МОЛИТВЕНИК






АКАТИСТ преподобном и богоносном оцу нашем СИМЕОНУ, ДАЈБАБСКОМ ЧУДОТВОРЦУ празује се 19. марта (01. априла) (чита се за укрепљење у вери и благослов при хришћанском делању и послушању) Молитве пре читања акатиста » Кондак 1. Благословени служитељу олтара Господњег, старче богоносни, притеци у страдањима нашим као топли заступник, молећи за нас Васкрслога Христа, Који те прослави у слави дана невечерњег, и кроз Кога и ми спознасмо тебе као светило вере, кличући торжествено: Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Икос 1. Са преподобнима наслађујући се вечно, стихословља ова прими од нас, чеда твојих, који са љубављу величамо живот твој сав прожет Христом: Радуј се, наставниче монаха! Радуј се, тајновидче славе Божије! Радуј се, огњени светилниче вере! Радуј се, богоизабрани сасуде! Радуј се, наследниче обећаних добара! Радуј се, милогласниче благодати Божије! Радуј се, семе које рађа плодове достојне покајања! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 2. Од детињства пожелео си да читавим животом послужиш Цркви Христовој, старче праведни. Дух истине Божије повео те је путем благодатних знања, које си искористио за напредак у врлини славословећи Господа: Алилуја! Икос 2. Напајан благодатним примером и молитвама светитеља и чудотворца Петра Цетињског, одлучио си да стазом монашког живота кренеш, остављајући земаљске радости ради непропадљивих радости Царства Божијег које је припремљено праведнима. Радуј се, благословени изданче правоверних! Радуј се, благослове Цетињскога града! Радуј се, подражаваоче древних подвижника! Радуј се, прослављени молитвениче! Радуј се, пастиру стада словесног! Радуј се, путеводитељу ка Царству! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 3. Крепећи се у Духу крај моштију светих угодника, у пештерама славне Кијевске лавре оснажавао си срце своје у молитвеним размишљањима и жељи да у тиховању живот свој проведеш, славећи Бога Тројичнога: Алилуја! Икос 3. Примајући свети постриг крај моштију преподобног авве Антонија, живот земаљски оставио јеси, постајући сведок живота вечнога, који наслеђујеш са хоровима преподобних отаца. Радуј се, созерцатељу вечних блаженстава! Радуј се, молитвениче неуморни! Радуј се, знања земаљска си као дар за умножење врлина искористио! Радуј се, убројио се јеси животом међу угоднике Кијево-пештерске обитељи! Радуј се, весниче вечнога пролећа у Господу! Радуј се, крине предивног миомириса! Радуј се, гласе умилне љубави! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 4. Изучавајући богословске науке, крепио си себе у подвизима и бденијима, приступајући са љубављу и страхом Божијим Светим Тајнама, сведочећи на тај начин, дарованом ти слободом, жељу своју да непрестано у Господу обитаваш са заједницом светих, вечно славословећи: Алилуја! Икос 4. Благо бреме свештенослужења примајући на плећа своја, постао си огњени столп проповедника Божијих и благословени савршитељ Свете Евхаристије, у чијој тајни обитавајући освештао си себе, постајући вечни удеоник у телу Господњем. Радуј се, благодаћу испуњени! Радуј се, дарованих ти таланата умножиоче! Радуј се, љубављу оплемењени! Радуј се, ватрени проповедниче Јеванђеља! Радуј се, праведног живота примеру! Радуј се, Божанске љубави неизмерни носиоче! Радуј се, рода људскога новозаблистала похвало! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 5. Тајанствено напајајући срце своје молитвеним даровима, постао си украс древне митрополије Зетске, која имајући те за усрдног заступника пред Богом кличе: Алилуја! Икос 5. Послуживши благословено врањинској обитељи светитеља Илариона Зетскога, промисао Божија одвела те је да послужиш острошком светилнику, Василију богомудром. Напајајући се са извора благочешћа снагом Духа, коју љубављу својом ка Богу изливаше на усрдна мољења светитељ Василије, чуј са њиме вечно блаженствујући и гласе наше, који те као непрестаног молитвеника имамо: Радуј се, авво времена новог! Радуј се, украсе монаха! Радуј се, славо подвижника! Радуј се, ангелски човече! Радуј се, помиритељу закона и љубави! Радуј се, остварени у вечноме призвању! Радуј се, истином вере овенчани! