3. МОЛИТВА ИМЕНОМ ИСУСА ЈЕ ПРИМЕЊИВА У СВИМ ОКОЛНОСТИМА
(О МОЛИТВИ - Архимандрит Софроније)
Онај који заиста верује да нам је јеванђелске заповести дао Једини Истинити Бог, већ у самој вери црпи снагу за живот по образу Христовом. Онај ко верује, себи не дозвољава критички приступ речи Господњој, него себе поставља пред суд те речи. На тај начин он себе види као грешника и тугује због свог неславног стања. Одсуство туге због грехова знак је да му се још није открио онај образ по коме је замишљен човек пре стварања света. Свако ко се заиста каје више не тражи сагледавање: он је потпуно заузет борбом против греха, против страсти. Тек када се очисти од страсти, макар и не савршено, њему на природан и ненасилан начин пред очи излазе обасјани Светлошћу духовни хоризонти о којима до тог тренутка није ни слутио, а ум и срце се усхићују Божијом љубављу. Тада се обнавља наша природа, разбијена падом, и одшкрињују се двери у област бесмртности.
Пут ка светим сагледавањима води кроз покајање. Док над нама влада мрачна гордост, несвојствена Богу, тј. Светлости у којој нема никакве таме, дотле не можемо бити примљени у Његову вечност. Али, ова страст је изузетно истанчана, и ми нисмо у стању да сами и до краја распознамо њено присуство у нама. Отуда наша усрдна молитва: Од тајних мојих очисти ме и од туђих сачувај слугу свога, да не овладају мноме. Тада ћу бити савршен и чист од великог преступа. Нека су ти речи уста мојих угодне, и помисао срца мог пред тобом. Господе, крепости моја и избавитељу мој (Пс. 18,13-15).
Нико од нас, синова Адама, не види јасно сопствене грехове. Само у тренуцима обасјаности Божанственом Светлошћу ми се ослобађамо тих страшних окова. А ако тога нема, онда је добро узвикивати са сузама:
"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".
Ревносно поштовање Христових заповести доводи човека до познавања свих могућих догађања у духовној космичкој сфери; он сам није у стању ни да се супротстави, нити да јасно разуме шта га упропашћује, а шта спасава. Због тога ће у очајању призвати Име Бога Живога. И биће блажен ако га посети зрак Светлости из неприступне области Божанства, који ће пројавити истинску природу сваке појаве. Али, не треба се плашити ако Светлост још није дошла, него се треба упорно молити "Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј ме " - и сигурно ће нас посетити спасоносна сила.
У почетку подвига нису нам јасни путеви које нам Бог показује; ми покушавамо да се измакнемо од тешке борбе против "врелих искушења" (1.Пт. 4,12). Можемо се дуго налазити у мучном стању несхватања: зашто Бог, свесавршена љубав, дозвољава да пут ка Њему на тренутке изгледа заиста страшан. Ми Га умољавамо да нам открије тајну путева спасења. Наш ум се постепено просвећује, а срце сакупља снагу да крене за Христом и да се преко наших малих страдања приближи Његовим страдањима. Неопходно је да прођемо кроз бол и ужасе како би се пред нама отворила дубина постојања и како бисмо постали способни за љубав која нам је заповеђена: без страдања човек остаје духовно лењ, дремљив, туђ Христовој љубави. Знајући то, ми, када наше срце постаје слично угашеном вулкану, призивамо Име Исуса Христа како бисмо га загрејали:
"Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, помилуј ме".
И пламен Божије љубави заиста додирује наше срце.
Стећи молитву Именом Исуса - значи стећи вечност. У најтежим тренуцима распадања нашег физичког организма, молитва "Исусе Христе" постаје одећа душе; када престане деловање нашег мозга и кад све остале молитве постану претешке и да их изговарамо и да их се сетимо, једино светлост богопознања која происходи из Имена и која нам је постала блиско позната - остаје неотуђиво са нама. Пошто смо видели крај наших отаца, који су умрли у молитви, јака је наша нада да ће небески мир, који превазилази сваки разум, и нас заувек обујмити. "Исусе, спаси ме... Исусе Христе, помилуј, спаси... Исусе, спаси ме... Исусе, Боже мој".
Тихо и свето славље у спознаји Бога љубави рађа наше дубоко учешће у патњама целог човечанства. Овај све-човек је моја природа, моје тело, мој живот и љубав. Ја не могу да се одрекнем своје "природе", не могу се одвојити од свог "тела", непрестано раздираног непријатељством једних "ћелија" против других, које у суштини чине јединствени организам. Ово велико тело "све-човека" се непрестано налази у стању болног цепања на делове којима ми не можемо управљати. Болест изгледа неизлечива. То и јесте наша судбина на планети земљи. Душа до изнемоглости плаче у молитви, али спасење не долази друкчије до када људи сами, у пуној својој слободи, зажеле и изаберу то спасење. Љубите непријатеље своје - ето у чему је лек историјског живота и спасење у вечности. Онај ко је упознао силу љубави према непријатељима, упознао је Господа Исуса који је распет за непријатеље; такав човек је унапред осетио и своје васкрсење, и Царство Христа Победника (уп. Јн. 17,21-23; 11,51-52; Еф. 2,14; 1.Кор. З,22 и друго).
"Господе Сведржитељу, Христе Исусе, помилуј нас, и Твој свет".
У свету људског духовног постојања само хришћанство дарује искуство и нетварне Светлости Божанства, и најцрње таме пакла. Таква пунота спознаје даје се искључиво кроз Христа-Бога и Светог Духа. Из историје аскетског деловања наших отаца видимо да је њима било дато животно сагледавање адског мрака. И то у таквој мери, да су ти људи изузетне храбрости касније деценијама ридали у својим молитвама. Али, ко је у стању да говори о томе? Ова тајна је скривена од људи који немају животно искуство, и остаће скривена све док не наступи свеопшти последњи Суд (уп. Мт. 25,31 и даље).
