан у овоме што му се догађа (тј. разне непријатности од других), опрашта онима који (му) греше, не дозвољавајући памћењу да убележи у ум нешто од тих жалосних догађања, да се не разоткрије као да он слободном вољом расеца (=раздељује) природу, сукобљавајући се са некима од људи, будући и сам човек. Јер, кад се тако сједини слободна воља са логосом природе, тада бива измирење Бога са природом, јер и није могуће другачије, (све) док природа слободном вољом устаје против себе, да прими Божанско и неизрециво снисхођење. И можда зато претходно Бог хоће да се међусобно измиримо (ми људи), не да Он од нас научи да се мири са грешећима (према Њему), и да допушта брисање многих и страшних преступа, него да нас очисти од страсти и покаже да благодат (Божија) поступа сходно односу расположења оних којима се опрашта. Α јасно је и очигледно постало да, кад се слободна воља сједини са логосом природе, тада је непротивна према Богу слободна воља оних који су то (сједињење) остварили, пошто нема ништа да се види противлогосно (богоданом) логосу природе - који логос је и природни и божански закон - када добије (=остварује) дејствујући по себи покрет слободне воље. Α ако нема ништа противлогосно у логосу природе, онда ће он имати кроза све сагласно дејство са Богом, које (дејство) јесте делатно расположење, испуњено (πεποιωμένη) благодаћу Онога Који је по природом Добар.

Тако, дакле, онај који моли гностички хлеб он се расположен моли, после којега и онај који иште дневни хлеб, због нужде (=потребе) природе, и он ће се на исти начин расположити, опраштајући дужницима дугове, пошто је познао да је по природи смртан, и надаље сваки дан, због неизвесности, очекује оно што је по природи, и по произвољењу (=слободној вољи) предухитрује природу, поставши добровољно мртав за свет, сходно речи која каже: „Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање“ (Пс.43,23 =Рм.8,36), и зато се мири са свима, да са собом не понесе ниједно обележје неваљалости садашњега века (=света), одлазећи ка нестаривом (=вечном) животу, и да од Судије и Спаситеља свих добије, за оно што је овде претходно молио (προκέχρηκε), исту награду. Јер је обадвојици ради сопствене користи неопходно чисто расположење према онима који су (им) нанели жалост; које (расположење) има такво расположење због свега, али не мање и због смисла преосталих речи (ове Молитве), које гласе: И не уведи нас у искушење, него нас избави од злога. (Мт. 6,13).

Овим, дакле, показује Логос (=Христос) да, који потпуно не опрости онима што су (му) скривили, и Богу не представи чисто срце (своје), просветљено светлошћу измирења са ближњима, тај ће промашити благодат добара за која се моли, и по правди ће бити предат искушењу и зломе (=ђаволу), да би се научио да, грешећи, очишћује се, ослобађајући се својих клевета против других. Α искушењем назива сада закон греха (Рм.7,23-25), којега није имао први човек (Адам) кад је дошао у биће. Α злим (назива) онога који је тај закон умешао (=улио) у природу људи - (тј.) ђавола, који је обманом убедио човека да стремљење (την εφεσιν =наклоност, тежњу) душе пренесе са дозвољенога на забрањено, и да се окрене на кршење Божанске заповести, чега је дело (=резултат) било губљење оне по благодати дате (човеку) непропадљивости (τής αφθα ¬ ρσίας =бесмртности).

Или опет, искушењем назива добровољно сарасположење (=сагласност) душе према страстима тела, а злом онај по дејству начин који испуњује то страсно расположење. Но ниједнога од тога (двога) неће изузети Праведни Судија онога који није опростио дугове дужницима, макар то и површно тражио у (овој) молитви, него допушта (Судија) да се такав (још) и упрља законом греха, и оставља да (такав) груби и брутални по слободној вољи буде овладан од злога (=ђавола), зато што је срамне страсти, којих је сејач ђаво, претпоставио природи, које је Творац Бог. И такође не спречава ни онога који се добровољно саглашава на телесне страсти, и не избавља га од делатног извршења тог начина расположења према њима, зато што је такав природу сматрао мањом (=неважнијом) од непостојаних страсти (παθών ανυπόστατοι), и (такав је) старањем ο тим страстима пренебрегао ( ηγνοησε =игнорисао) природни логос, по којем је требао да се креће и да познаје који је (истински) закон природе, а која је, по слободном избору (својим) хтењем, а не природно, ова накнадно настала тиранија; и онога (човека) који је одржавајући овај (=закон природе) природним деловањима (исти) очувао, а онај (тирански начин) по слободној вољи одагнао далеко (од себе), и логосом сачувао природу, која по себи (=од Бога) постоји као чиста и неупрљана, без мржње и раздора, и да опет васпостави слободну вољу доприносећу природи, ништа не придоносећи накнадно од онога што логос природе не даје; и зато да одбаци сваку мржњу и сваки раздор са оним што је по природи сродно (тј. са људима), да би, говорећи ову Молитву (Господњу), био услишен, и дуплу, уместо просте, од Бога примио благодат: ону за опроштај нанетих (му од других људи) грехова, и ону која га заштићује и избавља од будућих (грехова); не допуштан (такав од Бога) да упадне у искушење, и не остављан да буде поробљен зломе (ђаволу), за ово једно (добро): што је са готовошћу опраштао дугове ближњима.

