О ЧОВЕКОВОЈ ДВОЈСТВЕНОСТИ, О ОБУЧАВАЊУ, О МОЛИТВИ И КЛЕТИ
(Умно делање. О молитви Исусовој. - Схиигуман Харитон Валаамски)

Човек је двојак: спољашњи и унутрашњи, телесан и духован. Спољашњи је видљив, телесан, а унутрашњи је невидљив, духован, или по речима апостола Петра, "потајениј сердца человјек в неистљенији кроткаго и молчаливаго духа" (1 Петр. 3, 4). И свети Павле објашњава двојственост човека говорећи: "Ашче и вњешниј наш человјек тљејет, обаче внутрењиј обновљајетсја" (2 кор. 4, 16). Овде апостол јасно говори о спољашњем и унутрашњем човеку. Дакле, спољашњи човек се гради од многих удова, а унутрашњи постаје савршен умом, пажењем на себе, страхом Господњим и благодаћу Божијом. Дела спољашњег човека су видљива, а унутрашњег невидљива, као што каже Псалмопојац: "Приступит человјек, и сердце глубоко" (Пс. 63, 7). И апостол такође говори: "Кто бо вјест от человјек, јаже в человјецје, точију дух человјека живушчиј в нем?" (1 Кор. 2, 11). Само Онај Који испитује срца и утробе зна све тајне унутрашњег човека.

Ово обучавање бива двојако - спољашње и унутрашње: спољашње је у књигама, унутрашње у богомислију; спољашње је у љубави према мудрости, унутрашње је у љубави према Богу; спољашње је у говорништву, унутрашње је у молитвама; спољашње је у оштроумности, унутрашње је у топлини духа; спољашње је у уметностима, унутрашње у топлини духа; спољашњи "разум кичит" (1 Кор. 8, 1), унутрашњи се пак смирава; спољашњи је радознао желећи да зна све, унутрашњи пази на себе и не жели ништа друго осим да познаје Бога говорећи Му с Давидом: "Тебје рече сердце моје, Господа взишчу" (Пс. 26, 8). И још "Имже образом желајет јелен на источники воднија: сице желајет душа моја к Тебје, Боже" (Пс. 41, 2).

Молитва такође бива двојака - спољашња и унутрашња: она која се твори јавно и она која се твори тајно; саборна и она у осамљености; обавезна и слободна. Обавезна, саборна молитва која се твори јавно по црквеном уставу, има своје време: полуноћницу, јутрење, часове, литургију, вечерњу и повечерје, и на таква мољења се људи позивају звоном, јер их, као данак који припада Цару Небеском, морају давати свакога дана. Молитва која се твори тајно јесте слободна и нема одређено време, твори је кад ко пожели, без икаквог позивања, само по надахнућу самог духа. Прва, то јест црквена молитва има одређени број псалама, тропара, канона и других песама и дејстава јерејских, а друга (тајна, слободна), пошто нема одређено време није одређена ни бројем молитава, јер се свако моли колико хоће, понекад кратко, понекад дуго. Прва се изговара гласно устима и гласом, а друга - само умом. Прва се изговара стојећи, а друга не само када човек стоји или када хода, већ и када почива на постељи, речју, увек када се догоди да свој ум упери ка Богу. Прва, саборна, твори се у храму Господњем, у цркви или због неког разлога у некој кући у којој се окупи неколико људи, друга је осамљена, твори се у затвореној клети, по речима Господа: "Јегда молишисја, вниди в клијет твоју, и затворив двери твоја, помолисја Оцу твојему, Иже в тајне" (Мт. 6, 6).

Опет, и клет бива двојака - спољашња и унутрашња, материјална и духовна: материјална је од дрвета или камена, духовна је пак срце или ум или (по речима светог Теофилакта) тајна мисао. То је исто (Тумач. на Мт. глава 6). Зато материјална клет увек стоји на истом месту, а духовну човек свагда носи са собом: ма где да се нађе, увек је са њим његово срце у којем може, својим умом, сабравши мисли своје, да се затвори и да се моли Богу тајно, без обзира да ли је међу људима или беседи са многима. Унутрашња молитва (ако некоме буде дато да налазећи се међу људима буде на њу подстакнут духом) не захтева ни уста, ни књигу, не користи покрете језика, ни глас из грла (иако се и ово и дешава кад је човек сам), већ само узвођење ума према Богу и удубљивање у себе, што се може чинити на сваком месту.

Материјална клет човека који тихује у њој оставља човека самог са собом, а унутрашња, духовна, смешта у себе и Бога и сво Небеско Царство, у складу са јеванђељским речима Самог Христа: "Царство Божије внутр вас јест" (Лк. 17, 21). Ово Макарије Египатски објашњава следећим речима: срце је мали сасуд, али оно смешта у себе све ствари, тамо је и Бог, тамо су Анђели, тамо је живот и Царство, тамо су небески градови, тамо је ризница благодати.

Човек треба чешће да се затвара у унутрашњу, срдачну клет, него међу зидове и да тамо сабравши све своје помисли, препусти свој ум Богу и да Му се моли тајно са свом топлином духа и живом вером, а уједно и да се поучава у богомислију, како би било могуће да израсте у мужа савршеног.

молитвеник » књиге о молитви » претходна страна »