ШТА ЗНАЧИ УСРЕДСРЕДИТИ УМ У СРЦУ?
(Умно делање. О молитви Исусовој. - Схиигуман Харитон Валаамски)

166. "Зато, трудећи се у брижљивом трезвењу да надгледамо своју мисаону силу, његово право (право ума) да влада и да је исправља на који други начин можемо имати успеха у овоме осим ако саберемо споља ум који је расејан осећањима и увевши га унутра у само срце које је спремиште помисли."

167. Царство Божије је у вама. Пошто је Син Божји у теби и Његово Царство је у теби. Ево Небеског богатства у теби, ако га желиш. Ево Царства Божијег у теби, грешниче. Уђи у самог себе, тражи усрдније и без тешкоћа ћеш га наћи... Ван тебе је смрт и врата која у њу воде представља грех... Уђи у себе, пребивај у свом срцу, јер је тамо Бог (свети Јефрем Сирин).

168. Из главе треба сићи у срце. Сада је код вас размишљање о Богу у глави. А Сам Бог као да је споља и испада да је овај рад спољашњи. Док сте у глави мисли се неће умирити, стално ће се ковитлати као снег или летњи ројеви комараца.

169. Сећам се да сте писали да вас од пажње чак боли глава. Да, ако се ради само главом, а када сиђете у срце никаквог труда неће бити, глава ће постати празна и ту је крај помислима. Све оне су у глави и једна за другом јуре и с њима се не може изаћи на крај. Ако пак нађете срце и ако будете умели да стојите у њему сваки пут када почну да вас смућују помисли треба само сићи у срце - и помисли ће се разбежати. Ово ће бити пријатан кутак, безбедно склониште. Немојте се лењити да сиђете. У срцу је живот, управо тамо треба живети. Немојте мислити да је то посао само савршених. Не, то је посао свих који почињу да траже Господа.

170. Како схватити израз "усредсредити ум у срцу?" Ум је тамо где је пажња. Усредсредити га у срцу значи утврдити пажњу у срцу и умно гледати пред собом присутног невидљивог Бога обраћајући Му се са славословљем, благодарењем и молбом, пазећи притом да ништа са стране не уђе у срце. То је сва тајна духовног живота.

Главни подвиг јесте чување срца од страсних покрета и ума од истих таквих помисли. У срце треба гледати и све што не ваља одатле истеривати. Радећи све што је прописано бићете готово монахиња, а можда и права монахиња. И ван манастира се може бити монахиња живећи монашки, и у манастиру се може бити мирјанка.

171. Зар то може бити?! Бог моли за ваше срце до краја, а срце жели Бога. Јер без Бога оно никада не бива сито, стално чезне. Погледајте на себе с те стране. Можда ћете ту наћи врата која воде у одаје Божије.

172. Сви ми - крштени и миропомазани имамо дар Светог Духа. Њега сви имају, али он није у свима делатан. Како достићи да он постане делатан, описано је у мојим првим писмима. Потрудите се да поново погледате. Овде ћу додати само да другог пута до тога нема.

173. Главна ствар је да пажња не одступа од Господа, то је исто што и утврђивање сећања на Бога у срцу.

174. Тражите Господа? - Тражите, али само у себи. Он је близу свих. Господ је близу свих оних који Га искрено призивају. Нађите место у срцу и тамо беседите с Господом. То је Господња сала за пријем! Ко год да сретне Господа тамо Га среће. И друго место Он није одредио за сусрет с душама.

175. Унутар-пребивање и срдачну осамљеност држите... Нека вам Господ да и да га увек сачувате. Овде је главна ствар. Када је свест унутар срца, а тамо је и Господ, они се спајају и дело спасења се одвија успешно. Ни рђаве помисли тада не могу да уђу, а још мање осећања и расположења. Само име Господа растерује све туђе и привлачи све сродно...

Чега највише треба да се бојите? - Задовољства собом, високог мишљења о себи, уображености и сваког другог само...

Са страхом и трепетом остварујте своје спасење... Скрушен дух, срце скрушено и смирено разгоревајте и држите.

176. Шта значи бити умом у срцу? - Ево шта значи! - Знате где је срце? Како да не знате? Шта сте учили? - Онда станите тамо пажњом и стојте постојано, - и бићете умом у срцу; ум ће бити нераздвојан с пажњом: где је оно тамо је и он. Писали сте да често приликом читања акатиста Сладчајшем Исусу осећате огањ у срцу.