"Господе, Исусе Христе, спаси нас".
Велики је дар - видети вечност у недостижној Светлости Божанства. Онај ко је окусио ово блаженство више не тежи стицању привремених вредности. Благодат ове силе не остаје заувек са човеком, и Светлост у души се смањује. Лишавање ТАКВОГ Бога изазива патњу читавог нашег бића, али су такви периоди богоостављености неопходни свима нама, како се нико не би успавао на ловорикама, него продужио да прати Господа који се успиње на Голготу, у духовном плану највишу од свих планина. Ма колико да је безизгледан такав покушај, он ипак препорађа човека, дајући му нову снагу како би примио подобије Христово.
"Исусе, Спасе наш, спаси и мене грешног".
Када се налазимо на тихом и усамљеном месту, често се свакакве непотребне мисли упорно врте око нашег ума, одвлачећи му пажњу од срца. Молитва нам изгледа бесплодна, јер наш ум не учествује у призивању Имена Исуса, и само још уста механички понављају речи. А када завршимо молитву, помисли се обично удаље остављајући нас на миру. Ова непријатна појава ипак у себи носи некакав смисао: призивањем Божијег Имена ми доводимо у покрет све оно тајно, што се крије у нама; молитва је као сноп светлосних зрака бачен на тамно место нашег унутрашњег живота, па нам открива какве се све страсти или склоности гнезде у нама. У таквим случајевима треба ревносно изговарати Свето Име како би осећање кајања ојачало у души.
"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".
Наш дух, вечан према Божијој замисли о нама, мучи се у тамници греховних страсти. Што је дубљи наш бол због свести о нашој удаљености од Бога услед греха, то је силнија тежња наше душе ка Богу, и она се моли у великој чежњи, са многим плачем, тражећи сједињење са Њим. И Он не оставља скрушено срце, него нам прилази; и "дубоко" срце човеково постаје свесно своје сродности са Њим, са Богом који на "опипљив" начин присуствује и делује у нама. Из тога се види да и наше тело, у себи својственом облику, прима дисање Живога Бога:
"Исусе, Сине Бога Живога, помилуј нас".
Наследство које су нам оставили оци: њихово учење и излагање о Божијим даровима укључује такође и указивање путева боговиђења, то јест описе борбе коју су водили у свом унутрашњем свету против "закона греха" (Рим. 7,13) који живи у сваком од нас, против трагичне последице првог великог пада човека. Сваки који ступи на поприште многоструке битке за стицање свете вечности, сусрешће се, измећу осталог, и са неопходношћу да се супротстави погубном утицају света који нас окружује, који одбацује молитву; најсигурнији штит је при томе опет:
"Господе, Исусе Христе, помилуј нас, и Твој свет".
Име Исуса Христа је за верујућег као високи зид утврђења. Непријатељу није лако да се пробије кроз тешка гвоздена врата; не помаже му ни превара, само ако се наша пажња не расипа на спољашње предмете. Молитва Његовим Именом даје снагу души не само да савлада штетне спољашње утицаје, него и да учини знатно више: да утиче на средину у којој живимо. Она нас учи како да излазимо из унутрашње дубине срца и да се са браћом опходимо у љубави и миру. Мир и љубав, заповеђени Богом, када се множе, постају извор ватрене молитве за цео свет. Дух Христа нас изводи у пределе љубави која обухвата сву творевину. У таквом стању, душа се са великом топлином моли:
"Господе, Исусе Христе, Спаситељу наш, помилуј нас, и Твој свет".
Бог никада не врши насиље над вољом човека; али ни Њега није могуће силом натерати да нешто учини. У својој молитви, ми се трудимо да стојимо пред Њим у јединству и целовитости свог бића; пре свега у сједињењу ума и срца. Како бисмо постигли ово блажено сједињење две најважније силе наше личности, ми не прибегавамо никаквим вештачким средствима (психотехници); у почетку, ми навикавамо ум да са пажњом стоји на молитви, како нас уче оци, то јест да пажљиво изговарамо Име Исуса Христа и остале речи молитве. Усредсређено призивање Божијег Имена, уз стални, свакодневни напор да се живи сагласно јеванђелским заповестима, доводи до тога да се ум и срце сливају у заједничком дејству.
У свом подвигу ми никада не треба да журимо. Мора се одбацити помисао: учинити што више, за што краће време. Вековно искуство је показало да се оно што се достигне путем психотехнике не задржава трајно; и што је још важније - не сједињује наш дух са Духом Бога Живога. Пред нама стоји питање вечног спасења у најдубљем смислу. Целокупна наша природа треба да се препороди: да од телесне постане духовна. И када види да смо способни да примимо Његову благодат, Господ неће оклевати са одговором на наше смирене позиве. Његов долазак понекад бива такав да захвата читаво биће у тој мери да су и срце и ум заузети само Њиме; овај видљиви свет уступа место вишој реалности. Ум престаје да мисли дискурзивно: он сав постаје пажња. Срце долази у стање које се тешко може описати: оно је испуњено страхом, али побожним, животворним. Наше дисање при том бива уздржаним: Бог се види и унутра и споља. Он испуњава све, и читав човек - дух-ум, срце-осећања, па чак и тело, сливени живе само Богом.
"Господе, Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас, и Твој свет".