Зато, дакле, и ми - да мало скраћено обратним путем поновим смисао свега реченога - (треба) да: ако желимо да се избавимо од злога и не упаднемо у искушење, верујемо Богу, и опраштамо дугове дужницима нашим. Јер, вели (Господ), „ако не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш Небески неће опростити вама“ (Mт.6,14-15), те да не само добијемо опроштај за (наша) сагрешења, него и да победимо закон греха, не остављани (од Бога) да паднемо у (=греховно) искуство његово (=тог закона греха), и да његовога (=греховног) злог родитеља змију (=ђавола) згазимо, од којег молимо (у Молитви Господњој - задња прозба) да се избавимо, (a y свему томе) предвођени испред нас Победитељем света (Јн.16,33) Христом, Који нас наоружава законима заповести (Својих), и законито, кроз одбацивање страсти, повраћа љубављу природу (нашу) самој себи; и (такође) према Њему, Који је Хлеб Живота и мудрости и знања и праведности, покреће незаситно нашу склоност (τήν ομεξιν), и испуњењем Очеве воље чини нас саслужитељима Анђела, нас који животним понашањем пројављујемо добро подражавање небеског (бого)угађања; и отуда опет, узводи нас на врхунац Божанских стварности - као Оцу Светлости (Јак.1,17), и чини нас заједничарима (κοινωνούς) Божанске природе (2Петр.1,4) благодатним удеоништвом (τή κατά χάριν μεθεξει =заједништвом по благодати) Духа (Светога), п o којем (заједништву) бићемо деца Божија, и Самога Самоделатеља ове благодати (αύτουργόν της χάριτος) и Очевог п o природи Сина, Свецелога свецели, без ограничења, носићемо пречисто, од Којега, и кроз Којега, и у Којем имамо и имаћемо и биће и кретање и живот (ДАп.17,28).

У ову, дакле, тајну обожења (της θειόσεως τό μιιτήριον) нека нам гледа циљ ове Молитве (=Оченаша), да познамо каквима нас је, уместо каквих, учинио кеносис (=снисхођење) Јединороднога (Сина) у телу, и одакле и где - нас који смо добили најниже место од свих, у које нас је (најниже) место тежина греха свалила - Он уздигао силом Човекољубиве руке (Своје); и већма заволимо Онога Који нам је тако мудро припремио овакво спасење; и да кроз оно што деламо покажемо Молитву испуњену, те се пројавимо да заиста проповедамо Бога, по благодати Оца, а не да се срамним страстима јасно покажемо да злога (ђавола), који свагда покушава да господари природом, имамо за животног оца, те (тако) испадне да смо уместо живота добили смрт. Јер бива (тако): да сваки (од њих) [то јест Бог и ђаво], даје преступницима оно што сам има: један (=БОГ) - дајући вечни живот онима који Га љубе, а други (=ђаво) - чинећи смрт онима који му се приближавају потчињавањем добровољним искушењима.

Jep , пo (Светом) Писму, двострук је начин искушења: један (начин) је уживајући (=лагодан), други болан; први је добровољан, а други је невољан. И први је родитељ греха, за који нам је, по науци Господњој, заповећено да се против молимо, говорећи: „И не уведи нас у искушење“; и: „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт.26,41). Други пак (начин искушења) је казнитељ греха, кажњавајући навођењем невољних болова (нашем) грехољубивом расположењу, које (искушење) ако неко поднесе, и нарочито ако није клинцима злобе (=гунђања, пакости) пробадан, тај ће чути великога Јакова (Апостола) како гласно говори: „Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење провереност, a провереност нека усавршава дело“ (Јак.1,2-4). Α обадва искушења, и добровољно и невољно, злонамерно окружује зли (ђаво): једно (искушење) сејући и надражујући душу телесним задовољствима, покушавајући да нашу наклоност удаљи од Божанске љубави; a друго (невољно искушење) мудријашки ( αοφιοτικώς =софистички) изазива хотећи да болом повреди природу, да би насиловао душу, исцрпљену слабостима болова, те покренуо мисли ка окривљавању Творца (за ове болове).