Ево где то осећате тамо и будите пажњом и не излазите напоље не само за време молитве, већ и у свако друго време. Али стајати тамо не треба просто, већ са свешћу да стојите пред лицем Господа или пред Његовим свевидећим оком, које види и скривене одаје срца; а да би тако стајали трудите се да у вама гори неко осећање према Богу - страха, љубави, уздања, преданости, болне скрушености и др. Ово је норма унутрашњег устројства, и чим приметите да се нарушава у било чему журите да га поново успоставите.

177. Имајте увек у намери једно - да држите себе у срцу у односу на Господа онако како треба, а на оно што је споља не обраћајте велику пажњу. Када је присутно сећање на Бога, свест стоји пред Господом са страхом и ви са свештеним страхом падајте ничице пред Њим у потпуној преданости Његовој светој вољи, - ово је норма дужног односа према Господу.

178. Дакле, знате шта је прави мир! Слава Богу!.. Онда, у чему је ствар? И сада треба вући на ону страну са које се он даје. Треба тражити изгубљени рај да би се касније опевао стечени. Тамо је суштина ствари... Све ван њега и осим њега је пустош... И све ово није далеко, све је овде, на домак руке... Ипак, треба то пожелети... и није лако пожелети. Нека вам помогне Мати Божија и ваш Анђео чувар!

179. Срећан повратак! Свој кутак је као рај после растанка. Тако сви осећају. Тако се и дешава када се после расејавања човек враћа пажњи и унутрашњем животу. Када смо у срцу ми смо код куће; када нисмо у срцу нема нас код куће. И ево, за шта пре свега треба да се бринемо!

180. Нека вам помогне Господ да будете живи и трезвени. Али не заборављајте главно - да се пажњом и умом спојите са срцем и да стално тамо будете пред лицем Господа. Сав молитвени труд треба да буде умерен на ово. Молите Господа да вам дарује ово благо. То је благо скривено на пољу; то је драгоцени бисер.

181. Онима који се подвизавају циљ спољашњег поправљања треба да буду пажња, будност, хођење у присуству Божијем. Ево када да Бог да се зачне у вашем срцу раница, тада ће само од себе доћи и оно што желите или нешто много веће од тога, - завладаће неки посебан такт по којем ће се у вама све одвијати хармонично, складно и умесно, без размишљања о томе. Тада ћете у себи носити учитеља, од којег нема мудријег на земљи.

182. Без посла не треба бити ни трена. Али постоје послови које видљиво обавља тело, и постоје дела мисаона, невидљива. И то су права дела... Прво од њих јесте сећање на Бога стално са умно-срдачном молитвом. То нико не види, а ипак се лица која су тако расположена налазе у непрестаном напетом делању. То је оно што је једино потребно. Чим то постоји, не брини се за друга дела.

Пошто је прва замисао Божија за човека да буде у живом савезу с Богом, а овај савез се огледа у томе да неко умом и срцем живи у Богу, чим неко тежи таквом животу и тим пре постаје његов заједничар, у извесној мери се за њега може рећи да испуњава животни задатак ради којег је уведен у ток битија. - Нека зна ово онај ко се труди у овом начину живота и нека се не смућује што не чини нека јавна дела, посебно важна. Ово само садржи сва дела.

183. Сваки истински хришћанин увек треба да има на уму и никада да не заборави да треба да се сједини с Господом Спаситељем свим својим бићем, - треба Њему, Господу, дати да се усели у ум и срце наше и треба почети живети Његовим пресветим животом. Он је примио нашу плот, а ми треба да примимо и плот и Свесвети Дух Његов, - да примимо и да га увек чувамо. Само овакво сједињење с нашим Господом даће нам онај мир и ону добру вољу, ону светлост и онај живот које смо изгубили у првом Адаму и који се сада враћају у другом Адаму - Господу Исусу Христу. А за овакво сједињење с Господом после Причешћа Телом и Крвљу Његовом најбоље и најпоузданије средство јесте умна Исусова молитва, која гласи: Господи Иисусе Христе, Сине Божији, помилуј мја!..

Да ли је Исусова молитва обавезна и за мирјане, а не само за монахе? Сигурно да је обавезна, зато што сваки хришћанин, као што је речено на почетку ове поуке, треба да се сједини с Господом у срцу, а за ово сједињење најбоље служи Исусова молитва.

