О МОЛИТВИ - преподобни Јован Касијан, римљанин
(Преглед духовне борбе)
(ДОБРОТОЉУБЉЕ II - Хиландарски преводи)

IX
О МОЛИТВИ

196. Као свој најглавнији циљ и врхунац савршенства треба да поставимо непрестану молитву, која се ослања на душевни мир и чистоту срца. Ради њих треба да поднесемо злопаћење тела и да се држимо скрушености у срцу. Веза између свих тих трудова и молитве је нераздељива и узајамна. Јер, као што скуп тих врлина доводи до савршенства у молитви, тако и молитва, као њихов завршетак и венац, њих чини чврстим и постојаним. Као што без њих не може да се стекне и усаврши непрестана, чиста и непомућена молитва, тако ни оне, које у уређењу живота по Богу иду испред, не могу достићи савршенство без непрестане молитве. Због тога се ми не можемо одмах упустити у расуђивање о сили молитве (која завршава грађевину свих врлина), уколико најпре по реду не означимо и размотримо све што треба бити одсечено или припремљено ради њеног стицања, или уколико, по смислу јеванђелске приче (Лк.14,28-30), најпре не прорачунамо и саберемо све што је потребно за подизање тог најузвишенијег духовног стуба. Међутим, ни оно што је припремљено ми нећемо моћи како треба употребити нити на њему правилно надзидати последње врхове савршенства, уколико најпре, по изношењу сваке нечистоте порока и избацивању рушевина и мртвог ђубрета страсти, на живој и тврдој земљи срца нашега, као на ономе јеванђелском камену (Лк.6,48), не положимо најчвршћи темељ простоте и смирења. Тек на њему би могао да се подигне тај стуб путем полагања духовних врлина. И он ће непоколебиво стајати и свој врх уздизати до највиших висина неба, надајући се на своју чврстину. Утврдивши се на таквом темељу, он ће издржати пљусак страсти и реке гоњења које, слично машинама за ломљење камења, силно нападају, те свирепу буру непријатељских духова. И он не само да се неће разорити рушењем, него неће ни осетити њихове нападе.

197. Због тога, да би молитва могла бити узношена са потребном ватреношћу и чистотом, неопходно је побринути о следећем: прво, свака брига о телесним стварима треба да се потпуно одсече; [друго], не треба допустити не само бригу о неком делу или случају, него чак ни сећање о њима; [треће], треба пресећи расејавање, празнословље, многоговорљивост и шале; [четврто], више од свега треба сасвим савладати смућење од гнева или жалости; [пето], са кореном треба ишчупати погубне побуде плотске похоте и изазов среброљубља. По савршеном избацивању и одсецању тих и сличних порока, видљивих и за човеков поглед, и после предупређујућег очишћења од свега (које свој завршетак налази у чистоти и непорочности), треба, даље, положити непоколебиву основу дубоког смирења (која би била моћна да одржи стуб који треба да продре до самих небеса). Затим, на тој основи треба да се подигне грађевина духовних врлина, док дух треба уздржавати од сваког лутања и непостојаног колебања како би се духовни поглед, мало по мало, почео приближавати сагледавању Бога. Јер, за време молитве ће нам, уношено руком сећања. по неопходности на мисао долазити оно што је наша душа примила у себе пре часа молитве. Због тога, ми пре времена молитве треба да се припремимо да будемо онакви какви желимо да будемо за време молитве. Осим тога, пожуримо да пре молитве из скривница нашег срца изгнамо оно што не бисмо желели да видимо да нас притешњава за време молитве. Тако ћемо моћи испунити апостолску заповест: Молите се без престанка (1.Сол.5,17).

