КАКО ПАЖЊОМ СТАТИ У СРЦЕ?
(Умно делање. О молитви Исусовој. - Схиигуман Харитон Валаамски)

206. У природном поретку или устројству наших сила, на преласку од споља ка унутра стоји машта (уобразиља) Треба је успешно мимоићи како би се успешно доспело на право место унутра. Због неопрезности човек може да се заглиби у њој и да остајући тамо буде убеђен да је ушао унутра, док је то само спољашње предворје, двор јазиков. А то још не би било ништа страшно да ово стање готово увек не прати самообмана...

Познато је да је сва брига ревнитеља за духовни живот усмерена на то да човек доведе себе у одговарајући однос према Богу. Ово се дешава и открива у молитви. Она је пут усхођења ка Богу и њени степени су степенице приближавања нашег духа Богу. Најпростији закон у молитви је - ништа не замишљати, већ сабравши се умом у срцу бити уверен да је Бог близу, да види и слуша, и у том убеђењу прибегавати Њему, страшном у величанствености и блиском у снисхођењу нама... Слике пажњу држе споља, и ма како свештене оне биле ипак за време молитве пажња треба да буде унутра, у срцу: средиште пажње у срцу јесте полазна тачка ваљане молитве. И пошто је молитва пут усхођења ка Богу, скретање пажње од срца јесте скретање с овог пута.

207. Први погрешан начин молитве зависи од тога што неки у њој делују пре свега уобразиљом и фантазијом. Ове силе представљају прву инстанцу у кретању од споља ка унутра, коју би требало мимоићи, а они се уместо тога заустављају на њој. Другу инстанцу на путу ка унутра представља разум, размишљање, памет, уопште сила расуђивања и мишљења. И њу треба проћи и заједно с њом сићи у срце. Када се, пак, ум задржи на њој долази до другог неправилног начина молитве, који се одликује тиме што ум, остајући у глави жели да сам управља свиме у души; међутим, од овај труд не даје никакве плодове. Он за свим јури, али ништа не може да савлада и само трпи поразе. Ово стање јадног разума је веома детаљно приказано код Новог Богослова.

Другом начину молитве доликује назив умно-мозговни, за разлику од трећег - умно-срдачног, или срдачно-умног.

Међутим, кад долази до овог врења у глави, које је приказано у другом начину молитве - срце иде својим путем, на њега нико не пази, и нападају га бриге и страсна кретања. Управо тада ум заборавља на себе и трчи ка предметима брига и страсти; и тада једва да може некада да се освести...

Додаћу овом, т.ј. другом начину молитве неколико речи из предговора делима Григорија Синаита од старца Василија схимонаха, сапосника и друга Пајсија Њамецког. Навевши место из Симеона Новог Богослова он додаје: "Како се може самим ограђивањем спољашњих осећања ум чувати од расејавања када се помисли саме од себе растачу и лете ка стварима чулним? Ако се не може онда је уму неопходно да у часу молитве бежи унутра до срца и да стоји тамо глув и нем за све помисли. Онај ко се само спољашње удаљава од гледања, слушања и говорења има мало користи. Затвори свој ум у унутрашњој клети срца и тада ћеш се насладити спокојем од злих помисли и окусићеш духовну радост, коју доноси умна молитва и срдачна пажња." Свети Исихије каже: "Не може наш ум да победи демонско маштање сам по себи, и томе се никада не треба надати. Зато се чувај, да се не узнесеш по узору на древни Израиљ - и да не будеш и ти предат мисаоним непријатељима. Онај је, пошто га је Бог свега избавио од Египћана умислио да има идола од праха земаљског. Под земљаним идолом подразумевај наш немоћни разум, који док моли Исуса Христа да делује против лукавих духова, лако их тера, а када се неразумно поузда у себе, пада великим падом и разбија се."

208. Притом не заборављај следећу мудру поуку светог Лествичника. Он приказује пут нашег усхођења ка Богу у виду лествице са четири степеника. Једни, каже он, укроћавају страсти; други поју, то јест, моле се својим устима; трећи се вежбају у умној молитви; четврти на крају, усходе до виђења. Они који желе да иду уз ова четири степника не могу да почну одозго, већ морају да почну одоздо, и ступивши на први степеник с њега да се пењу на други, затим на трећи, и после свега овога на четврти. Овим путем свако може да се попне на небо. Прво се треба подвизавати у укроћивању и смањивању страсти; затим треба вежбати појање псалама, то јест, навићи се на усмену молитву; даље, треба се молити умно, и на крају, стећи могућност усхођења у виђења. Прво је дело почетника, друго оних који узрастају и напредују, треће оних који су дошли до краја развоја, а четврто - савршених.