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 6. Пребивајући у богомислију и непрестаној молитви, умртвио си страсти и прохтеве телесне, сав живећи Христом. Помози и нама недостојнима да део дара твога благословено засејемо у срцима својим, да бисмо са тобом угледали лице Господње у вечни дан: Алилуја! Икос 6. Глас Господњег чудесног јављања косну се духовних чула твојих, преподобни Авво. Радујући се откривењу давне тајне и светих моштију епископа Илариона, прославио си Бога са смирењем и љубављу примивши и изневши даровани ти крст. Радуј се, откриватељу тајни Божијих! Радуј се, светиње служитељу усрдни! Радуј се, украсу Зете! Радуј се, поносе древне диоклијске земље! Радуј се, светилниче врлине! Радуј се, есхатолошке славе у пролазности блистави сведочитељу! Радуј се, јер нас будиш на покајање! Радуј се, јер нам откриваш вредности постојања вечнога! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 7. Читавог себе, као словесно оруђе, предао јеси у руке Господње, подижући свету обитељ Богородичину, и оживотворавајући Светом Литургијом пусту Дајбабску гору. Ангели радујући се теби кличу Господу који те прослави као угодника Свога: Алилуја! Икос 7. Чудесна промисао Божија открила је теби, старче преподобни, место на коме треба подизати свети храм. Сама се показала у камену древна ранохришћанска богомоља, која се данас краси светим моштима твојим, којима многи притичу кличући: Радуј се, благодатни старче! Радуј се, утехо безнадежнима! Радуј се, надање несрећнима! Радуј се, тихи гласе Славе Божије! Радуј се, ангела умилна похвало! Радуј се, тишином смирења разобличио си гласовитост пролазности! Радуј се, у времену сведочио си вечно! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 8. Пребивајући у подвизима светило си постао роду своме, који је страдао предавши се безбожију. Као светиљка благодатне истине указивао си на пут благословени, кличући детињом чистотом Богу: Алилуја! Икос 8. Многи боготражитељи и невољници долазили су теби у време земаљскога живота твога, иштући литургијска спомињања и молитве. И данас многобројни су они који притичу часним моштима твојим, похвале приносећи: Радуј се, светилниче благодатни! Радуј се, помоћниче усрдни! Радуј се, оснажење онима који су немоћни! Радуј се, укрепљење слабих! Радуј се, понижених утешитељу! Радуј се, јер наследнике своје у обитељи чуваш од сваке опасности! Радуј се, јер истину блиставо указујеш у светињи својој! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 9. Прославио те је Бог даром чудесне прозорљивости, старче блажени. Сав горевши љубављу ка ближњима као огњевити стуб, указивао си им пут истиноживља, сведочећи Јеванђеље. Многи тобом избављени прославише Бога певајући: Алилуја! Икос 9. Нико се без утехе није вратио од тебе у време земнога живота твога, а ни сада притичући твоме часноме кивоту, старче свети. Буди нам увек топли заступник и помоћник, јер те љубављу као пример живљења у истини имамо: Радуј се, обрасцу монаха! Радуј се, оснажење оних који страдају! Радуј се, учитељу молитве! Радуј се, изобличитељу одступника! Радуј се, великих таланата носиоче и умножитељу! Радуј се, плату за љубав нелицемерну вечно примаш! Радуј се, подвиг Господу принет вечношћу крунисао те је! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 10. Подвижником великим у време ново показао те Господ наш, радостећи Цркву Своју бисером многоценим. Светом си показао древну Дајбабску гору, устројавајући у стенама пустим Богородичину свету обитељ, у којој си до конца земаљских дана својих неућутно Бога славио, псалмопојући: Алилуја! Икос 10. Промислом Божијим света обитељ твоја умножена је до данашњег дана братијом, која прославља Бога и успомену на тебе, свечасни старче, имајући те за утемељитеља, наставника и светог угодника, коме се радује пунота Православља: Радуј се, родитељу многих подвижника! Радуј се, хранитељу гладних! Радуј се, милогласна харфо истине! Радуј се, похвало ангела! Радуј се, мирна реко благословеног призвања! Радуј се, испунитељу јеванђељског позива на светост! Радуј се, савременом човеку показујеш достојанственост хришћанског живота! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 11. Дарове твоје до данас сведочи света обитељ, коју си устројио, јер је испуњена благословеним делима руку твојих, свештеним фрескама и иконама, које на молитву верне укрепљују, да славослове Богу: Алилуја! Икос 11. Оснажи нас, недостојна чеда, да твојим примером вођени дођемо у познање истине, и животе своје усмеримо ка тихом пристаништу вечне радости у дворовима небескога Оца нашега. Радуј се, источниче благослова Божијих! Радуј се, пламену који Господом неугасиво сијаш! Радуј се, јер са светима нашега рода предстојиш к Цару Славе! Радуј се, светилниче благочешћа! Радуј се, у теби се светоотачке мисли остварише и оправдаше! Радуј се, вером огњеном чудесним показао те Господ! Радуј се, силом великом наоружао те Дух Свети! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 12. Утеху велику дарујеш онима који са љубављу поштују свети спомен твој, и који ти притичу као угоднику Божијем, срцем те иштући за заступника, хвалећи Бога Трисветога: Алилуја! Икос 12. Не презри молитве оних који са вером приступају кивоту твоме светоме, прослављајући Бога и тебе, служитеља Његовог, кличући чистим срцем и вером: Радуј се, на молитве верних брзо хиташ! Радуј се, весниче благослова Божијих! Радуј се, прослављени чудотворче! Радуј се, неућутна похвало верних! Радуј се, сјајни светилниче на васеленском своду православља! Радуј се, мере живљења по Христу показатељу! Радуј се, сведочитељу непролазног дана! Радуј се, преподобни оче наш Симеоне, Дајбабске обитељи похвало! Кондак 13. Са светитељем Савом свехвалним, преподобним Симеоном Мироточивим, заштитником твојим, Василијем и Петром Чудотворцима, Превлачким новомученицима и Момишићким учитељима и ђацима и свима светима у роду Српскоме засијавшима, непрестано се моли, да нас Господ у истини оснажи, у правди укрепи и покаже нас достојним наследницима светих предака наших, са којима радости у вечности наслеђујеш, не заборављајући и нас који страдамо и срцем кличемо: Алилуја! *(Овај Кондак се чита три пута, потом Кондак 1. и Икос 1.)* Молитва прва преподобном СИМЕОНУ ДАЈБАБСКОМ чудотворцу Преподобни и богоносни оче Симеоне, који си живот свој даровао на службу Господу и кроз Кога се правовернима указала велика тајна древне Дајбабске светиње, не престај као онај који слободу и смелост имаш да нас заступаш пред престолом Цара Славе, са свима светима и Пресветом Владичицом нашом Богородицом. Научи и нас недостојне да се путем јеванђељске истине ходећи удостојимо са свима светима вечних блаженстава, неућутно славећи Бога Тројичнога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Молитва друга преподобном СИМЕОНУ ДАЈБАБСКОМ чудотворцу Љубављу према Господу ношени, притичемо к теби, о чудесни старче Симеоне, да нас молитвено закрилиш и немире и страдања наша ублажиш, непрестано нас заступајући пред Царем Славе, Којим си блистао у време земнога живота и сада у вечности слободно предстојиш Њему. Сажали се на немоћи наше, туге и страдања наша у радост преточи, болести тела и духа као весник непролазне благодати