198. Ум наш не без разлога упоређују са крајње лаким пером, или паперјем које, слободно од влаге стране течности, при најслабијем дувању ветра обично, због своје лакоће, узлеће на велику висину. Уколико је, пак, оптерећено неком течношћу оно ће, уместо да се пење по ваздуху, због тежине од влаге падати доле и приљубљивати се уз земљу. И наш ум ће, уколико не буде обремењен придошлим страстима, светским бригама и уколико не буде повређен влагом погубне похоте, као лак и по природи чист, при најмањем вејању духовног размишљања узлазити горе и, остављајући оно што је доле и земаљско, узносити се ка небеском и невидљивом. То нам управо и саветује заповест Господња: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота (Лк.21,34). Према томе, ако хоћемо да наше молитве продру не само до небеса, него и изнад небеса, постарајмо се да свој ум узведемо ка његовој природној лакоћи, очистивши га од свих земаљских порока и од сваке влаге световних страсти. На тај начин, не оптерећујући се никаквим страним бременом, његова молитва ће лако узлетати Богу.

199. Обратите пажњу на узроке који обремењују наш ум по указању Господњем. Он није указао на прељубу, ни на блуд, ни на убиство, ни на богохулство, ни на отимање (што се све сматра смртним грехом и достојним осуде), него на преједање, опијање вином и бриге или старања овога века, којих се нико од светских људи не чува и које не сматра срамним. Напротив, срамно је и рећи, чак и неки од оних који су се одрекли света допуштају себи иста попуштања, не видећи у њима за себе нити штету, нити беду. Уосталом, те три неправилности које притискују душу и које је од Бога одељују и уз земљу прилепљују, уопште није тешко избећи, нарочито нама који смо тако далеко удаљени од сваке везе са светом и који немамо савршено никакве прилике да се уплићемо у видљиве бриге, пијанства и преједања. Ипак, постоји једно друго духовно преједање и пијанство, које се теже избегава, и постоји нека брига и туга овога века, који и нас обузимају после нашег савршеног одрицања од свих стицања, при свој нашој уздржљивости од вина и сваког преједања и при нашем пребивању у пустињској усамљености. Ја мислим на попуштања телу, на привезаности и страсти. И уколико се не очистимо од њих, наше срце ће и без опијања вином и без обиља хране бити оптерећено још штетнијим пијанством и преједањем. Јер, само онај чији се ум, одрешивши се од свих страсти, дубоко умири и чије се срце најчвршћим стремљењем приљуби уз Бога, као уз највише добро, може у потпуности испунити апостолску заповест: Молите се без престанка.

200. Мислим да без искрене скрушености срца, чистоте душе и просвећења Духом Светим није могуће обухватити све облике молитве. Њих је онолико колико у једној души, или свим душама може да настане разних стања и настројења. Молитва се свакога преображава с обзиром на меру напретка ума у чистоти и особини стања у које се уводи или случајно, или због својих унутрашњих делања. Стога је очигледно да нико не може узносити увек исте молитве. Човек се другачије моли када је весео, другачије када је обремењен тугом или очајањем, другачије када цвета у духовним успесима, другачије када је угњетен мноштвом непријатељских напада, другачије када иште опроштај грехова, другачије када иште пораст благодати или стицање неке врлине или гашење неке страсти, другачије када је поражен страхом при размишљању о геени и Будућем суду, другачије када се разгорева надом и жељом за будућим благима, другачије када је у невољама и опасностима, другачије када се наслађује сигурношћу и миром, другачије када се просвећује откривењима небеских тајни, другачије када се жалости због бесплодности у врлинама и сувоће у осећањима.

201. С обзиром на предмет, апостол разликује четири облика молитве: Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења (1.Тим.2,1). Мољење , јесте преклињање или умољавање за грехе. Њиме [човек], дошавши у скрушеност због учињених грехова, било садашњих, било прошлих, измољава опроштај; молитва , се узноси када нешто приносимо или обећавамо Богу (говорећи: "Учинићу то и то, само се смилуј, Господе"); прозба , се врши када, налазећи се у топлоти духа, узносимо молитве за друге, за оне које волимо, или за мир целога света; благодарење , се обавља када ум Богу приноси захвалност (и славословље), сећајући се прошлих благих дела Његових, или видећи садашња, или прозирући она која је у будућности припремио онима који га љубе.

202. Иза ова четири облика молитве следи неко најузвишеније молитвено стање које се састоји у сагледавањујединога Бога и у пламеној љубави према Њему. У њему ум наш, обузет и прожет овом љубављу, беседи са Богом на најприснији начин и са нарочитом искреношћу. Молитва Господња: Оче наш (Мт.6,9-13) нам саопштава да са ревношћу треба да иштемо то стање.

