АНТОЛОГИЈСКЕ МИСЛИ О МОЛИТВИ – Старац Јефрем Аризонски
(ОЧИНСКЕ ПОУКЕ - старац Јефрем (Филотејски и Аризонски))

1. Молитва је једна од најважнијих и најмоћнијих снага, и она чини да онај ко се моли бива препорођен, дарујући му телесно и духовно благостање.

2. Молитва представља очи и крила душе. Она нам даје одважност и снагу да гледамо Бога.

3. Брате мој, моли се устима све дотле док те благодат Божија не просветли да се молиш и срцем. У теби he се тада на чудесан начин појавити празник и славље, и више се нећеш молити устима, него пажњом која дела у срцу.

4. Ако уистину чезнеш да удаљиш сваку антихришћанску помисао и да очистиш свој ум, то ћеш постићи посредством молитве, јер ништа није у тој мери кадро да устроји наше помисли као молитва.

5. Буди опрезан, јер ако си лењ и непажљив у молитви, нећеш узнапредовати нити у својој тежњи да будеш предан Богу, нити у задобијању мира у помислима, нити у спасењу.

6. Име Исуса Христа које призивамо у молитви садржи у себи самобитну и самоделатну силу васпостављања. Не брини, дакле, због несавршенства и сувоће твоје молитве, него упорно очекуј плодове учесталог понављања Имена Божијег.

7. Када су руковођене молитвом, моралне силе које су у нама постају јаче од свих искушења и побеђују их.

8. Учесталост молитве ствара навику молитве која убрзо постаје друга природа и често доводи ум и срце до вишег духовног нивоа.

Учесталост молитве је једини начин да се досегне висина истинске и чисте молитве. Она је најбољи начин делатне припреме за молитву и најсигурнији пут којим ће човек доспети до крајњег одредишта молитве и спасења.

9. Свако од нас је способан да задобије унутрашњу молитву, односно, да је учини начином свог општења са Богом. То нас не кошта ништа изузев напора да се погрузимо у безмолвије и у дубине свог срца, и да се побринемо да, што је чешће могуће, призивамо Име нашег најслађег Исуса Христа, које човека испуњава неизрецивом радошћу.

Погружавање у себе и истраживање света наше душе даје нам прилику да спознамо какво је тајинство човек, да осетимо сладост самопознања и да излијемо горке сузе покајања због наших падова и слабости наше воље.

10. Нека се васцела твоја душа с љубављу привеже за смисао молитве, тако да твој ум (нус), твој унутрашњи глас и твоја воља, три саставна елемента твоје душе, постану једно и да једно постане ово троје. На тај начин ће човек, који је образ Пресвете Тројице, ступити у везу и сјединити се с прототипом (праобразом). Као велики посленик и учитељ умне молитве, Григорије Палама Солунски је рекао: "Када једнота ума постане трострука а ипак остане једнота, тад се сједињује са божанским Тројединством и затвара врата за сваку врсту прелести и устаје против плоти, света и кнеза овога света.

11. Где год дејствује молитва, тамо је Христос са Оцем и Светим Духом, Пресвета Тројица, једносуштна и нераздељива. Где год је Христос, Светлост света, тамо је и вечна светлост другог света, тамо је мир и радост, тамо су ангели и светитељи, тамо је величанственост Царства. Блажени су они који су се још у овом животу обукли у Светлост света, односно у Христа, јер они већ носе одежду непропадљивости.

12. Будући да је Христос Светлост света, они који Га не виде и који у Њега не верују морају бити слепи. Напротив, они који стреме да оживотворе заповести Христове, корачају у светлости. Они исповедају Христа, поштују Га и клањају Му се као Богу. Свакога ко исповеда Христа и сматра Га за Господа и Бога, сила призивања Његовог Имена крепи да твори Његову вољу. Међутим, ако га та сила не крепи, онда је очигледно да Христа исповеда само устима, док је његово срце далеко од Христа.

13. Као што је немогуће да се не спотакне онај ко корача ноћу, тако је немогуће и да не сагреши онај ко још увек није угледао божанску светлост.

14. Циљ умне молитве је да човека сједини са Богом, да уведе Христа у човеково срце, да одатле протера ђавола и да разори сва дела која је овај посредством греха тамо извршио. Као што каже љубљени ученик, ради тога се јави Син Божији да разори дела ђавоља (1. Јн. 3,8). Једино је ђаволу позната неизрецива сила коју поседују речи молитве Исусове, и он се управо због тога с јаросним гневом бори против ње. Безброј пута су демони кроз уста ђавоиманих људи исповедили да их сажиже дејство ове молитве.

15. Уколико нас молитва више сједињује са Христом, утолико нас више раздваја од ђавола. И не само од ђавола, него и од духа овога света, који узрокује и подржава страсти.