исцели да бисмо се радовали Господу и прослављали тебе, угодника Његовог. Не презри нас који са љубављу приступамо светоме кивоту часних моштију твојих, целивајући их са вером и сузама ничице падајући пред смиреношћу твојом. Као што си свакога са радошћу примао у телу будући, тако и сада радосно пригрли нас у вечности блаженствујући. Симеоне, старче благословени, похитај да буре сагрешења наших и небројена дела и помисли и свако одступање наше од истиноживља обратиш на спасење, како бисмо у љубави Господњој, са чистим сведочанством и жељом, били непрестано сједињени у Светој Литургији, у којој смо са тобом вечно заједничарећи призвани на непролазно блистање у слави Тројичнога Бога, Оца и Сина и Духа Светога, сада, свагда и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 1. Спаситеља и Господа животом посведочио јеси, истину јеванђељску ревносно проповедајући, тајанствених откровења Божијих испуњење,преподобни оче наш Симеоне, похвало Дајбабске обитељи, монахујућих правило и правоверних утехо, заступај нас усрдно пред престолом Цара Славе. Кондак, глас 8. Послуживши од младости своје Господу, сведок тајне векова постао јеси, откривши светиње древних времена, уписао си се у књигу вечности, богоносни старче Симеоне, моли Христа Бога, да спасе душе наше. ЖИВОТОПИС преподобног и богоносног оца нашег СИМЕОНА НОВОГ, основатеља и првог игумана Свето-успењске дајбабске обитељи Радујте се праведни у Господу, праведним приличи похвала (Пс. 32,1), созерцатељно сведочи пламопојац Давид, загледан у благодат којом Господ укрепљује служитеље своје. Такав међу праведнима, засијао у ново време као подвижник благочешћа, јесте преподобни старац Симеон Дајбабски. Његов животопис особен је и чудесан по много чему, а особито по тајанственом изливању благодати Духа Божијег на Старца, Духа Животворног, чијом силом беху испуњени читав његов живот и подвизи. Преподобни Авва Симеон (на светом крштењу Саво) родио се у благочестивој, од старина побожној породици Поповића, на Цетињу, 19. децембра 1854. године, као син јединац оца Васа и мајке Стане. Убрзо, по дечаковом рођењу и раној смрти мужа, мајка Стана га је оставила на чување деди и баби, очевим родитељима. Брижљиво васпитаван у православном духу, будући даровит, млади Саво је напредовао у врлинама, истицао се у доброме, умножавајући добијене од Бога таланте на радост ближњих. Како је потицао из чувене и имућне породице, похађао је и са запаженим успехом завршио основну школу на Цетињу. И поред многобројних школских обавеза, помажући старцима у кућним пословима, млади боготражитељ је слободно време посвећивао богомислију, читању и молитви. Напредујући у врлинама стасао је у вредног, озбиљног младића, чије дарове најбоље препознаје стриц Михаило, на чије инсистирање, а по препоруци и благослову митрополита Илариона, одлази на студије у Кијев у тамошњу чувену Духовну академију. Као студент, Саво се показао веома вредним, изучавајући предметне науке, међутим, њега је неупоредиво више привлачила побожност и преданост кијевских монаха, као и углед и велика благодат која је почивала у пештерама свештене Лавре, прослављене својим многобројним подвижницима. Надахнут врлинским оцима свога времена и сам се одлучио да у монашком призвању послужи Светој Цркви. Постриг је примио из руку намесника Пештерске лавре архимандрита Јувеналија, будући приведен лавриотским духовником јеросхимонахом Николајем, кога је током живота са великом љубављу и поштовањем спомињао. Сећање на свети чин свога пострига и рукоположења старац је касније описао речима: „Ноћ је увелико. Не могу да спавам. Размишљам о својим завјетима које ћу ујутро да полажем (...) Студен. Ведро. Пун мјесец, па је као дан. Остављам свијет. Бије клепало – дижу се калуђери. Силазим у пештерску Цркву. Прикупљају