Ми говоримо: Оче наш, исповедајући Бога, Владику васељене својим Оцем. У исто време исповедамо да смо избављени из стања ропства и присвојени Богу у својству усиновљених чеда. Додајући: Који си на небесима, ми изјављујемо спремност да се потпуно одвратимо од привезаности за садашњи земаљски живот (који је нешто страно, што нас далеко удаљује од нашег Оца), те да са највећом жељом стремимо према области у којој обитава Отац наш, не дозвољавајући себи ништа што би нас чинило недостојним високог усиновљења, и што би нас, као незакониту децу, лишило отачког наслеђа и подвргло свој строгости праведног суда Божијег.

Достигавши тако високи степен синова Божијих, ми треба да пламтимо синовском љубављу према Богу. Ми више не тражимо своју корист, него свим срцем желимо славу Оца нашега, говорећи: Да се свети име твоје. Ми тиме сведочимо да је сва наша жеља и сва радост слава Оца нашега, тј. да се слави, побожно поштује и обожава преславно име Његово.

Друго искање очишћенога ума јесте молба: Да дође Царство Оца нашег, или Царство у коме Христос царује у светима. У њему, по одузимању од ђавола власти над нама и по изгнању из наших срца страсти, Бог почиње да влада кроз миомирис врлина. Оно је у одређено време обећано уопште свима савршенима и чедима Божијим, којима Христос каже: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт.25,34).

Трећа молба је својствена синовима: Да буде воља твоја и на земљи као на небу. То значи: нека људи буду слични анђелима. Као што они испуњавају вољу Божију на небу, тако и сви који живе на земљи нека творе Његову вољу, а не своју. То још значи: нека буде са нама у животу све по вољи твојој. Теби предајемо удео наш, верујући да ти све, и пријатно и непријатно, устројаваш на наше добро, и да се више бринеш о нашем спасењу, него ми сами.

Затим: Хлеб наш насушни дај нам данас. Насушни , хлеб је над-суштаствени, изнад свих суштина, (какав само може бити хлеб који је сишао са неба). Када се каже: данас, назначује се да јучерашње кушање није довољно. Он треба да нам се да и сада. И пошто нема дана у који не би требало укрепљавати срце нашег унутрашњег човека примањем и кушањем овога хлеба, неопходно је да у свако време изливамо молитву за њега.

И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Милостиви Господ нам обећава опроштај грехова уколико сами покажемо пример праштања својој братији: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо. Очигледно је да, у нади на ову молитву, са смелошћу може себи молити опроштај грехова само онај ко је сам опростио својим дужницима. Онај, пак, ко од свега срца није опростио брату који му је сагрешио ову молитву ће изговарати на своју осуду, а не на помиловање. Јер, ако његова молитва буде услишена, шта се друго може очекивати осим (сагласно са његовим примером) немилосрдног гнева и безусловног одређења казне. Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости (Јак.2,13).

И не уведи нас у искушење. Приводећи у сећање речи апостола Јакова: Блажен је човек који претрпи искушење (Јак.1,12), ми речи молитве не треба да разумемо у значењу: "Не допусти да икада будемо искушани", него: "Не допусти да будемо савладани искушењем". Искушаван је био и Јов, али није уведен у искушење. Јер, уз помоћ Божију, он не рече безумља за Бога (Јов 1,22). Он није оскрнавио уста своја богохулним роптањем, на шта га је хтео навући његов кушач. Искушаван је био и Авраам, искушаван је био и Јосиф, али ни један ни други нису били уведени у искушење. Јер, ни један није испунио вољу кушача.

Но избави нас од злога, тј. не допусти да будемо искушани од ђавола преко наших сила, него учини са искушењима и крај, да бисмо могли поднети (1.Кор.10,13).