184. "Стати над срцем, стати умом у срце, из главе сићи у срце," - све је ово једно исто. Суштина ствари је у усредсређивању пажње и стајању пред невидљивим Господом, али не у глави, већ у грудима - код срца и у срцу. Када дође Божија топлина све ће ово постати јасно.

185. У књигама пише да Исусова молитва када превлада и усели се у срце (једно је када се на њу навикне језик, а друго је када се усели у срце) придаје бодрост и растерује сан.

186. Пази на себе и труди се да не излазиш из срца, јер је тамо Господ. Тражи ово и труди се над овим. Наћи ћеш и увидећеш како је то драгоцено.

187. То што вас води осећање или што уопште имате духовна осећања још не значи да чврсто стојите пажњом у срцу. Када ово последње постоји ум стално стоји у срцу, и стоји пред Господом у страху и побожности, и не жели да изађе одатле. То подсећа на оно како се дете чврсто држи у мајчином загрљају. Нека вам дарује Господ да ово постигнете.

188. Човек среће некога ко зна у чему је ствар и он му објашњава: у теби је све у нереду зато што је тамо присутно распадање сила, ум иде својим путем, а срце својим. Ум треба сјединити са срцем, тада ће врење мисли престати и ти ћеш добити кормило за управљање бродом душе, - полугу којом ћеш почети да покрећеш сав свој унутрашњи свет. Како то? - Навикни да се умом у срцу молиш: "Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја!" И ова молитва, када се научиш како да је твориш онако како треба, или тачније, када се укорени у срце довешће те до жељеног краја: она ће твој ум спојити са срцем, она ће стишати врење мисли и даће ти снагу да управљаш покретима своје душе.

189. У претходном стању молитва је била радна, али је срце готово стално било хладно и једва да је некада покретано на топлу и усрдну молитву. Сада напротив, молитвена топлина не одлази, већ само понекад напада хлађење које се брзо протерује стрпљивим пребивањем у устројству и занимањима која подстичу осећање. Постоји велика разлика и у односима срца према испразним и страсним нападима - ко је од њих слободан! - али у претходном стању они су улазили у срце, пленили га и као да су на силу изазивали саосећање; због тога иако тамо није било грешних дела, срце је ретко остајало слободно од скрнављења греховним наслађивањем. И сада долазе исти ови напади, али на улазу у срце стално стоји стражар - пажња и именом Господа Исуса одбија ове непријатеље. И тек тада непријатељ лоповски успева да убаци сласт, која се, ипак одмах примећује, избацује је и омива покајањем до те мере да од ње не остаје ни трага. Овакво је уобичајено устројство срца о којем се говори.

До тада у периоду трагања седећи поред купељи проводиш године кличући: "Человјека не имам." О, када дође спасење Израиљево да нас баци у ову живоносну купељ! Зашто нас Он, Којег смо примили у себе пушта да се тако мучимо? Он је у нама, али нас самих тамо нема. Дакле, треба да се тамо вратимо. Доста је било читања - треба деловати; доста је било гледања како други иду - треба сами да идемо.

Овим предивним мислима и сугестијама немамо шта да додамо. Ако желиш унутрашњи живот - уђи унутра. А како да уђеш - о томе је већ раније било речи.

190. До зачетка унутрашњег живота или видљивог испољавања дејства благодати и Богоопштења човек често још нешто ради сам и напреже на то своје силе. Међутим, измучивши се безуспешно улажући сопствени напор, он на крају оставља своју делатност и од свег срца се препушта свемоћи благодати. Тада га Господ посећује Својом милошћу и пали у њему огањ унутрашњег духовног живота. Да у овој великој прекретници његови напори ништа нису значили он зна из искуства. Касније више или мање честим одступањима благодат Божија у њега урезује такође искуствено уверење да ни одржавање овог животног огња није ствар његових сопствених напора. Затим, често наилажење добрих мисли и подухвата, честа осењивања молитвеног духа који је незнано како и одакле дошао такође му дају да се на сопственом примеру увери да све добро за њега није могуће другачије осим услед дејства Божије благодати која је увек присутна и која по милости Господа спасава све оне који се спасавају. Он се препушта Господу и Господ сведејствује у њему. Искуство показује да он има успеха у свему тек када је испуњен овим потпуним предавањем себе. Он тада не одступа од њега и на сваки начин га чува.