Усудио сам се да говорим о ономе што монах обично чува унутар себе, као драгоцену тајну, у страху да се "Исус не склони од гомиле" (уп. Јн. 5,13). Док сам још увек живео у манастиру, било ми је дано то о чему говорим, али са још већом снагом након мог одласка у пустињу. Тамо, у усамљености, доживљавао сам присуство Живога Бога, све до заборава света. Немогуће је адекватно описати искуство Божијих посета. Оне се не понављају увек у истом облику, него скоро увек наилази нешто ново, и другим редоследом.
Сећам се како се призивање Имена Исуса Христа стопило са (невидљивим) доласком Њега самог; од тог тренутка, ово Чудесно Име, као и друга Имена Божија, за мене представљају канале сједињења с Њим. У то време, већ сам био свештеник. Обављање Божанствене литургије је такође попримило други карактер: то више није био само побожан чин ослобођен колебања у вери, него осећање целим мојим бићем ЧИЊЕНИЦЕ присуства Бога који је обављао Свету Тајну. Тада сам осетио дубоки смисао и реалност речи Василија Великог: "Ти си нам даровао откривење небеских тајни" (уп. молитву приношења дарова). Да, Господ и нама, последњима међу свим људима, открива тајну свештенодејствовања.
Много пута, касније, мој ум је био уздизан до разумевања делотворности литургијског служења, али не знам да ли ћу моћи да нађем речи које би изразиле то што сам доживео? Литургија, као Божанствени чин, доживљава се целим бићем: не поставља се питање - како је могуће? Пред свештеником стоји очевидност животне чињенице. Узмите... ово је тело моје... Пијте... ово је крв моја. И раније сам се причешћивао са вером, са љубављу, али и са мање израженом свешћу о томе шта се збивало. Кроз призивање Имена Исуса Христа било ми је дато искуство блаженог, али истовремено и страшног присуства Вечног Бога. Наравно, тиме није речено да је такав редослед доживљаја обавезан за све.
На прве речи литургије: "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа" - стиже и милостиви одговор Бога, премда не увек са подједнаким интензитетом. Литургијски канон захтева посебну одговорност и пажњу; врхунац је моменат епиклезе. Свештеник, а са њим и сви присутни у храму, обраћају се Богу Оцу са молбом да пошаље Духа Светога. И Он долази, и обавља оно за шта се молимо.
Кроз литургијски чин, ја сам се научио да посматрам живот Христа-Човека. Пре него што ће рећи апостолима: Узмите... ово је тело моје, Он се у Себи молио Оцу. Он ове страшне речи није изрекао као Сведржитељ, него као Син човечији, учећи нас да не чинимо ниједан унутрашњи покрет душе који би имао карактер "самообожавања". Ово сазнање сам положио у темељ свог живота у Христу: молим се Оцу као твар; очекујем спасење само као дар љубави која долази Одозго; усиновљење тражим не друкчије, него кроз Христа; освећење и просвећење искључиво кроз Светог Духа. Сва Тројица - Отац, Син и Свети Дух - дубоко у мојој свести су Јединствени Живот, Јединствена Љубав, Јединствено Царство, Јединствена Светлост. У сваком од Њих, пунота Божанства је апсолутна. Они се у мени деле нераздељно. Они се у мени сливају несливено. То је вечита чињеница Божанског Постојања, печат за којим жудим уз сву свест о својој потпуној недостојности. Ја не покушавам да Свето Тријединство објасним путем логичке апстракције. Ја са страхопоштовањем живим ту велику Тајну, кроз чије откривење ми је дат одговор на сва моја питања.
Наше рођење, и затим одрастање на земљи, није ништа друго до стваралачки процес за време кога усвајамо стварност у мери која нам је доступна, и у нади да ће спознаја која овде није довршена бити доведена до савршенства када пређемо у други облик постојања. Када се у нашем духовном виђењу сва преживљена искуства слију у јединствени центар наше личности; када се у нашем духу и мрачни пакао и Нетварна Светлост сједине као реалности које смо упознали - ми почињемо да схватамо значење Имена Исус, то јест Спаситељ. Он који је беспочетна Светлост, "понизио је себе узевши обличје слуге", сишавши у пакао како би избавио Адама. И ми Га сада зовемо у молитви:
"Исусе, Сине Бога Живога, помилуј нас, и Твој свет".
Божије Име, откривено људима, послужило је као веза између Бога и нас. Божијим Именом. боље рећи - Божијим Именима, у Цркви се врше све свете тајне. У Име Бога би требало да се врши свако људско дело. Кроз призивање Имена Свевишњег, Његово присуство постаје живо, стално доживљавано; срце је мирно када је оно што чинимо по вољи Господу, а при сваком скретању у било коју страну од истине оно осећа извесну "нелагодност"; на тај начин, у молитви имамо вечито будну контролу над сваким покретом нашег духа; ниједна мисао, ниједна реч то не могу избећи. Ова последица непрестане молитве омогућава да наше грехе сведемо на могући минимум.
"Господе, Исусе Христе, Сине и Слове Бога Живога, помилуј нас".
"Удостој нас, Господе, да се овога дана сачувамо од греха". Овако се молимо ујутру. Међутим, само нам истанчано присуство Духа Божијег у нама даје могућност да пребивамо у истинском унутрашњем трезвоумљу. Нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1.Кор. 12,3). Поново се уверавамо да се свесним призивањем Имена Господњег избављамо од грешака у нашим делима и речима: "Господе Исусе, Ти си Светлост која је дошла да спасе свет; просвети умне очи срца мог, како бих могао без спотицања, као при дневној светлости, да ходим пред Твојим Лицем" (уп. Јн. 11,9-10).