Но ми, познавши намере злога (2Кор.2,11), молимо се да (нам) не дође добровољно искушење, да не бисмо стремљење (τήν εφεοαν =склоност =тежњу нашу) удаљили од Божанске љубави, а невољно (искушење) када Божијим допуштењем наиђе, да храбро поднесемо, те да се покажемо да спрам природе препостављамо (само) Творца природе (Бога).

Нека буде да се сви ми, који призивамо Име Господа нашег Исуса Христа, избавимо од садашњих уживања злога (ђавола), и ослободимо се од будућих болних (ствари) удеоништвом у видљивој ипостаси будућих добара, (τη μεθέξει της κατ είδος των μελόντων αγα ¬ θών ϋποσταο ως =заједништвом у познатљивој стварности) (Јевр.11,1), која ће нам се (стварност) јавити у Самоме Христу, Господу нашем, Јединоме, са Оцем и Светим Духом, слављеноме од све творевине [у векове векова]. Амин.

(*) Доносимо превод Светомаксимовог Тумачења Молитве Оче наш, капиталног дела (упућеног једном угледном хришћанину) овог великог Светог Оца Цркве, Богослова и Исповедника Тајне Свете Тројице и Тајне Христа Богочовека. Најкраће треба рећи: да је ово најдубље тумачење Оченаша у читавој древној и новијој хришћанској егзегези. Свети Максим на јединствено дубок и широк, а сасвим изворан начин сагледава у тој Молитви Господњој - нашој молитви Богу Оцу којој нас је сам Господ Христос научио и дословно је нама предао (Матеј 6,9-13) - сажету Тајну = Истину наше Хришћанске, Православне, Светотројичне и Христолошке вере, и нашег у Христу и по Христу живота и вечног спасења и обожења. - Овде доносимо само 1. део тумачења, а у следећем броју Видослова Донећемо и 2. део. - Наслов и текст је по најстаријим грчким рукописима (према новом критичком издању: Maximiί Confessoris, Ориsси1а еxsegetica duо, еd. Реtег van Deun, ССSG / Вгеро1s-Turnhout 1991/, vol. 23, 27-73. Видети и РG 90, 872-909; и такође: Φιλοκαλία των Ιερών Νηπτικων, 'Αθήναι. 1958, τ. Β', 187-202). Придодали смо и Схолије на поједина тежа места (сачуване у рукописима; неке од њих потичу од самог Св. Максима), а у обзир смо узели и савремене новогрчке и руске преводе. Наше напомене су само оне најнужније. (назад на текст »)
(1) Богатство грчког језика, и посебно језика Св. Максима, користи овде и даље више Израза за љубав: πόθος = жарка жеља (=љубав, без похоте), 'αγάπη= љубав чиста/несебична/некористољубива (мало даље рећи ће за такву љубав: божанска љубав), στοργή = срдачна/материнска/нежна љубав. Постоји још и φιλία = пријатељска љубав; и такође έρως = еротска љубав. (назад на текст »)
(2) Лепота и тананост духовног односа Св. Максима према своме адресату „једноме Хрисшољупцу" - очигледно некоме од угледних хришћана (вероватно на вишем положају), који му се обратио за дубље објашњење Молитве Оче наш - показује да смирени и сасвим искрени однос према другом човеку прожет је и сшрахопоштовањем и љубављу, тј. и смерношћу и смелошћу, што Св. Максим додатно објашњава: да такав треба да је и наш однос према Богу: истовремено пун и страха Божијег ( = благобојазности, пијетеша) и пуне вере и љубави према Њему. Данашњи човек изгубио је обоје, или је науравнотежено пренагласио једно од тога двога, зато ни једно ни друго не доживљава дубоко и искрено, те је или у паници или је дрзак. (назад на текст »)
(3) Схолија на маргини рукописа: „Код Бога је једно исто савеш и хшење" (βουλή καί βούλησίζ). (назад на текст »)