Теоретичаре много занима питање односа благодати и слободе. За онога ко носи благодат ово питање је решено самим делом. Онај ко носи благодат препушта се сведејству благодати и благодат у њему делује. Ова истина за њега не само да је очигледнија од било какве математичке истине, већ и од сваког спољашњег искуства, јер је он већ престао да живи ван себе и потпуно је усредсређен унутра. Он сада има само један задатак - да увек буде веран благодати која је у њему присутна.

Неверност је вређа и она или одступа или смањује своје дејство. Своју верност благодати или Господу човек сведочи тиме што ни у мислима, ни у осећањима, ни у делима, ни у речима не допушта ништа од онога за шта је свестан да је мрско Господу, и напротив, не пропушта да учини свако дело и подухват чим сазна да за то постоји воља Божија судећи по току околности и по указивању унутрашњих жеља и порива. Ово понекад захтева много труда, болних самопринуда и самоприморавања, али се он радује што приноси све на жртву Господу, јер после сваке овакве жртве добија унутрашњу награду: мир, обрадованост и посебну смелост у молитви.

Овим актовима верности благодати разгорева се дар благодати у вези са молитвом, која је у то време стална. Када се распали ватра потребно је кретање ваздуха да би се она распламсала; исто тако, када се у срцу запали огањ благодати потребна је молитва која представља својеврсно кретање духовног ваздуха у срцу. Каква је то молитва? Непрестано обраћање ума Господу у срцу или непрестано стајање пред Господом умом у срцу, са дозивањем или без дозивања, само са осећањима преданости и скрушеним падањем ничице пред Њим у срцу. Ово дејство, или тачније, расположење, је главно средство за одржавање унутрашње топлине и свег унутрашњег поретка за истеривање лоших и празних мисли, за утврђивање добрих мисли и подухвата. Долазе добре мисли и подухвати - он се удубљава у молитву не обраћајући пажњу на оно што се у њему догађа - и све нестаје. Тако умна молитва у њему постаје главни покретач и управитељ духовног живота. Зато није чудно што су све поуке у отачким делима углавном усмерене на то да науче човека да се ваљано умно моли Господу.

191. Упражњавање Исусове молитве има две главне етапе или периода која се завршавају чистом молитвом, која се крунише бестрашћем или хришћанским савршенством у оним подвижницима којима је Богу било угодно да га да. Свети Исак Сиријски каже: "Нису се многи удостојили чисте молитве, већ је мали број, оних који су достигли ову тајну која се дешава после ње и који су прешли на другу обалу (Јордана). Једва да се може срести један из генерације у генерацију, по благодати и благој вољи Божијој."

192. У првом периоду ономе ко се моли оставља се да се моли само сопственим напором; благодат Божија несумњиво помаже ономе ко се моли с добрим намерама, али не открива своје присуство. За то време страсти које су скривене у срцу почињу да се крећу и воде делатеља молитве до мученичког подвига у којем се непрестано смењују порази и победе, у којима се јасно огледају човекова слободна воља и његова немоћ.

193. У другом периоду благодат Божија даје до знања о свом присуству и дејству, сједињавајући ум са срцем, дајући човеку могућност да се моли без лутања то јест, без расејавања са срдачним плачем и топлином; притом греховне помисли губе насилничку власт над умом.

194. Прво стање онога ко се моли може се упоредити са обнаженим дрвећем за време зиме; друго с истим овим дрвећем када је покривено лишћем и цвећем услед дејства пролећне топлоте... Душа и циљ молитве у оба ова стања мора бити покајање. За покајање које се приноси само уз сопствени напор Бог дарује, у своје време, благодатно покајање и Дух Свјатиј, пошто се усели у човека, ходатајствујет о нем воздиханијами неизглаголаними: Он се заступа за свете у складу с вољом Божијом, коју зна само Он.

Из овога потпуно очигледно следи да је за почетника тражење места срца, то јест, трагање за тим да човек у себи открије раније него што треба и пре времена очигледно дејство благодати веома погрешна ствар која квари поредак и систем науке. Овакво дело је дело гордо, безумно! Нимало не ваља да почетник употребљава механизме које су свети оци изложили за успешне монахе, за тиховатеље.