Како би творење молитве довело до оних резултата о којима са таквим одушевљењем говоре наши оци и учитељи, неопходно је да следимо њихово учење. Први услов је вера у Христа као Бога Спаситеља; други - свест о себи као грешнику који је на путу да пропадне. Та свест може достићи такву дубину да човек себе осећа горим од свих других, што му се чини очигледним не због спољашњих извршених поступака, него због увида у сопствену удаљеност од Бога - која је потенцијални носилац сваког зла.
Што се више смиравамо у болном покајању, тим брже наша молитва досеже до Бога. А када губимо смирење, никакви нам подвизи неће помоћи. Деловање гордости у нама, осуђивање брата, узношење над ближњим и нетрпељивост према њему - далеко нас одбацују од Господа.
Ми прилазимо Богу као последњи грешници. Искрено осуђујемо себе у свему. Ми ништа не замишљамо, ништа не тражимо, осим опроштаја и милости. Такво је наше трајно унутрашње стање. Ми молимо самог Бога да нам помогне да својим гнусним страстима не вређамо Светог Духа; да свом брату (сваком човеку) не чинимо никакво зло. Осуђујемо себе као недостојне Бога - на паклене муке. Ми не очекујемо никакве посебне дарове Одозго, него једино свим силама тежимо да упознамо истинити смисао Христових заповести и да живимо у складу са њима. Ми узвикујемо:
"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас, и Твој свет". И Бог нас чује, и шаље нам спасење. И сваки који призове име Господње (у таквом духовном расположењу), спашће се (Јоил 2,32).
Покајте се (Мт. 4,17). Треба најозбиљније да прихватимо овај Христов позив: да радикално променимо наш унутрашњи живот и наше схватање света, наш однос према људима и према свакој појави тварног постојања; да не убијамо непријатеље, него да их побеђујемо љубављу; да нам је увек на уму да не постоји апсолутно зло; апсолутно је само беспочетно Добро. И ово добро нам је заповеђено: Љубите непријатеље своје... чините добро онима који вас мрзе... будите савршени као што је савршен Отац ваш небески. Предати себе на заклање за браћу - најбољи је начин да их ишчупамо из ропства клеветника-ђавола и да припремимо њихове душе за примање Бога, који жели да спасе све људе. Нема човека у коме не би била присутна, у већој или мањој мери, светлост - јер Бог просвећује сваког човека који долази на свет. Заповест - "не противи се зломе", најефикаснији је облик борбе против зла. Када се људи насиљу супротстављају истим средствима којим прибегава и онај ко чини неправду, тада расте динамика светског зла. Убиство невиних често на невидљив начин премешта моралне снаге човечанства на страну оног добра за које је невини човек страдао. Сасвим је друкчије када са обе стране наступа иста недобра тежња да се доминира. Победа физичком снагом не траје вечито. Бог, будући света и чиста светлост, одступа од преступника; ови отпадају од јединог извора живота, и умиру: Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ... Не дај да те зло победи, него победи зло добром (Рим. 12,19 и 21).
Људи, носиоци тек релативне истине, у фанатичној борби за победу својих идеја, разбијају целовитост постојања, и као крајњи резултат свога деловања, изазивају општу пропаст. У својој заслепљености, они апсолутизују позитивне аспекте своје политичке доктрине, и спремни су да уклоне свакога ко би желео да живот васељене види заснованим на бољим, хуманијим принципима, пре свега, наравно, на заповестима Христа, убијеног због тога што је проповедао љубав. У савременом свету, јеванђелске речи Христове добијају изузетно актуелан карактер: Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде... Тада... ће вас (хришћане) сви народи омрзнути због имена мог... зато што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих... И тада ће доћи крај (Мт. 24,6-14).
"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас, и Твој свет".
Свет је сав у споровима: између држава са различитим друштвеним уређењима; између раса и класа; веровања и идеологија... При савременим средствима масовног рушења и уништавања, сви и на сваком месту живе "у очекивању невоља што наилазе на свет" (Лк. 21,26). И ево, стојимо пред клупком нерешивих парадокса. Са једне стране, не можемо остати мирни, јер припадамо људској породици чије су судбине у многочему заједничке; са друге стране су Христове речи: А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше (Лк. 21,28). Овде није место да се подробније задржавамо на описивању стања апокалиптичке напрегнутости које је већ створено, али нећемо оставити моћно оружје које нам је дао Господ - молитву:
"Господе, Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј нас, и Твој свет". И докле год буде то практично могуће, нећемо остављати обављање литургијске жртве.
А створи Господ Бог човека из праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива (Пост. 2,7). И ми тежимо ка Њему, мучени жељом да се са Њим сјединимо за сва времена. А Он сам нас чека са љубављу. Жеђ за Богом је постојана нијанса нашег земаљског битисања; са њом ћемо и умрети. Сам Христос је приликом Своје смрти на крсту ускликнуо: Жедан сам. Он је био и "гладан" (Мт. 21,18), и жедан, и било му је "тешко" (Лк. 12,50), и свега тога не би било да смо ми познали Оца. И нама је тешко на земљи, ојађени смо непрекидним кошмарним призорима насиља, убистава, мржње, па жудимо да дођемо Оцу, и призивамо Име Јединородног Сина Његовог:
"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас".
Тада им отвори ум да разумеју Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у ЊЕГОВО ИМЕ ПРОПОВЕДА ПОКАЈАЊЕ по свим народима... (Лк. 24,45-47). Ако нам Његово Име пружа радост познања љубави Беспочетнога према нама, онда ћемо, наравно, заволети и само то Име. У њему је садржано устројство тајне од вечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа... што нас изабра у Њему пре постања света да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа (Еф. 3,9; 1,4-5).
"Господе, Исусе Христе, Сине Јединородни, помилуј нас".