203. Премда наведена молитва, коју је изрекао сам Господ, садржи у себи сву пуноту (молитвеног) савршенства, ипак Господ своје присне води још даље - према неком најузвишенијем стању, ка оној пламеној, чак, рећи ћу, неизрецивој молитви, коју су веома ретки докучили и испитали. Превазилазећи свако људско разумевање, она се не означава ни звуком гласа, нити покретом језика, нити изговарањем неких речи. Озарен изливањем оне небеске светлости, њу ум не изражава слабом људском речју, него је, сабравши осећања, као из неког најобилнијег извора, незадрживо излива, и некако неизрециво узноси управно Господу. У том најкраћем тренутку времена он испољава оно што, повукавши се у самога себе, није у стању ни речју да искаже, ни мишљу да обујми.

204. Тај облик молитвеног стања јесте дар Божији. Обично, пак, благодатно молитвено расположење се одликује умилењем. Његовом посетом обузети ум се покреће на чисту и пламену молитву. То умилење наилази при разним случајевима, као што је показао опит. Понекад су, за време певање Псалама, речи неког стиха давале повод за пламену молитву, а понекад је благозвучна мелодија братовљевог гласа покретала душе задивљених на напрегнуту молитву. Знамо, такође, да је понекад пажљиво и побожно певање уливало много пламености у оне који су слушали, а често је савет савршеног мужа и духовни разговор у присутнима, у време њиховог преклањања колена, покретао осећање на обилно изливање молитве. Догађало се да смо снажно били покренути на потпуно умилење смрћу брата или неког драгог нам човека. Такође је и сећање на нашу хладноћу и лењост понекад на нас наводило спасоносни духовни жар. И уопште, безбројни су , случајеви у којима је благодат Божија наше душе будила из безосећајности и сањивости.

205. Умилење наилази при разним случајевима. Оно се, исто тако, испољава на разне начине. Понекад се оно пројављује у некој неизрецивој духовној радости, понекад погружава у дубоко ћутање све силе и покрете душе, понекад изводи више или мање обилне сузе. Сузе или некакво сузно расположење јесте његов најуобичајенији израз. Оне се јављају или због рањавања срца свешћу о властитим гресима, или због сагледавања вечних добара или због жеље вечне славе, или због спознаје великих доброчинстава Божијих према нама, при осећању властите ништавности и недостојности, или због осећања нашег болног странствовања на земљи.

206. Какав је знак да је молитва услишена? Ми не сумњамо да нам је молитва заиста услишена када нас не смућује никаква сумња, када наду наше молбе ништа не баца у очајање, када у самом изливању молитве осећамо да смо добили оно за шта се молимо. Јер, молитвеник ће бити удостојен услишења и добити оно што тражи сразмерно са својом вером да га Бог гледа и да може испунити његову молбу. Наиме, изрека нашег Господа је непромењива: Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити; и биће вам (Мк.11,24). При томе, Реч Божија указује на довољно средстава која помажу да молитва буде услишена. Молитва бива услишена када се двоје сложе у прозби (Мт.18,19), или када је прати вера (макар била и као зрно горушично) (Мт.17,20), или када је непрекидна (Лк.11,8), или када се сједињује са милостињом (Сир.29,15), и другим делима милосрђа (Ис.58,6-9). Видите на колико начина се стиче благодат услишавања молитве. Стога нико не треба да пада у очајање при измољавању за себе спасоносних добара. Јер, претпоставимо да ти недостаје оно због чега се услишује молитва. Ипак, зар ти не можеш да будеш постојан у молитви? То је у рукама свакога ко жели. Само ради тога Господ је обећао да да све за шта се будемо молили. Стога не треба да се колебамо неверјем. Будимо упорни и добићемо оно што тражимо. Тако је обећао Господ: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Лк.11,9-10). Међутим, свако ко се моли треба да зна да сигурно неће бити услишен уколико буде сумњао у услишење.

207. Више од свега, у вези са молитвом треба да испунимо јеванђелску заповест, тј. да се, ушавши у своју клет и затворивши врата, молимо Оцу небескоме. То треба испуњавати и буквално, а још више духовно. У унутрашњој клети својој се молимо онда када срце своје савршено удаљујемо од свих помисли и брига и када молитве своје приносимо Господу на неки тајни начин и са смелошћу. Са затвореним, пак, вратима се молимо онда када се са затвореним устима и ћутећи молимо Ономе који испитује срце, а не речи. На сакривеном месту се молимо онда када само срцем и пажљивим умом приносимо своје молбе јединоме Богу, тако да ни саме противне силе не знају о чему се молимо. Стога треба да се молимо са дубоким ћутањем не само ради тога да присутну братију својим шапатом или говорењем не бисмо одвлачили од молитве и узнемиравали у молитвеним осећањима, него и ради тога да бисмо предмет нашег искања сакрили и од самих непријатеља, који нас нападају нарочито када се молимо.