16. Сатана (тј. противник) молитве је немар. Сатанин сатана (тј. противник) јесте чежња за молитвом и пламен срца. Будите духом ватрени, Господу служите, каже апостол (Рим.12;11). Тај пламен привлачи и задржава благодат на ономе ко се моли, и она за њега постаје светлост, радост и неописива утеха. Међутим, за демоне је она огањ, горчина и прогон. Кад дође ова благодат, она сабира ум од расејаности и наслађује га размишљањем о Богу, исцељујући га од сваког зла и нечистих помисли.

17. Да ли је молитва на твојим уснама? Онда је тамо и благодат. Међутим, она са уста мора прећи у ум и спустити се у срце, а то захтева много времена и труда. Језик се мора много помучити да би се искупио за свако празнословље и за све своје падове, и мора стећи навику молитве. Навика се не може створити без труда и делања. Да би дошла благодат, мора се пројавити и смирење. Након тога, пут ће бити чист. Молитва ће се прилепити за наше дисање, а ум ће се пробудити и следиће је. Временом, страсти се утишавају, помисли се повлаче, а срце постаје мирно.

18. Немој се заморити од враћања свог ума сваки пут кад одлута. Бог ће видети твоју ревност и твој труд, и послаће Своју благодат да га сабере. Кад је присутна благодат, све се чини с радошћу и без напора.

19. Молитвом прелазимо из једне радости у другу; без молитве, прелазимо из једног пада у други, из патње у патњу, и осећамо тешку грижу савести. Укратко, уз мало труда и бола у молитви, задобићемо много радосне жалости (плача по Богу, плача који доноси радост), умилења и суза, заједно са сладошћу присуства Божијег и пренепорочног страха Његовог, који чисти и очишћује ум и срце.

20. Срце се мора очистити да би и ум био просветљен чистим помислима које ће се одозго одражавати у њему.

21. Они који су ушли у Царство Божије нису непокајани, него грешници који су се преобразили покајањем и сузама. Ништа човеку толико не помаже да се бори и да победи страсти колико непрестана умна молитва.

22. У време кад те искушава немар који умртвљује ум, језик и прсте на бројаници, молим те да се не предајеш. Уложи мали напор, како би Бог видео твоју решеност и укрепио те. Постоји нешто више што Бог жели од тебе, и Он допушта ово време искушења да би ти то могао и да даш. Он зна, као што и ти знаш, да можеш да даш више.

Према томе, присили се што више можеш у време које ти је одређено за молитву, и изврши своју дужност да би Бога учинио својим дужником. Ако не примиш благодат, припремићеш се да је примиш следећи пут или убрзо након тога. У сваком случају, пре или касније примићеш благодат. Немогуће је да се то не догоди. У ствари, уобичајено је да Бог више даје онда када одлаже давање.

23. Њива срца биће онолико плодоносна колико добро буде узорана молитвом, наводњена сузама и оплевљена од корова помисли.

24. Повремено се дешава да се благодат повуче, а да то уопште није наша грешка. То је као да ти Бог каже: "Сва твоја дела су добра, али немој мислити да све зависи од тебе. Ја ћу доћи и отићи кад будем сматрао да је то потребно, да бих те научио да у потпуности одсечеш самовољу и да будеш трпељив, да би добро научио лекцију смирења."

25. Они који су узнапредовали у молитви имају непоколебиво уверење да је, упркос свим човековим напорима, молитва дело благодати.

26. Свети Симеон Нови Богослов јасно каже да нико није у стању да сам од себе прославља Бога, него да је то благодат Христова, која се настанила у њему, која прославља и славослови Бога и моли се у човеку.

27. Када се човек моли са страхом и страхопоштовањем, стојећи мирно и обраћајући пажњу на оно за шта се моли, онда је то знак да је благодат Божија посетила његово срце.

28. Пажња мора бити нераскидиво повезана с молитвом, на исти начин на који је и тело нераскидиво повезано с душом. Другим речима, у време молитве ум мора стражарити над срцем и кружити над њим, и одатле, из дубина срца, узносиће молитве ка Богу, непрестано изговарајући: "Господе Исусе Христе, помилуј ме." Кад једном у срцу окуси и искуси да је Господ добар и да је сладак, ум више неће желети да напусти место срца него ће заједно са апостолом Петром рећи: Добро нам је овде бити (Мт. 17,4). Он жели да кружи унаоколо, удаљујући и протерујући, да тако кажемо, све оне идеје које је тамо засејао ђаво, не допуштајући ниједној овоземаљској помисли да тамо остане и постајући на тај начин сиромашан (нишчи) духом, односно лишен сваке овоземаљске помисли.