Дугогодишња молитва толико преображава нашу палу природу, да она постаје спремна да прими освећење кроз Истину која нам се открива; и то пре него што напустимо овај свет (уп. Јн. 17,17):
"Господе, Исусе, помилуј нас".
Безмерна величина задатка који је пред нама плаши нас. Речено нам је да се Царство небеско са напором осваја, и да га подвижници задобијају (Мт. 21,10), а моћ освећења која истиче из Имена се још нејасно осећа. Сваки се даљи напредак, међутим, нужно везује за све дубљу свест о греховности која нас доводи до очајања. Тада ми са све већом енергијом призивамо чудесно Име:
"Исусе, Спасе мој, помилуј ме".
Свето предање, најдрагоценије наслеђе које нам је сам Господ предао преко апостола и отаца Цркве, учи нас да пребивамо у духовном сиромаштву, свесни греховне смрти која је присутна у нама и коју не можемо порицати ако заиста тежимо да стојимо у истини. Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде. Ако речемо да нисмо сагрешили, правимо га лажом и реч његова није у нама (1Јн. 1,8-10). "Господе. Исусе Христе, Боже наш, помилуј ме грешнога".
Људи на које су се окомиле смртоносне болести живе са великом напрегнутошћу; са таквим, а понекад и још већим, ужасом људи у себи доживљавају присуство греховних страсти које их одвајају од Господа. Такви су истински свесни да су "гори од свих"; искрено виде себе у тами најкрајњој. Тада се у њима скупља највећа енергија молитве покајања. То може да достигне такав степен, да се ум зауставља, и не може да нађе речи, осим:
"Исусе, спаси ме грешног".
Спасоносно је за нас ако у нама расте одвратност према греху, одвратност која иде до мржње према самоме себи. Иначе смо у опасности да се саживимо са грехом који је тако многостран и истанчан да обично не примећујемо његово присуство у свему што чинимо, чак и ономе што изгледа добро. Тежак је, али и диван подвиг да заронимо свој високи ум у невидљиви центар властите личности, призивајући Име Исуса Христа. Без вере у Њега нико није у стању да види смртоносни отров греха који дејствује у нама. Кроз такву борбу против зла које живи у нама, откривају нам се дубине не само нашег сопственог бића, него и тајанствени бездани космичког живота. У том процесу, наш дух се удаљава од безначајних и површних појава свакодневице, и у "ужасу" од самог себе упознаје свету силу друге молитве, другог плана, зовући:
"Господе, Исусе, Спасе мој, помилуј, помилуј ме грешнога".
О молитви Именом Исуса Христа може се говорити уз коришћење израза Писма и дела светих отаца. На пример: она је пламен који сажиже страсти (уп. Јев. 12,29); она Је светлост која просвећује наш ум; која га чини проницљивим и далековидим; способним да види све што се дешава у нама. О њој се достојно може говорити и речима Посланице Јеврејима: ...Она је делотворна, оштрија од свакога двосеклога мача, продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца. И нема твари сакривене пред њом, него је све обнажено и ОТКРИВЕНО при њеној светлости (уп. Јев. 4,12-13).
Творење ове молитве доводи човека до сусрета са многим силама скривеним у "Космосу"; она те космичке силе, или боље рећи: "господаре таме овог света, духове злобе у поднебесју" (Еф. 6,12), изазива на велику борбу против молитвеника. Ипак, победа не изостаје при покајању "до мржње према себи" (уп. Лк. 14,26). Начин ове борбе је описан у Откривењу светог Јована: И они га (ђавола и сатану који је заводио читаву васиону) победише крвљу Јагњетовом и речју сведочења свога, и не марише за живот свој ДО СМРТИ (Отк. 12,11).
При пламеном покајању ова молитва узноси дух човеков у сфере које су изнад досегљивих граница "мудрости мудрих овог века" (уп. 1.Кор. 19-20). Страшно је о њој говорити: водећи нас најпре кроз бездане најцрње таме, скривене у нама, она затим сједињава наш дух са Духом Божијим, и већ овде нам даје да живимо свету вечност. У сва времена, оци су се дивили величини овога дара паломе свету:
"Господе, Исусе Христе, Једини Свети, Једини истинити Спаситељу свих, помилуј нас, и Твој свет".
Усхићује нас лепота створеног света, али у исто време, и са још већом снагом, наш дух жуди за непролазном лепотом Беспочетног Божанског Бића. Са задивљујућом јасношћу нам је Господ Исус открио надсветску светлост небеског Царства. Сагледавање ове лепоте ослобађа нас последица пада, и благодат Светог Духа обнавља у нама првоздани образ и подобије Божије, које нам је Христос показао у нашем телу; од тада призивање Његовог Имена постаје наша непрестана молитва:
"Господе, Исусе Христе, Спасе наш, помилуј нас, и Твој свет".
Ова нас молитва у свом крајњем достигнућу потпуно сједињује са Христом. Човечија ипостас се том приликом не уништава, него раствара у Божанском Бићу, као кап воде у океану. Личност човека је неразрушива у вечности. Ја јесам... Ја сам... истина и живот... Светлост сам свету (Јн. 8,58; 14,6; 9,5). Биће, Истина, Светлост - нису апстрактни појмови, безличне суштине - нису "ШТА" него "КО". Где нема личног облика постојања, нема ни онога који живи, као што нема ни добра, ни зла; ни светлости, ни таме. Ту уопште не може бити ничега: без њега ништа не постаде што је постало. У њему беше живот (уп. Јн. 1,3-4).
"Господе, Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј нас, и Твој свет".