195. Труди се, упињи се, тражи и пронаћи ћеш; куцај - и отвориће ти се. Не малаксавај и не очајавај. Али при свему томе имај на уму да овај труд представља само покушај напора с наше стране ради привлачења благодати, а не само дело, које још увек тражимо. Недостаје главно - благодатни подстицај. Веома је уочљиво да, да ли расуђујемо или се молимо, или радимо нешто друго ми као да угуравамо у своје срце нешто туђе, спољашње. Бива да у складу са силом напора извесно дејство овог труда сиђе до извесне дубине у срце, али се опет одатле избацује због некакве еластичности непокорног срца које није стекло одговарајућу навику, слично као што се из воде избацује штап вертикално уроњен у воду. Одмах након овога поново почиње хладноћа и тврдокорност на души - очигледан знак да ту није било благодатног дејства, већ је постојао само наш труд и наш напор. Зато се немој задржати само на овим делима и не почивај на њима као да су она оно што треба да се пронађе. То је опасна заблуда! Подједнако је опасно мислити де се у овом труду садржи заслуга због које би требало да буде послата благодат. Нипошто! То је само припрема за примање, а сам дар у потпуности зависи од воље Даваоца. Дакле, уколико се пажљиво употребљавају сва горе наведена средства онај ко тражи треба још да ходи очекујући да га Бог посети, што, уосталом не долази по неком нашем плану, и нико не зна одакле оно долази.

Када дође ова подстичућа благодат, тек тада заправо почиње право дело промене живота и природе у човеку. Без овога се успех не може ни очекивати - сви покушаји ће бити безуспешни. Сведок за ово је блажени Августин који се дуго мучио са собом, а савладао је себе тек када га је осенила благодат. Труди се, чекајући с поузданом надом. Доћи ће - и све ће уредити.

196. Испуњење заповести које претходи сједињењу ума и срца разликује се од испуњења заповести које следи након сједињења. Пре сједињења подвижник заповести испуњава с највећим напором, присиљавајући и принуђујући своју палу природу; након сједињења духовна сила, која сједињује ум и срце вуче ка испуњењу, чини га лаким, сладосним. "Пут заповједеј Твојих текох, једга разширил јеси сердце моје," рекао је Псалмопојац.

197. Док се стремљења духа пробијају раздробљено, час једно, час друго, и једно на једну страну, а друго на другу, у њему нема живота. Када долази највиша, Божанствена сила благодати, истовремено доносећи дух, она своди сва његова стремљења у једно и држи их само у овоме, тада ту постоји и огањ духовног живота.

198. Када благодат не обитава у човеку демони се као змије, гнезде у дубини срца, нимало не дозвољавајући души да пожели добро; а када у душу уђе благодат онда они као неки мрачни облаци лутају по деловима срца, преображавајући се у греховне страсти или у разоноде да би помрачили сећање, одвукли ум од бесеђења с благодаћу.

199. Ако си осетио да се твој ум сјединио с душом и телом, да више ниси расечен грехом на делове, већ да представљаш нешто јединствено и цело, да те је запахнуо мир Христов, онда чувај са сваким старањем дар Божји. Нека твој главни посао буде молитва и читање светих књига, осталим пословима дај другостепени значај, а према земаљским пословима буди хладан, ако можеш отуђи се од њих.

Свештени мир који је танан као дах Светог Духа, одмах одступа од душе која се понаша неопрезно у његовом присуству, која нарушава свештени страх, која нарушава верност попуштањем греху, која себи дозвољава нерад. Заједно с миром Христовим одступа од недостојне душе благодатна молитва и упадају у душу као гладне звери, страсти, почињу да кидају жртву која се сама предала, коју је Бог Који је од ње одступио, препустио самој себи. Ако се преједеш, а посебно ако се опијеш свети мир ће престати да делује у теби. Ако се разгневиш - за дуго времена ће престати његово дејство. Ако дозволиш себи дрскост он ће престати да делује. Ако заволиш нешто земаљско, ако се заразиш пристрасношћу према ствари, према неком рукодељу или посебном расположеношћу према човеку - свети мир ће сигурно одступити од тебе. Ако допустиш себи наслађивање блудним помислима - он ће те за дуго, за веома дуго времена оставити, јер не трпи никакав греховни смрад, посебно блуда и таштине. Потражићеш га и нећеш га наћи. Заплакаћеш зато што си га изгубио, али он неће обратити никакву пажњу на твој плач да би се научио да оцениш како треба дар Божји и да га чуваш са одговарајућим старањем и свештеним страхом.