209. Дакле, почетак није ништа друго до умаљивање и кроћење страсти, а оне се у души не смањују ни на који други начин осим чувањем срца и пажњом... Дакле, онај ко пролази све ово, по реду, све у своје време, може да се, после тога, након што се његово срце очисти од страсти, у потпуности препусти појању псалама, и да се бори против помисли, и да гледа небо чулним очима или да га созерцава умним очима душе и да се заиста чисто моли, онако како треба.

210. Када се молите с осећањем, где је ваша пажња ако није у срцу? Осећање увек привлачи пажњу. У глави је - бувља пијаца. Тамо човек не може да се моли Богу. То што молитва иде добро... и сама од себе... јесте добар знак. Значи да је почела да се усађује у срце. Чувајте срце од пристрасности, трудите се да се сећате Бога видећи Га пред собом и делујући пред Његовим лицем.

211. Размишљате о затвору. Ево вам затвора! Седите и вапијте: Господи, помилуј! Како ћете да испуњавате вољу Божију ако не будете долазили у додир с људима? Никако другачије осим у дужном расположењу вашег унутрашњег (човека). А у чему се то састоји? - У непрестаном сећању на Бога са страхом и побожношћу и сећањем на смрт. Навика да се ходи пред Богом или у сећању на Бога јесте атмосфера духовног живота. Било би природно да она буде у нашем духу, који је створен по образу Божијем, али је нема због нашег отпадања од Бога. Услед овога предстоји труд у стицању навике да се ходи пред Богом. Он се суштински састоји у напору да човек свешћу стоји пред лицем свеприсутног Бога, али подржава се и другим помоћним делањима, која улазе у састав духовног живота. Међутим, и овде предстоји труд - у томе да се ова делања усмере ка одређеном циљу.

У том правцу треба усмерити и читање, размишљање и молитву, и сва занимања и односе спроводити тако да не ометају и не расејавају сећање на Бога. И то треба прилагодити стајању са свешћу или пажњом.

Разум је у глави и људи разума (научници) стално живе у глави. Живе у глави и пате од непрекидног ковитлаца помисли. Овај ковитлац не дозвољава пажњи да се задржи на једном. Разум не може да се заустави само на размишљању о Богу док је у глави. Стално бежи и бежи. На основу овога се ономе ко жели да се задржи само на размишљању о Богу заповеда да остави главу и да својим умом сиђе у срце и тамо стално стоји пажњом. Тек кад се ум споји са срцем може се очекивати успех у сећању на Бога. Изволите сада да поставите себи за циљ да ово достигнете и почните да се крећете према овом циљу. Немојте мислити да је то труд који превазилази ваше могућности, али немојте мислити ни да је то тако лако, да је довољно да човек пожели и све је ту... Први начин води ка томе да разум привуче срцу, управо преко осећања из молитава које се читају и слушају, јер осећање срца обично влада разумом... Ако све испуните како треба у овој првој методи, ваше молитвословље ће ићи с осећањима. Ова осећања ће се мењати у складу са садржајем молитава. Не говорим о овим осећањима, већ о онима која ће обузети вашу свест и срце и везати душу не дајући јој да слободно настави читање, већ стално одвлачећи њену пажњу на себе. То су посебна осећања, и чим се роде она у души рађају својеврсне молитве. Ова нарочита осећања и молитве које се рађају у срцу никада не треба пресецати даљим читањем, већ им, прекинувши читање, треба давати слободу да се излију, док се сасвим не излију и док осећање не постане једнако с обичним молитвеним осећањима. Ова метода је јача од прве и брже ће спустити ум у срце. Међутим, она може да делује тек после прве методе или заједно с њом.

212. Мислим да сте стално у глави, а не у срцу. Сиђите у срце и одмах ћете видети какви сте. Изјавили сте жељу да дођете до осећања своје ругобе. Ево, то ћете почети да видите и да осећате чим сиђете у срце. Што даље будете ишли тим ћете јасније то видети.

213. Главно је - умом треба стати у срце пред Господа и стајати пред Њим непрестано дању и ноћу до краја живота.

214. Неко је једном рекао: Учини да твоје мисли никада не излазе ван зидина манастира и убрзо ћеш стећи слатки спокој манастирске осаме. Ово је блажени удео Марије - уредити тако да у мислима не буде ништа друго осим цркве и келије. Како је то дивно! Мислим да се блаженство овог стања не може ни описати.