Када се са призивањем Исусовог Имена сједињује долазак Нетварне Светлости, тада нам се посебно јасно открива значење овог Имена; тада је могуће искуство "Царства Божијег, које је дошло у сили" (уп. Мк. 9,1), и дух молитвеника чује глас Оца: Ово је Син мој љубљени, њега послушајте (Мк. 9,7). И ми се молимо:
"Господе, Исусе Христе, Јединородни Сине Очев, помилуј и спаси нас".
Христос нам је у Себи показао Оца: Које видео мене, видео је Оца (Јн. 14,9). Сада знамо Оца у мери у којој смо упознали Сина: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30). Према томе: Син пројављује Оца, а Отац сведочи о Сину; и ми се молимо:
"Сине БОЖИЈИ, Јединородни. помилуј и спаси нас, и Твој свет".
Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити (Мт. 11,27). Сина, међутим, ми знамо онолико колико пребивамо у духу Његових заповести. Без Њега, немоћни смо да се уздигнемо до висине која нам је заповеђена, будући да се у заповестима разоткрива живот самог Бога. Отуда наш вапај к Њему:
"Господе. Исусе Христе, Сабеспочетни Сине Очев, помилуј ме; дођи и усели се у мене са Оцем и Духом Светим, као што си обећао (Јн. 14,23)... Господе, Исусе, помилуј ме грешнога".
У Старом Завету, Име Оца је било познато, али су самог Оца видели у мраку недосегљивости. Христос нам је, међутим, пројавио Оца у Себи, крајње конкретно; Он је разоткрио истински обим свега што је дато пре Њега, преко Мојсија и пророка. Ја сам у Оцу, и Отац у мени (Јн. 14,11). Ја и Отац смо једно (Јн. 10,30). И ја им објавих име твоје и објавићу (до савршенства): да љубав којом ме љубиш у њима буде и ја у њима (Јн. 17,26). Знање Имена Очевог је знање Његове, Очеве љубави према нама. Призивајући Име Исуса, ми ступамо у област Божанственог Живота: Отац, и Син, и Дух Свети су нам дани у Имену Исуса:
"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас, и Твој свет".
Призивати Име Исуса са колико је могуће пунијом свешћу о томе шта то Име у себи носи - значи већ реално бити у јединству са Богом Светом Тројицом. Овај Бог нам се открио у Његовом новом односу према човеку: не више само као Творац, него као Спаситељ света: као Светлост Истине и истинске вечности:
"Господе, Исусе Христе, Сине Предвечног Оца, помилуј нас".
Богословље Имена и богословље иконе имају заједничке црте. Гледајући икону Христову, ми духом долазимо у лични контакт са Њим. Ми исповедамо Његово јављање у телу: Он је и Бог и човек; потпуни човек и савршено подобије Божије. Ми идемо даље од боја и линија, у умни, духовни свет. Тако се и приликом призивања Имена не заустављамо на звуцима, него доживљавамо смисао. Звуци могу да се мењају, у зависности од различитих језика, али садржај-значење које је садржано у Имену, остаје непромењив:
"Господе, Исусе Христе, спаси нас".
Сам звук призивања Божијег Имена није довољан: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима. Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт. 7,21-23). Није нам лако да слушамо ове речи; страшан је суд Божији:
"Господе, Исусе, помилуј и спаси ме грешног".
Постајући свесни свог синовства које нам је обећао Христос, прославимо свог Творца. Призивајући Име Христово, пустимо да оно у нама звучи са себи својственом снагом и величанственошћу; нека нас оно учини учесницима Његове славе; нека се кроз то Име у нас усели Његов мир који превазилази сваки људски разум (уп. Јн. 14,27; Фил. 4,7). После многих година молитве овим Именом, нека нам Бог омогући да упознамо пуноту откривења које је у њему садржано: Предивни Саветник; Бог крепки; Отац Вечности; Властелин света; Господ Саваот (Ис. 9,6; 8,18; Дап. 4,12).
"Господе, Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј нас, и Твој свет".
Име Божије дужни смо да призивамо у пуном смирењу. Гле, Христос, Владар света се, оваплотивши се, као човек смирио чак до смрти на крсту. И зато се Име Његово велича више него ма које друго име, не само у овом веку, него и у будућем. Отац му је дао да седне с десне стране на небесима... Поставио Га је за главу Цркве, која је тело његово, пунота Онога који све испуњава у свему (уп. Еф. 1,20-23).
"Господе, Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас, и Твоју Цркву, и свет Твој, молитвама Богородице, светих апостола и свих светих Твојих".
Пут наших отаца захтева јаку веру и стрпљивост, док наши савременици, међутим, покушавају да присвоје све духовне дарове, укључујући чак и непосредно сагледавање Апсолутног Бога, за кратко време и користећи притисак. Често се може срести склоност да се изводе паралеле између молитве Исусовим Именом и јоге, или "трансценденталне медитације" и томе слично. Мислим да је неопходно да укажем на опасност која прети од такве заблуде - опасност да се на молитву гледа као на просто и лако "техничко" средство које нас доводи до непосредног сједињења са Богом. Сматрам неопходним да категорички нагласим радикалну разлику између Исусове молитве и свих осталих аскетских теорија. Варају се сви они који теже да се интелектуално ослободе од свега пролазног, релативног, како би прекорачили неки невидљиви праг, довели до свести своју беспочетност, своју "идентичност" са Извором свега постојећег; како би се вратили Њему, стопили се са Њим, безименим трансперсоналним Апсолутом; како би у океану надмисленог растворили и своју личност коју бркају са индивидуализованом формом природног постојања. Аскетски напори такве врсте омогућили су некима да се уздигну до металогичког сагледавања постојања; да осете известан мистички трепет, да упознају стање тиховања ума, када овај зађе иза граница временских и просторних димензија. За време сличних искустава човек може осећати мир занемаривања непосредно промењивих појава видљивог света; може да се отвори за слободу духа и да сагледава умну лепоту.