Омрзни све што те вуче на доле, у разоноду, у грех. Разапни се на крсту јеванђељских заповести; непрестано држи себе прикуцаним за њега. Храбро и бодро обацуј све греховне помисли и жеље; одсецај земаљске бриге; старај се да оживиш у себи Јеванђеље ревносним испуњавањем свих његових заповести. За време молитве поново се разапињи, разапињи се на крсту молитве. Одбацуј од себе сва сећања, најважнија, која ти долазе за време молитве - презири их. Немој да богословствујеш, не занимај се разматрањем блиставих мисли, нових и јаких, ако оне одједном почну да се множе у теби. Свештено ћутање, које се наводи на ум за време молитве осећање величине Божије, објављује о Богу узвишеније и јаче од сваке речи. "Ако се истински молиш, рекли су оци, ти си Богослов."

200. Међутим, још те колеба сумња! Гледаш мене и видећи пред собом таквог грешника и нехотице питаш: зар у том грешнику, у којем страсти делују тако очигледно и јако - зар у њему делује Свети Дух?

Правично питање! И мене оно доводи у недоумицу, ужасава ме! Заокупи ме нешто друго, грешим, чиним прељубу с грехом, варам Бога мог, продајем Га за мрску цену греха. И без обзира на моје стално издајство, на моје понашање издајничко и вероломно - Он је постојан. Незлобив, Он дуготрпељиво чека на моје покајање, на исправљење. Чуо си шта у Јеванђељу каже Син Божји? Не требујут, каже Он, здравији врача, но бољашчији. Не приидох призвати праведники, но грјешники на покајаније. Тако је говорио Спаситељ, тако је и деловао. Јео је с цариницима, грешницима, обраћао их је, сусрећући се с њима, у веру и врлину, у духовно сродство с Аврамом и другим праведницима. Тебе чуди, запањује те бесконачна благост Сина Божијег? Знај да је исто толико благ и Свесвети Дух - исто толико жуди за људским спасењем исто је толико кротак, незлобив, дуготрпељив, многомилостив. Дух је једно од Три равночасна Лица Свесвете Тројице, Која чине несливено и нераздељиво, јединствено Божанствено биће Који имају једну природу.

И управо грех привлачи Светог Духа човеку! Привлачи Га грех, али не онај који се остварује на делима, већ онај који човек види у себи, који признаје и оплакује. Што се више човек загледа у свој грех, што се више препушта плачу за собом, тиме је пријатнији, приступачнији Духу Светом, Који као лекар приступа само онима који су свесни да су болесни; насупрот томе, одвраћа се од оних који се богате својим испразним мишљењем да су нешто. Гледај и загледај се у свој грех! Не скидај поглед с њега! Одреци се себе, не имај душу своју честну себје! Сав се удуби у гледање свога греха, у плач због њега! Тада ћеш, у своје време угледати своје поновно саздавање непојамним, а још мање објашњивим дејством Светог Духа. Он ће ти доћи када Га не очекујеш, почеће да делује у теби када будеш сматрао да си Га у потпуности недостојан.

201. Божанствено дејство је нематеријално: не види се, не чује се, не очекује се, оно је незамисливо, необјашњиво било каквим поређењем, било чиме преузетим из века овог; долази, делује тајанствено. Прво човеку показује његов грех, увећава у очима човека његов грех, непрестано држи страшни грех пред његовим очима, доводи душу до самоосуђивања, показује јој наш пад, ову ужасну, тамну, дубоку провалију погибељи, у коју је наш род пао сагрешењем нашег праоца; затим мало по мало дарује умножену пажњу и скрушеност срца на молитви. Припремајући на тај начин сасуд, изненада се неочекивано, нематеријално, дотиче расечених делова, - и они се спајају у један. Ко се дотакао? - Не могу да објасним: ништа нисам видео, ништа нисам чуо, али видим да сам промењен, изненада сам осетио да сам такав услед дејства Онога Ко има моћ. Саздатељ је утицао приликом поновног саздавања као што је деловао приликом саздавања. Реци: Да ли је тело Адама, направљено од земље, док је још лежало и није имало живу душу пред Саздатељем, да ли је могло да има појма о животу, да ли је могло да га осећа? Када је одједном оживела душа у њему, да ли је пре тога могло да размишља, да ли да прими душу или да је одбаци? Створени Адам је изненада осетио да је жив, да мисли, да жели! С таквом изненадношћу се врши и поновно саздавање. Саздатељ је био и јесте неограничени Владика - делује као самодржац, свемоћно, натприродно, изнад сваке мисли, изнад сваког поимања, бесконачно танано, духовно, потпуно невештаствено.