215. Пало ми је на памет да вам посаветујем: узмите једну кратку молитвицу и све њоме творите... и кад сте у послу и кад нисте у послу, и идући и седећи, непрестано. Прво ћете себе приморавати да творите ову молитвицу, а затим ће она ићи сама од себе... Само се латите посла и трудите се непрестано... Ова молитва је: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнују. Притом пажњу не држите у глави и на себи, већ у срцу, тамо, унутра испод леве стране груди. Када навикнете тиме ћете растеривати све што вас смућује и призивати мир на душу.

216. Где је срце? - Тамо где се одазива и где се осећа туга, радост, гнев и остало, тамо је срце. Тамо држите пажњу... Телесно срце је мишић срца - месо... али не осећа месо, већ душа, чије је ово срце од меса само оруђе, као што мозак служи као оруђе разума... Стој у срцу с вером да је Бог ту, а како је ту, не размишљај. Моли се и тражи да ти благодат Божија на крају да осећање према Богу.

217. Није бесмислено ако ти кажем из светоотачких предања: држи се како хоћеш, само да успеш да стекнеш ово последње - умно стајање пред Господом у срцу, у којем је суштина ствари.

Међутим, међу телесним делањима има и таквих која као да се срастају с умном молитвом и никада је не напуштају. Треба пажњом стајати у срцу, треба цело тело држати у бодрој напетости мишића и не дозвољавати својој пажњи да се препушта и занима спољашњим утисцима која се примају преко чула.

218. За време молитве пажња треба да буде унутра, у срцу: усредсређивање пажње у срцу јесте полазна тачка за ваљану молитву. И пошто је молитва пут усхођења ка Богу скретање пажње од срца јесте скретање с овог пута.

219. Спуштање ума у срце путем дисања саветује се у случају да не знаш где да задржиш пажњу, или где је срце, а ако и без тога знаш како да нађеш срце, ради како знаш, само се утврди у срцу.

220. У молитви је неопходно да се дух сједини с умом и да заједно с њим изговара молитву, при чему ум делује речима, које се изговарају само мишљу или уз учествовање гласа, а дух делује осећањем умилења или плача. Сједињење у своје време дарује Божанствена благодат, а за почетника је довољно ако дух буде саучествовао и помагао уму. Приликом чувања пажње умом дух ће сигурно осетити умилење. Дух се обично назива срцем, као што се и уместо речи разум употребљава реч глава.

Моли се с пажњом, у скрушености духа, помажући себи горе наведеним механизмима; притом ће се само од себе открити искуствено познавање срдачног места. О њему је на задовољавајући начин дато објашњење у предговорима схимонаха Василија.

221. Молитва се назива умном када се изговара умом с дубоком пажњом уз саосећање срца; срдачном, када се изговара сједињеним умом и срцем, при чему ум као да силази у срце и из дубине срца узноси молитву; душевном када се твори из све душе, уз учествовање самог тела, када се твори из свег бића, при чему цело биће постаје као једна уста, која приносе молитву.

Свети оци у својим делима често под једним називом умне молитве подразумевају и срдачну и душевну, а понекад их и разликују. Тако је преподобни Григорије Синајски рекао: "Непрестано зови умно или душевно." Међутим, данас када је веома мало оних који живим устима могу да објасне нешто о овом предмету веома је корисно знати по чему се они разликују. У једнима више делује умна молитва, у другима срдачна, а у трећима душевна, у зависности о тога колико је кога обдарио Даватељ свих добара, и природних и благодатних; понекад у једном истом подвижнику делује час ова, час она молитва. Оваква молитва је често и углавном праћена сузама.

222. Још увек вам није јасно спасоносно устројство. Читајте прве тачке Филотеја Синајског у Добротољубљу и гледајте шта тамо пише. Један акт и све је ту. Јер он све привлачи и држи у реду. Изволите тако да уредите и добићете неопходно устројство унутра и јасно ћете га угледати. Овај акт јесте - стати пажњом у срце и стајати тамо пред Господом са свештеним страхом. Ово је почетак духовне премудрости!

Желели бисте да добијете мудрост разликовања помисли. Сиђите из главе у срце. Тада ћете јасно видети све помисли које се крећу пред оком нашег оштровидног ума, а пре тога не очекујте дужно разликовање помисли.