се монаси. Ево стиже и духовник, јеросхимонах Николај. Донесе подрасник, расу, панакамилавку, крст, бројанице и свијећу. Ту је параман. При гробу оснивача пештере Св. Антонија, почиње Богослужење. Чујем да у јектенији спомињу раба Божијег Сава. Духовник, пошто ми свуче свијетовно одијело, узе ме под руку, покри манторосом и приведе пред царске двери. Намјесник Лавре архимандрит Јувеналије три пута ме пита и враћа ножице (...) Послије ми кида косу и даје монашко име Симеон (...) Неки пријатељи чак и плачу. Дају ми крст и свијећу у руке и остављају поред царских двери (...) Причешћујем се. По завршетку светог чина био сам необично радостан. То је био празник Св. Три Јерарха. Послије два дана (Св. Мученик Трифун) будем у братском манастиру рукоположен у чин ђакона, а на Сретење у јеромонаха“. (1) Примивши ђаконски и свештенички чин из руку епископа Силвестра, ректора Кијевске духовне академије, отац Симеон одлази у Москву и Петроград, одакле се са многим даровима враћа на Цетиње, на сам празник Благовести 1888. године. По жељи краља Николе Петровића, постављен је за старешину древног манастира Св. Николаја на Врањини, који је био у обнови. Међутим, због комараца и маларије, скрханог здравља, добио је благослов за премештај и током јесени 1889. године прешао је у манастир Острог. У светињи острошкој, надахњиван примером и чудесима светитеља Василија, преподобни Симеон u1091 умножава своје подвиге, несебично читавог себе дајући на служење Светој Цркви. Будући чувар кивота са светим моштима, редовно је служио Свету Литургију, примао, исповедао и саветовао поклонике, снажио и крепио младу братију и искушенике на трновитом али чудесно благодатном путу монашког живота. У време старчевог боравка у Острогу, о њему су француски путописци оставили следећи запис: „Упознали смо једног калуђера, оца Поповића, који одагна све наше сумње (у погледу гостопримства). Понуђен намје боравак и одмор (...) Са природном благошћу својих очију и свог осмеха, профила сличног Христовом, оквиреног дугим, коврџавим увојцима, који падају скоро до половине леђа, отац Симеон је једна од оних анђеоских фигура, које човек ужива да посмашра с дивљењем и која вам на тренутак задржи дах, својим изразом небеског блаженства (...) Овде у овој атмосфери мира, у сенци огромних духовних стабала, он се моли, учи, размишља. Једна књига му је на крилу: „Евхаристија“ од Босијеа (...) Калуђер наставља да прича својим трептавим гласом и ми се препуштамо дражи његовог разговора, хармонији његовог језика, натопљеног класичном чистотом века Луја XIV“. (2) Сам старац, напајајући се са непресушног, источника чудеса острошког светитеља изливених у славу Божију, записао је: „Гледам чуда од природе у високим стијенама, а особито чуда и славу Божију великог угодника св. Василија. Мала пештера, велики светитељ, сила Духа Светога, благоухање светих моштију били су велико укрепљење души. Прозорчић од Раја, где сам могао завирити у вечност“. (3) Ове свете речи дирљиво осликавају сусрет Бога и светитеља, уједно будући и пророчке о њему самоме! Зар свако од нас приступивши светињи Дајбабске пештере не може исто рећи, сусревши се са неимаром Духа, управо њиме, преподобним Симеоном? Вођен љубављу Божијом преподобни подвижник одлази почетком марта 1891. године у Свету Гору, где остаје неко време напајајући се са чистих светогорских извора духовности. Почетком августа исте године враћа се у Острог, где вољом Божијом сазнаје о виђењу дечака-пастира Петка Ивезића, из села Дајбаба. Горећи огњеном вером према откривењу тајне од векова скривене, отац Симеон се дубоко заинтересовао за то чудесно место, желећи да га види, међутим хаџилук светињама Господњег земнога живота за неколико година одложио је благодатну намеру, чекајући тако пуноту времена у