Овакав задатак изгледа веома тежак и мучан онима који ништа не знају о њему. Међутим, они који су окусили његову сладост и у дубини срца осетили његову насладу, ускликнуће заједно са божанским Павлом: Ко ћe нас раставити од љубави Христове (Рим. 8;35)?

29. Пажљиво слушајући Господа који је рекао да нечисте помисли, које скрнаве човека, долазе из срца, као и да чашу и зделу најпре морамо очистити изнутра како би и споља биле чисте (в. Мт. 15:19-20 и Мт. 23; 26), наши свети Оци напуштали су свако друго духовно делање и посвећивали се једино овом делу, односно стражарењу над срцем, будући сигурни да ће на тај начин лако стећи и сваку другу врлину.

30. Богоносни Симеон Нови Богослов каже: "Очистимо своја срца, да бисмо у себи могли пронаћи свудаприсутног Господа. Очистимо своја срца огњем Његове благодати, да бисмо у самима себи видели светлост и славу Његовог божанства."

31. Срећни су они који су приступили божанској светлости и ступили у њу, који су се сјединили са њом и тако и сами у целини постали светлост. Они су са себе у потпуности свукли упрљану одежду својих грехова и више не изливају горке сузе. Срећни су они који су још у овом животу спознали светлост Господњу као Самог Господа јер ће у будућем животу одважно стајати пред Њим. Блажени су они који су примили Христа, јер је дошао као светлост онима који су претходно били у тами, а сада су постали синови светлости и незалазног дана.

32. Свети Григорије Палама каже да молитва, која се сједињује с удисањем и издисањем, временом узрокује да слатки дах благодати, миомирис духовног благоухања, излази из ноздрва човека који се моли, мирис живота за живот (2. Кор. 2;12), према речима великог Павла. И заиста, не постоји ништа слично даху молитве, непрестане умне молитве. Молитва не излива благодат само на онога ко се моли, него преплављује благодаћу и осталу творевину, која се посредством њега расипа и шири и на њу. Док удише, човек се очишћује, оживотворава и освештава. Када пак издише, он очишћује, оживотворава и освештава творевину, али то не чини он, него божанска благодат.

33. У овим последњим данима, када је дах антихриста загадио земљу, море и све што дише, Бог у крилу и срцу Цркве развејава дејствовање умне молитве као освежавајућу росу благодати, као ветар који је осетио пророк Илија (в. 1.Цар. 19;12), као противотров за здравље и спасење душе и тела у данима у којима живимо, као и у онима који ће тек доћи.

34. Познајем хиљаде душа у свету, боље речено широм целог света, које се присиљавају на молитву и у томе постижу задивљујуће резултате. Молитва их крепи у њиховој духовној борби, просветљује их изнутра, и они се исповедају отворено и искрено. Мучени помислима и искушењима које демони подстичу против оних који изговарају молитву, они чежњиво притичу пренепорочним Тајинствима. Затим се поново упуштају у борбу са помислима и страстима, и поново се враћају Тајинствима, јер више не могу да живе без молитве.

35. Молитва је дисање. Кад човек дише он је и жив, и о томе се брине читавог живота. Ко год започне да изговара молитву, он започиње и да поправља васцели свој живот, имајући духовног оца као руководитеља. Као што излазеће сунце буди, обасјава и оживотворава творевину, тако и Христос, Сунце Правде, пројавивши Се посредством молитве у човековом уму и срцу, буди човека да твори дела светлости и незалазног дана.

36. Према томе, браћо, "непрестано удишите Христа", као што је имао обичај да каже свети Антоније Велики, зачетник подвижништва. Апостол незнабожаца саветује, опомиње и заповеда хришћанима на сваком месту и у сваком времену: Молите се без престанка (1. Сол. 5;17). Свети Оци објашњавају да "без престанка" значи да молитва нема нити крај нити меру.

У време мира не будите немарни него се молите. Поправљајте се и припремајте се за рат. Будите храбри. Не страхујте од искушења. Сви су искусили промене; међутим борба захтева стрпљење и истрајност. Чак и ако падне хиљаду пута на дан, праведник ће се усправити и то ће му се рачунати као победа. Молитва управо то и значи: непрестано покајање и неуморно призивање божанске милости.

(1) Према Септуагинти - не одговара Даничићевом преводу Старог Завета. (Прим. прев.)

текст преузет са презентације
Светосавље.орг
ОЧИНСКЕ ПОУКЕ - Старац Јефрем (Филотејски и Аризонски)
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)
са благословом старца Јефрема (Филотејског и Аризонског)
ПМШ при храму Свети Александар Невски, ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, 2000., Београд

молитвеник » текстови о молитви » претходна страна »