208. Наша молитва ће доћи до савршенства које јој је својствено када се у нама деси оно о чему се молио Господ Оцу своме: Да љубав којом ме љубиш у њима буде и ја у њима (Јн.17,26), и још: Као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (Јн.17,21). То ће се догодити када целокупна наша љубав, све жеље, сва ревност, сво стремљење, све наше мисли, све што видимо, све о чему говоримо, све чему се надамо - буде Бог, те када се јединство које је код Оца са Сином, и код Сина са Оцем излије у наша срца и умове. Тада ћемо и ми бити сједињени са Њим чистом и нераздељивом љубављу, као што нас Он искрено воли чистом и нераскидивом љубављу. Онај ко је то постигао ступа у стање у коме му се у срцу разгорева непрестана молитва. Тада ће сваки покрет његовог живота, и свако стремљење његовог срца бити једна непрестана молитва, предокушање и залог вечноблаженог живота.

209. Да би се постигло крајње савршенство у молитви неопходно је да се утврдимо у непрекидном сећању на Бога. Као најбоље средство за то служи кратка, често понављана молитва. Наши оци су пронашли да онај ко стреми непрестаном сећању на Бога треба да стекне навику у непрестаном понављању молитве: Боже, погледај да ми помогнеш, Господе, притеци ми у помоћ (Пс.69,2). Тај стих није без разлога изабран из целокупног Светог Писма: он изражава сва расположења која се захтевају у молитви, и одговара свим потребама молитвеника. Он садржи смирено исповедање властите немоћи, исповедање Бога јединим Помоћником који је увек спреман да помогне, те веру и наду да ће нам помоћи и избавити нас од сваке беде. Онај ко непрестано призива Бога тим речима, умно види и срцем осећа Бога присутним у себи. Он му се обраћа као Оцу са синовском љубављу у срцу, и тиме на себе привлачи Божији покров, заштиту и ограду. На тај начин, ова кратка молитва постаје необорива стена против напада демона, прогонитељка немира помисли, одгонитељка рђавих помисли, укротитељка страсних покрета, и васпитачица свих добрих покрета у срцу. Оци су нам заповедили да у случају напада страсти стомакоугађања у њеним различитим пројавама вапијемо: Боже, погледај да ми помогнеш, Господе, притеци ми у помоћ; да се у случају осећања потребе за строжијим постом ради укроћења тела и недостатка наде да ћемо сами успети, молимо: Боже, погледај да ми помогнеш... и остало; да у случају да нас мучи дух унинија и мори туга, одвајајући нас од сваког потребног дела, говоримо: Боже, погледај да ми помогнеш, Господе, притеци ми у помоћ; да у случају да нашу душу посети нека духовна радост и желимо да је сачувамо и увећамо, такође кажемо речи: Боже, погледај да ми помогнеш. Господе, притеци ми у помоћ; да у случају да се на нас подигне голицање плоти са својом обмањујућом слашћу, и да се бојимо да тај огањ не опали миомирисни цвет целомудрености, такође вапијемо: Боже, погледај да ми помогнеш... и остало; да у случају да је у наше удове ушло спокојство и свежина, и да желимо да се добро стање продужи, или да увек пребива у нама, непрестано говоримо: Боже, погледај да ми помогнеш... и остало. Тако и при свакој духовној потреби непрестано говори ту кратку молитву. И биће ти она избављење од свега рђавог и чувар свега доброг. Због тога нека се она непрестано окреће у твојим грудима. При сваком делу и служењу, на путу и за столом, при одласку на спавање и после устајања од сна непрестано певај овај стих и поучавај се у њему све док, кроз постојано упражњавање, не навикнеш да га певаш и у сну.

молитвеник » књиге о молитви » претходна страна »