коме се имало збити чудесно дело обнове древне светиње. Преподобни старац Симеон дошао је у Дајбабе током лета 1896. године, остајући на томе светоме месту све до праведне кончине 1941. године. Према речима његовог биографа протојереја Василија Ивошевића: „Подигао је јединствену задужбину какве надалеко нема, малу, сиромашну црквицу у подземљу кречњачких стијена и сво време посветио њеном уређењу. Своју задужбину је обично називао „подземни дом Царице небеске“. Овдје у овој богомољи наставља се све интензивније његов монашки подвиг, праћен многим искушењима и ометањем, које он као већ искусан духовник подноси храбро, с оптимизмом светих анахорета“. (4) Бићемо слободни да на овом месту, будући дирнути како животом светога старца, тако и чудесним од Духа Светога изливеним сведочанством његовог часног биографа, додамо: Преподобни Симеон монашким духом и неизмерним трудом оживео је пусту Дајбабску гору, а новооснована дајбабска светиња родила је управо њега, светитеља наших дана. Управо у години старчевог пресељења у Дајбабе посетио га је кнез Димитрије Галицин, остављајући изузетно историографко сведочанство у виду записа о својим утисцима: „Отац Симеон је веома занимљив и необична личност, заиста свети човјек. Боравећи у манастиру Острогу, подвргао је себе сваком одрицању. Сада гради себи ћелијуу камену (...) Упечатљивије личности од оца Симеона u1085 никада нијесам срео. Из њега сија бескрајна духовна чистота и јеванђељска смијерност, која чини главну одлику нашег о. Јована Кронштатског. Његов поглед продире снажном добротом, блиста тихом њежношћу, радује и тјеши (...) Дубока вјера таквих лица, као што је наш сапутник о. Симеон, одушевљава људе чистотом Православља и одржава их у јединству (...) Отац Симеон стално строго пости (...) Овакви људи помажу да се одржава свјетлост и љубав на земљи (...) Нешто библијско и натприродно зрачи из његове појаве.“ (5) Преподобни Симеон је са великом вером прихватио чудесно казивање дечака Петка, коме се на остацима старог гробља на Дајбабској гори јавио светитељ у орнату, рекавши му да је ученик Светога Саве, показавши дечаку место где су му похрањене мошти, са благословом да о чудесном виђењу обавести монахе у манастиру Острогу. Чувши сведочење старац Симеон се испунио духовном радошћу, продао своје имање на Цетињу и уз чудесну помоћ Божију сазидао пећинску цркву и келије, посветивши манастир Пресветој Богородици. У новооснованој обитељи старац је умножио подвиге, прочувши се надалеко као молитвеник и испосник и прозорљивац. (6) Руски научник Павле Ровински, будући очевидац многобројних старчевих чудеса и слушајући о њима, записао је да народ верује да је Старац Симеон свети подвижник коме доводе болеснике да им чита молитве. (7) О њему су као светоме и прослављеноме подвижнику сведочили и св. Владика Николај Жички и преподобни Авва Јустин Нови који је записао: „Данас на дан светих Кирила и Методија удостојих се сладосног лицезренија великог српскогАвве – оца Симеона, и обогатих своју душу његовом богомудром беседом“. (8) Његова скромност и преданост ближњима и посетиоцима до данас се као живо предање преноси међу Зећанима и шире, а сведочанства о благодатности његових молитава небројена су. Испуњен молитвом и созерцањем Есхатона, старац још за земног живота би не од овога света, већ се показао као живи сведок обећаног Царства Божијег, које је најупечатљивије осликавао вернима служећи свакога дана Свету Литургију. (9) Када је био биран за епископа рашко-призренског на заседању Светог архијерејског сабора 1921. године, топло се захвалио не желећи да напусти своју свету обитељ. (10) Претпоследње године живота, у јуну 1940. године, посетила га је благочестива руска књижевница Марија Јасинка, која је том приликом записала: „Улазим у ћелију