Многе је даљи развој овакве имперсоналне аскетике довео до увиђања божанског принципа у самој природи човека; до тенденције самообожења, која лежи у основи великог пада; довео их је да у себи самима виде некакву "апсолутност" која у суштини није ништа друго до одраз Божије Апсолутности у ономе ко је створен по образу. Последица је тежња ка повратку у то стање мира у коме је човек, наводно, био пре свог доласка на свет; у сваком случају, после искуства занемаривања услова овог света, у уму се може родити ова врста интелектуалне аберације. Није ми сада циљ да набројим све могуће варијације интелектуалних интуиција. Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је ὁ ὄ ντως Ὤ ν, у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра-Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења.
Почетак истинитог избављења је у несумњивом, целовитом прихватању Откривења: Aзъ Есмь сый, Ја сам алфа и омега, први и последњи (Отк. 1,17). Бог је Лични Апсолут, Тројица јединосуштна и нераздељива: на овом Откривењу је заснован целокупан наш хришћански живот. Овај Бог нас је извукао из небића у живот. Познавање овог Живог Бога и улажење у тајну Његових путева ослобађа нас мрака наших сопствених, ниских идеја о Апсолуту; спасава нас тежње, несвесне, али ипак погубне, за напуштањем сваког постојања-бивствовања. Ми смо саздани зато да бисмо се приопштили Божанском Бићу заиста Постојећег. Христос нам је показао овај тежак и дуг пут: Јер су уска врата и тесан је пут што воде у живот (Мт. 7,14). Упознајући дубоку мудрост Творца, ми прихватамо и страдања којима се стиче вечност Божија. И када нас обасјава Његова Светлост, ми истовремено видимо оба краја бездана: са једне стране је мрак пакла, са друге - славље победе. На најконкретнији начин смо уведени у област Божанственог нетварног Живота. Пакао губи власт над нама. Даје нам се благодат да живимо стање Оваплоћеног Логоса-Христа, који силази у пакао као Победник. У том тренутку ми, снагом Његове љубави, сву творевину обухватамо у молитви:
"Господе, Сведржитељу Добри, помилуј нас, и Твој свет".
Откривење Личног Бога свему придаје овај задивљујући карактер. Постојање није неки детерминисани козмички процес, него Светлост неописиве љубави Божанских и тварних личности; слободно кретање духова, испуњено разумним познањем свега постојећег и самосвешћу. Наша молитва постаје живи сусрет наше тварне личности са Личношћу Божанском, то јест апсолутном. И она се изражава обраћањем Очевом Слову:
"Господе, Исусе Христе, Сабеспочетни Слове Беспочетног Оца, помилуј нас, усели се у нас, спаси нас, и Твој свет".
Тиме што смо почели да схватамо мудру замисао о нама нашег Творца и Бога - подстакнута је наша љубав према Њему, и ми у молитви осећамо ново надахнуће. Сагледавање божанске Мудрости и лепоте света привлачи наш дух ка новим успонима, у којима се већ одвајамо од свега што је тварно. Ово одвајање није никакво философско пребивање у сфери чистих идеја, ма како оне биле привлачне, нити је то уметничко-поетично стваралаштво, него је то обузетост целог нашег бића енергијом до тада незнаног живота. До уздизања нашег духа изнад свега тварног доводи нас Јеванђеље, у коме почињемо да видимо чин Божанственог Самооткривења. Такав је улазак у благодат богословља, не као људске науке, него као стања општења са Богом. Реч Господњу ми више не постављамо пред суд нашег ниског разума, него сами себе судимо у светлости датог познања. У природном стремљењу које следи, да јеванђелску реч учинимо садржајем целог нашег постојања, ми се ослобађамо страсти које су владале над нама, и силом Бога-Исуса побеђуЈемо козмичко зло које је у нама угњеждено. На делу упознајемо да је Он, Исус, једини Спаситељ у пуном смислу речи, и хришћанска молитва се после тога твори непрестаним призивањем Његовог Имена:
"Господе, Исусе Христе, Сине Божији и Боже, помилуј нас, и ТВОЈ свет".
Велико питање које је постало трагични проблем читавог човечанства гласи: где је истинско Биће, а где привид наше пале уобразиље? Где је права жива вечност, а где варљиве чежње нашег духа за идејама које наш ум упознаје? Да ли је принцип личности-ипостаси сам по себи ограничавајући, и у том случају недостојан и непримењив на Бога, или је уствари управо тај принцип у основи живог Апсолута: Aзъ Есмь сый? Од једног или другог решења ових питања зависи сва наша будућност. Ако прихватимо мисао да је личносни принцип сам по себи лимитиван, онда ћемо у свом аскетском подвигу чинити све како бисмо у себи самима превазишли овај принцип. И обрнуто: ако га прихватимо као једини могући начин Постојања Апсолута, онда ћемо се, усхићени снагом која се у нас улива, молити: Оче наш који си на небесима... или: "Господе, Исусе Христе, Сине Очев, помилуј нас, укључи нас у Свој живот, исцеливши нас од сваког трага греха који нас убија". Ако је бесмртност кроз васкрсење које нам је обећао Христос - бесмртност личности, онда никако нећемо хтети да се свучемо, него да се још обучемо, да би живот прогутао оно што је смртно. А онај који нас је баш за ово и саздао, јесте Бог, који нам је и дао залог Духа (2.Кор. 5,4-5).
"Христе Исусе, који си устао из мртвих, помилуј нас".