223. "Сабира ми се дух". Нека вам Господ помогне! Међутим, немојте да вашој пажњи промакне главно, - да се умом саберете у срцу. На ово највише усмеравајте свој труд. Начин је један - трудите се да пажњом стојите у срцу, са сећањем на свеприсутност Божију и на то да Његово око гледа у ваше срце. Постарајте се да се учврстите у уверености да иако сте сами увек имате не само у својој близини, већ у себи Лице, Које је у вама, Које на вас гледа и све у вама види. Оно што сам вам писао о делању Исусове молитве неколико пута дневно, послужиће вам као веома јако средство за ово. Радите тако сваки пут десетак-петнаестак минута, или још боље, стојећи у молитвеном положају с малим поклонима, и без њих, како вам више одговара. Трудите се тако и молите Господа да вам, на крају да да осетите и спознате, шта је раница у срцу, по речима старца Партенија. Ово не полази за руком одмах. Проћи ће година напетог труда, а можда и више, док не почну да се показују неки трагови овога. Нека вас благослови Господ на труд и на овај пут; међутим, немојте сматрати да је то нешто другостепено, већ нека вам то буде главни посао.

224. Ако се ваше срце загрева приликом читања уобичајених молитава на исти тај начин загревајте и срдачну топлину према Богу. Исусова молитва, ако се твори механички ништа неће дати, као ни свака друга молитва, коју изговара само језик.

Покушајте да за време Исусове молитве живље помишљате да је Сам Господ близу и да стоји у вашој души и пази на оно што се у њој дешава. У души притом пробудите жеђ за спасењем и увереност да осим Господа немамо одакле да очекујемо спасење. Затим вапијте ка Њему Којег мислено пред собом видите: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја, или: Милостивиј Господи, спаси мја имиже вјеси судбами (Милостиви Господе, спаси ме како год знаш.). Ствар није у речима, већ у осећањима према Господу.

Духовно горење срца према Господу јесте љубав према Њему. Она се запаљује када Господ додирне срце. Пошто је Он сав љубав, Његов додир срца истог тренутка чини да се запали љубав према Њему. А од љубави потиче горење срца према Њему. Ово и треба да буде предмет трагања.

На језику нека буде Исусова молитва, у уму - виђење Господа пред собом, у срцу - чежња за Богом или за општењем с Господом. Када све ово буде стално, Господ ће, видећи како се трудите дати оно за шта молите.

225. Други и узвишенији циљ кратке молитве јесте удубљивање мисли и осећање према Богу. То што имате - ово гласно изговарање речи - ће се разлетети приликом првог утиска; осим тога, без обзира на гласно изговарање речи, мисли се ковитлају у глави... као комарци. Да би се пресекао овај ковитлац ум треба везати једном мишљу или мишљу о Једином... Помоћ у овоме је кратка молитва. Уз помоћ ње ум се упрошћава, обједињује и усваја се или развија осећање ка Богу... Када ово осећање дође душа ће се свешћу утврдити у Богу... и све ће почети да чини по Божијем. Уз кратку молитву треба држати мисао о Богу и пажњу према Њему... А ограничавати се само речима... јесте мјед звењашчаја.

226. Питате: "Да ли да наставим такву молитву или да умом силазим у срце?" - А то, што сте казали, где бива? Ово нема где друго да буде осим унутра. Стојите пред Господом без слика, у присуству Господа... и имате добра осећања. Шта је још потребно. Зар ово чините само у глави?! - Не, треба стајати у срцу. Али не треба се сећати срца, већ само гледати Господа. - Све се може изразити овако: "Стајати у срцу умом пред Господом и молити се."

Главни плод молитве није топлина и сладост, већ страх Божји и скрушеност.

227. Само спољашња молитва није довољна. Бог слуша ум, и због тога они монаси који спољашњу молитву не сједињују с унутрашњом нису монаси. Дефиниција је веома тачна! Монах значи осамљени: онај ко се није осамио у самом себи, још није осамљен, он још није монах, чак и ако живи у најусамљенијем манастиру. Ум подвижника, који се није осамио и није затворио у себи обавезно се налази у гужви и метежу које производе безбројне помисли, које до њега увек имају слободан приступ и сам болно, без икакве потребе и користи, са штетом по себе, скита по васељени. Осамљивање човека у самом себи не може да се оствари на други начин осим уз помоћ пажљиве молитве, пре свега уз помоћ пажљиве Исусове молитве.

А достизање бестрасности, освећење или што је исто то, хришћанског савршенства, без стицања умне молитве није могуће; у томе се слажу сви оци.

Пут истинске молитве постаје неупоредивио теснији када подвижник ступи на њега делатношћу унутрашњег човека. Када он ступи у ове уске пролазе и осети правилност, спасоносност, неопходност оваквог положаја, када труд у унутрашњој клети постане за њега пожељан тада ће жељена постати и тестноћа у погледу спољашњег начина живота, која служи као обитељ и ризница унутрашње делатности.

молитвеник » књиге о молитви » претходна страна »