(4) Дубина мисли, и још пре тога, благодатног животног опита (=искуства) и богословља и подвигословља Св. Максима садржана је у овој краткој, али пребогатој реченици. Ο његовом схватању нашег обожења у Христу говориће Светитељ и даље у тексту (као и у Одговорима Таласију 59 и 60, в. Видослов, бр 35 и 36). Овде наглашавамо изразе „да познамо и чинимо, те тако како треба опишемо" Молитву Господњу, тј. објаснимо другима из сопственог искуства и праксе, практиковања и остварења оее Молитве и њеног пребогатог садржаја. Као што ће читаоци даље видети, заиста нико пре није овако дубоко протумачио Молитву Господњу Оче наш као Св. Максим Исповедник, који у њој сагледава и излаже и Тријадолошку, и Христолошку, и Пневматолошку, и Сотириолошко-еклисиолошку, и Есхатолошку динамику, карактеригтичну за читаво Православље (за разлику од западних теолога, који у овој Молишви најчешће виде само обичне утилитарне, световно-социјалне димензије). (назад на текст »)
(5) Песнички таленат Св. Максима видан је и у ритму ове реченице, где се изрази скривен и проповедан римују: κεκρυµµέυον... κηρυττόµενον. (назад на текст »)
(6) Грчки изрази ових седам тајни (које смо ми надаље нумерисали у заградама), тј. Седам Божјих дарова нама људима у овој Молитви, гласе: θεολογίαν, υίοθεσίαν εν χάριτι, ίσοτιµίαν τήν προς αγγέλους, άϊδίου ζωής µετοχήν, φύσεως άπαθώς προς έαυτήν νευούσης άποκατάστασιν. τοΰ νόµου της αµαρτίας κατάλυσιν. και της τοΰ κρατήσαντος ηµών δι' άπατης πονηροΰ τυραννίδας καθαίρεσιν. – Ових седам тајни уствари су изражене кроз седам прозби = молби у Молитви Господњој, како Максим даље тумачи. - Наиме: 1) богословље: „да се свети Име Твоје" (које Име је Син); 2) усановљење благодаћу (Св. Духа): „да дође Царство Твоје" (које Царство је Св. Дух); 3) изједначења по части са Анђелима: „да буде воља Божја и на земљи (међу људима) као што је на небу (међу Анђелима); 4) учешће у вечном животу: „хлеб наш насушни (=вечни) дај нам данас"; 5) васпостављање природе бестрасно наклоњене према себи ( = измирење људи): „опрости нам грехе наше као што и ми опраштамо дужницима својим"; 6) унишшење закона греха": „не уведи нас у искушење" (тј. у грех); 7) укидање тираније Лукавога који је обманом овладао нама: „избави нас од Лукавога" (од злога=Ђавола). - Ово ће све Св. Максим на крају свог тумачења, у закључку, опет сажето поновити, као што ћемо то видети. (назад на текст »)
(7) Лаконском краткоћом Св. Максим овом полуреченицом исказује однос и сарадњу дариване Божје благодати и човечје слободне воље: ново рођење човека у Христу дарује се натприродно Богом (укрштењу), и одржава се опет Богом кроз искрену слободну вољу и расположење; не пасивно, него активно, подвигом, кроз творење Христових заповести, чиме се дата човеку боголепота одржава и развија. То је, укратко, православни синергизам у хришћанском животу и спасењу. То је светоотачко свешотајинство и подвижништво, или, по речима 0. Јустина Ћелијског: сједињење Св. Тајни и Св. Врлина. (назад на текст »)
(8) Овај својеврсни „реципроцитет" у Оваплоћеном=0човеченом Спаситељу Христу: колико је Он као Бог постао истински човек, толико ми у Њему постајемо истински „богови по благодати", тј. синови Божији у Сину Божијем Јединородном, налази се код Светих Отаца од самог почетка Цркве па до данас (Св. Иринеј, Св. Атанасије, Св. Григорије Богослов, Св. Палама, отац Јустин), јер сви они говоре и сведоче: „Бог се оваплотио, Да би се човек обожио!" Или: „Бог је постао човек, да би човек постао бог по благодати!" (назад на текст »)
(9) Смисао је: не бежање од тела и материје, него богоцентричност свега, тј. тек у Богу, а не у створењима, бива сједињење свега, духовног и материјалног. (назад на текст »)
(10) Св. Максим разликује логос природе (=Богодани разлог или принцип усађен у саму природу) и вољу (γνοµη) као начин (τρόπος) или покрет (κίνηοίς), тј. као деловање слободне воље разумног бића људског. Грех се пројављује у разлазу и сукобу воље (=самовоље) и Богодане логосне природе. (назад на текст »)
(11) Буквално: „Јер хотећих, а не тиранисаних је тајна спасења". Израз је Св. Григорија Богослова. Тај израз показује супротност Царства Божијег тиранији ђаволовој. (назад на текст »)