Када је Његова рука дотакла моје цело биће, ум, срце и тело су се сјединили, почели су да чине нешто цело, јединствено; затим су се погрузили у Бога - пребивају тамо док их ту држи невидљива, непојамна, свемоћна рука...

202. Ако некога ко слуша из уста грешника велике речи о дејствима Духа колеба неверје, ако га смућује мисао пошто мисли да је дејство о којем се објављује дејство демонске прелести, нека одбаци хулну помисао. Не, не! Није такво дејство, нису таква својства прелести! Реци: да ли је ђаволу, непријатељу, убици људи својствено да буде њихов лекар? Да ли је ђаволу својствено да сједини делове и силе човека расечене грехом, да их изводи из поробљености греху на слободу, да их изводи из стања супротстављености, међусобне борбе, у стање свештеног мира у Господу? Да ли је ђаволу својствено да извлачи из дубоке провалије незнања Бога, да даје живот, искуствено Богопознање, којем више нису потребни никакви спољашњи докази? Да ли је ђаволу својствено да проповеда и да подробно објашњава Искупитеља, да проповеда и објашњава приближавање Искупитељу покајањем? Да ли је ђаволу својствено да васпоставља у човеку пали образ, да доводи у ред растројено подобије? Да ли му је својствено да доноси окус духовног сиромаштва, и уједно Васкрсења, обновљења, сједињења с Богом? Да ли је ђаволу својствено да узноси на висину Богословља, на којој човек бива као ништа, без мисли, без жеља, потпуно погружен у дивно ћутање? Ово ћутање јесте пресушивање свих сила људског бића које су се устремиле ка Богу и које, да тако кажемо, нестају пред бесконачном величином Бога. - Другачије делује прелест, а другачије Бог, безгранични Владика људи, Који је био и данас јесте њихов Саздатељ. Онај Ко је створио и ствара, зар није Створитељ? Дакле, чуј, вољени брате, чуј, по чему се разликује дејство прелести од дејства Божанственог! Прелест, када приступа човеку, било мишљу или маштањем или тананом надменошћу или неком појавом која се види чулним очима, или гласом из поднебесне сфере, који се чује чулним ушима, никад не приступа као неограничена владарка, већ као заводница која од човека тражи пристанак, која након његовог пристанка добија власт над њим. Увек је њено дејство, било да је у човеку или ван човека, дејство из вана; човек може да га одбаци. Прелест се прво сусреће са извесном сумњом срца; у њу не сумњају они које је она коначно поробила. Прелест никада не сједињује човека расеченог грехом, не зауставља кретање крви, не упућује подвижника на покајање, не умањује га пред њим самим; напротив, она у њему подстиче сањарење, покреће крв, доноси му некакву безукусну отровну насладу, танано му ласка, сугерише високо мишљење о себи, подиже у души идол - ја.

203. Суштина ствари се састоји у томе да се ум сједини са срцем на молитви, а ово чини Божија благодат у своје време, које Бог одреди. Поменути механизам се потпуно замењује лаганим изговарањем молитве, кратким одмором после сваке молитве, тихим и лаганим дисањем, усредсређивањем ума на речи молитве. Уз помоћ ових помагала није тешко да достићи пажњу у извесном степену. Пажњи ума на молитви веома брзо почиње да саосећа срце. Саосећање срца уму мало по мало почиње да прелази у сједињење ума са срцем, и механизам који су оци понудили појавиће се сам од себе. Сва механичка средства која имају вештаствени карактер оци су предложили једино као помагало, ради згоднијег и бржег достизања пажње на молитви, а не као нешто суштинско.

204. Оно што је за молитву суштински неопходно јесте пажња. Без пажње нема молитве. Истински благодатна пажња појављује се од умртвљивања срца за свет. Помагала увек остају само помагала.

Исти ови свети оци који предлажу да се ум уводи у срце заједно с дисањем кажу да уму који је стекао навику да се сједињује са срцем (или тачније, који је стекао ово сједињење по дару и дејству благодати) није потребан као помагало механизам за овакво сједињење, већ се он просто, сам од себе, својим сопственим кретањем сједињује са срцем.

205. Сједињење ума са срцем јесте сједињење духовних помисли ума с духовним осећањима срца.

молитвеник » књиге о молитви » претходна страна »