Старца, чије кандило живота догорева. У ћелији је мрак и само жива фреска Свеца. Не догорева живот Старца, само тело његово постало је уморно од дугог живота. А мисао и дух тек, можда сада, прилазе бесмртности. У пећини овој нема мрака, јер је ово место Богом благословено и мошти свеца ту леже (...) Деведесет љубичастих пролећа, жарких лета, пурпурних јесени и белих зима, претворили су монаха Симеона у мудрог старца, познаваоца људских душа. У ћелију је ушао мрак. Светлуцале су плаве старачке очи. И најзад рече нам: „Можда ћу ускоро умријети. Биће убудуће добро цијелом православном свијету". " (11) Примивши Свете Тајне Тела и Крви Христове из руку свога ученика игумана Теофила, преподобни старац Симеон се мирно упокојио у освит зоре првог априла. На њему се по небројени пут испунише свете речи Апосгола: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. И већ ми је приправљен венац правде (2. Тим. 4/7-8). Деценијама је старчева гробница била место тихих молитвених вапаја и место чудесних исцељења невољника, који су са вером призивали његово име. Благоизвољењем Духа Свегога, благословом Митрополита Црногорско-приморског др Амфилохија, мошти преподобног старца Симеона обретене су 28. марта 1996. године. Мошги су пронађене нетрулежним, са сачуваном брадом и ткивом на лицу изливајући из себе благи миомирис Духа Светога. (12) Од дана обретења до данас Богородичин манастир Дајбабе стециште је небројених верника који траже утеху и засхупништво преподобног старца. Његове свеге мошти, које почивају у пештерској цркви, говоре више од живих људи и свих речи, говоре језиком вечности, сведочећи васкрсење мртвих и живот Будућег Века. Преподобни оче Симеоне Дајбабски, моли Бога за нас! (1) Протојереј Василије, Преподобни старац Симеон из Дајбаба, Цетиње, 1991, 22. (назад ») (2) Avelot, H. et Nézière, J. de la, Monténégro, Bosnie, Herzégovine, Paris, 1895, 158. (назад ») (3) Протојереј Василије, Преподобни старац Симеон из Дајбаба, Цетиње, 1991, 4. (назад ») (4) Протојереј Василије, Преподобни старац Симеон из Дајбаба, Цетиње, 1991, 25. (назад ») (5) Дм. Голицын (Муравлин), У синя моря. Путевые очерки Черногории и Далматинского побережья, Государственная типография, СП. 1898, 105, 106; 111-113; 118. (назад ») (6) О настанку манастира сам старац пише: Архимандрит Симеон Поповић, Постанак манастира Дајбабе, Подгорица, 1926. (назад ») (7) Ровинскій П. А., Черногорія въ ея прошломъ и настоящемъ, Типография Императорской Академии Наук, СПб. 1915, 245. (назад ») (8) Протојереј Василије, Преподобни старац Симеон из Дајбаба, Цетиње, 1991, 32. (назад ») (9) Од изузетног значаја је споменути то да је старац Симеон имао јасну литургијску свест, служећи са братијом Свету Литургију свакодневно, попут древних монаха. Протојереј Василије, Преподобни старац Симеон из Дајбаба, Цетиње, 1991, 27; Велика подвижница нашег времена – Схиигуманија Марија (Дохторова), Ниш, 2004, 36. (назад ») (10) О питању прихватања епископског чина посаветовао се са прослављеном руском подвижницом XX века схиигуманијом Маријом Дохторовом: в. Архиепископ Макариопољски Гаврило (Динев), Велика подвижница нашег времена – Схиигуманија Марија (Дохторова), Ниш, 2004, 41. (назад ») (11) Јасинка М., Манастир Дајбабе, Гласник СПЦ, 1 јул 1940, 529. (назад ») (12) Митрополит Амфилохије Радовић, Откривање моштију преподобиог старца Симеона из Дајбаба, Светигора, мај 1996, 37-39. Аутор је (сада игуман) Димитрије 3. Плећевић Извор: Нови Србљак Преподобни старац Симеон Дајбабски, Христов светилник новога времена – Служба, акатист, житије - Манастир Дајбабе, 2010. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског, Зетско-брдског и Скендеријског, и Егзарха свештеног трона Пећског др-а Амфилохија (Радовића) молитвеник » акатисти » претходна страна »