(12) Згуснут текст Св. Максима: καί τήυ πώς ϋπαρξιν τήζ των όντων ποιητικής αιτίας µυσταγωγεΐ преводив је и овако: „и уводи у тајну начина постојања Творачког Узрока свега постојећег". (назад на текст »)
(13) Такав текст ове прозбе Оченаша код Јеванђелиста Луке (11,2) имају два стара рукописа и Свети Григорије Ниски. (назад на текст »)
(14) „Сапоказивања" - συνενδείξεων = „узајамног указивања једнога на другога" (оних који су у односу. Реч и појам σχέσις = однос код Св. Максима има шире и дубље значење него само обичан однос (за који он има други израз: έµφέρεια), тј. однос-схесис значи имање заједно нечега са неким (однос-схесис потиче од глг. εχειν, σχείν). (назад на текст »)
(15) Изразом „да се уподобљавамо Оцу" превели смо редак грчки израз πατρώζοντες (назад на текст »)
(=„оцовствовати"), од глг. πατρώζειν, како бележи ркпс. из 10.в., засведочен код лексикографа Исихија Александријског (5.в.) и после код Св. Максима и код Св. Фотија: τά τοΰ Πατρός ψρονεΐν (=„мислити исто што и отац"). (назад на текст »)
(16) Христос је самоделашељ нашег усиновљења Оцу Шеговом. Овај пасус најбоље показује нераздвојно јединство онтологије и етике код Св. Максима. (назад на текст »)
(17) Схолија (на маргини): „Вели: да је логос по природи слободан од похвале и покуде (тј. богодани принцип природе је добар, и не подлеже квалификацијама, јер је он непроменљив), и чини бестрасним (=без греха и пропадљивости) онога који изабира да живи једино по њему (=богоданом логосу), убеђујући да се жеља (човекова) одваја од онога што чини душу пропадљивом (тј. од греха и страсти), која (жеља) када се одвоји од материјалних ствари, тада онај који је постао по навици кротак, не доживљава промене нити од похвала нити од покуда". (назад на текст »)
(18) Запази да је господсшво спојено са слободом смирења и спокоја. (назад на текст »)
(19) Грчки текст: της ηθικής σχολάσαι φιλοσοφίας = да се баеи моралним љубомудријем. (назад на текст »)
(20) Последња реченица, од „логос јединствени" до краја, врло је згуснута садржајем и преиспуњена дубоким Светототачким схватањима ο човеку, његовом уму и логосу, ο нижем етичко-врлинском, и вишем, созерцатељном ступњу узношења човека ка сједињењу са Логосом – Христом Богочовеком. (назад на текст »)
(21) Ово је Максимово мистичко-мистагошко тумачење чудесног догађаја са Пророком Илијом и његовим учеником Пророком Јелисејом. (назад на текст »)
(22) Схолија (веров. Максимова) на маргини: „Неједнаким расположењима назива оне који душу обликују према себи, то јест покрете гњева и жеље (=похоте), од којих треба да је слободан Христов ученик, који се не поводи за покретима крви око срца ка уживааима, нити се загрејаношћу крви око срца подаје гњеву". (назад на текст »)
(23) Β. ο овоме код Св. Методија Олимпског ( + 311. г.), Гозба 10 девојака, где се каже где свака девствена душа рађа Христа као Богородица. (назад на текст »)
(24) Ово је Максимова нова, новозаветна, христолошка, есхатолошка космогонија и антропогонија. То је оно што Св. Писмо и Св. Оци називају: препорођење и ново рођење, претварање и пресаздавање -άναγέννησις и καινή γεννήσις, µεταποίησις и µετάπλασι,ς, новог човека у Христу. (назад на текст »)
(25) По Св. Максиму, права слобода није колебљиви избор, него свецело опредељење за добро, врлину, Бога. (назад на текст »)
(26) Схолија на маргини: „То јест учење јелинско и јудејско уопште не постоји у Христу, Јер Христово учење је чисто и од јелинског многобоштва, и од јудејског ограничења Једног Бога само у једно лице". (назад на текст »)
(27) Схолија на маргини: „Јер није по рођењу, или происхођењу, или пројављењу". (назад на текст »)

текст преузет са форума
Верујем - зборник теолошких разговора - Поуке.орг
Саборник Епархије Захумско-Херцеговачке и Приморске,
Издаје ЗХиП ЕПАРХИЈА, Манастир ТВРДОШ - Требиње
ВАСКРС, година 13 / број 38, 2006

молитвеник » текстови о молитви » претходна страна »