Ако не поверујете да Ја јесам (Онај који се открио Мојсију на Синају), помрећете у гресима својим (Јн. 8,24); Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се (Јн. 8,56); Јављао сам се Аврааму, Исааку и Јакову (са именом) Бог Свемогући, а под именом Јехова им се нисам открио (Изл. 6,3; уп. Дап. 7,2). Јер да веровасте Мојсију, веровали бисте и мени... (Јн. 5,46). И почевши од Мојсија и од свију пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано (Лк. 24.27). Ми смо у својој духовној смрти изгубили осећај греха, па сада без Христа и благодати Светога Духа не можемо да га видимо у себи. Грех је, међутим, по својој суштини, увек преступ против Божије љубави. Овај је преступ могућ само ако је Aзъ Есмь, то јест Бог Апсолутни - личностан, и ако су наши односи са Њим дубоко лични. Нема друге вере, религије, где би се на такав начин разоткрила тајна греха. Ево како се молио свети Јефрем Сирин, испуњен Духом Светим: "Даруј ми да сагледам своје грехе"; а сви оци су говорили да је виђење сопствених грехова значајније него да нам се јаве анђели. Тако и ми, спознавши оно што је било скривено од почетка векова, од свег срца зовемо:
"Господе. Исусе Христе, помилуј ме грешног, спаси ме палог".
Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави (І.Тим. 3,16). Сви смо ми наследници Адамови, који је пао луциферским падом. Створеном по лику Божијем својствена је идеја обожења, али се поставља питање како достићи овај циљ, како извршити овај задатак. Ако смо ми творевина, а не Пра или Само-Биће, онда је безумно претпоставити да можемо постати "Једнаки Богу" тако што ћемо Га заобићи.
Основа нашег живота је "појава Бога у телу". Ако је нада у обожење неотуђива од нашег духа, онда је пут до тог обожења - усвајање живота Бога, који нам се показао у нашем облику постојања; да, ми смо дужни да у себе упијемо Његову реч, Његов Дух; да Му постанемо слични у свим својим делима. И што је потпунија наша сличност са Њим у овом свету, тим ђе потпуније и савршеније бити и наше обожење. Поново говори апостол Павле: ко се сједини са Господом (кроз молитву и Причешће), један је дух с Њиме (1.Кор. 6,17); стога се молимо:
"Господе, Исусе Христе, Јединородни Сине Очев, Ти си једина наша нада, са Собом и кроз Себе приведи нас Оцу ... и помилуј ме грешног".
Вечни живот у недрима Свете Тројице је смисао јеванђелског позива. Али, ово се "Царство с напором осваја, и подвижници га задобијају" (Мт. 11,12). Морамо сами себе принуђавати, јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7,14). И када ми, хришћани, не желимо да идемо са онима који "не налазе" зато што неће, рађају се сукоби: ми постајемо неугодни синовима овога света. Таква је судбина оних који су заволели Христа. Када је Господ са нама, сва земаљска страдања нам више не изгледају страшна, јер смо с Њим прешли из смрти у живот. Али су неизбежни и часови, па чак и периоди богоостављености: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (Мт. 27,46). А ако при том патимо и зато што смо одбачени од људи, може се десити да очајање поприми дубоке облике. Стога ми призивамо Њега, који Је и сам био искушаван, те може искушаванима да помогне (Јев. 2,18):
"Господе Исусе, тонем. Спаси ме, као што си спасао Петра" (Мт.14, 30).
У подвигу молитве сваки иде до мере која му је доступна. Није лако наћи самог себе, границе сопствених снага. Онај ко је вођен Светим Духом никада неће престати да осуђује себе као недостојног Божије милости. Али и такви људи, у тренуцима тешког очајања, дозвољавају себи да се привремено одмакну од ивице понора где су стојали духом, како би телу и психи дали одмора, а затим поново долазе да стоје над провалијом. Али чак и када се подвижник одмара, или се налази у периоду потпуног мира - у дубинама срца увек остаје извесна рана која му не дозвољава да се препусти гордим размишљањима о себи. Аскетско смирење се све више и више укорењује у његовој души и на неки начин постаје његовом природом. Жалост и бол су карактеристични за наше земаљско путовање. Без тога, нико од синова Адамових не може да се устали у смирењу. А онај ко претрпи до краја, удостојава се дара "Христовог смирења" (Мт. 11,29), о коме старац Силуан говори да је "неописиво", јер припада другом, вишем плану постојања. Стицање овог дара је могуће кроз непрестано сећање на Христа и молитву Њему упућену:
"Господе, Исусе Христе, Велики и Свети Боже, научи ме Своме смирењу... молим Те, помилуј ме грешнога".
Дакле, само ће се огњем покајања моћи претопити наша природа: молитвом и сузама убијају се у нама корени страсти; призивањем Имена Исусовог чисти се, препорађа и освећује наше биће. Ви сте већ чисти због речи коју сам говорио. Останите у мени (Јн. 15,3-4; 17,17). На који начин се може бити у Њему? Дано вам је Моје Име, а у Моје Име Отац вам даје све што заиштете: Што год заиштете од Оца у име моје да вам да (даће вам) (Јн. 15,16).
"Господе, Исусе Христе, Једини заиста безгрешни, помилуј ме грешног".
Оци нас уче да се молимо Именом Исусовим не мењајући често формулу. Али, са друге стране, са времена на време и то је потребно, како би се обновила пажња, како би се чак појачала молитва, када ум прелази ка богословским сагледавањима, или када се срце шири да обухвати у себе цео свет. Тако се Именом Исуса Христа може покривати свако унутрашње или спољашње дешавање; на тај начин ова дивна молитва постаје свеобухватна, универзална, козмичка.
 молитвеник » књиге о молитви » претходна страна »
|
