РЕЧ УЗ ОВО 3. ИЗДАЊЕ

Још од ране младости Отац Јустин је био велики молитвеник Божји. У својих двадесет година он за себе карактеристично бележи: „Молитва је просфора умешена од суза и срца”. Већ у овим речима присутно је код њега сазнање и осећање личног и литургијског , христоцентричног карактера молитве, молитвеног живота.

Значај личне молитве за свако људско биће, посебно за верника хришћанина, стално је наглашавао. Личну молитву свеживотно је практиковао. „Већма се треба Бога у молитви сећати, неголи дисати”, говорио је Св. Григорије Богослов. За њим је и Свети Сава понављао: „Молитва Богу свагда је за мене била највеће блаженство на свету”. За овом двојицом, а и за осталим светим молитвеницима, срицао је своје молитвено Еванђеље и Ава Јустин: „Молитва је нека врста сагоревања и себекувања: приношење себе на жртву свесоженија... Кандило моје молитве неугасиво гори пред чудесним Ликом Господа (Хри с та) само када му непрестано доливам кап по кап крви из срца мог”.

Молитва је, за Оца Јустина, израз наше љубави према Богу и љубави према човеку. Она је наше богољубље и наше човекољубље, једном речју: израз нашег Христољубља. „Молитвољубље непрекидно појачава наше богољубље и наше човекољубље”. Молитвени однос према Богу, човеку и свету - једини је прави и спасоносни однос човеков у овом животу. И не само у овом. Јер, „молитва је садржај живота, и сав живот, и свих светих Анђела на небу и свих Светитеља и Праведника. Сав њихов живот према нама на земљи је молитва; и наш са земље према небу и њима такође је молитва”.

Многостран, боље рећи бескрајан је значај живе и делатне молитве за Оца Јустина. На речи Апостолове „Све се освећује молитвом” (1Тим.4,4-5), он вели: „Молитвом се освећује васцело биће човеково, јер молитва низводи и уводи све остале свете врлине, које благодаћу својом освећују васцелог човека („молитва је хоровођа у хору врлина”). Молитва освећује и сав свет око човека”. Кроз њу се изражава наш молитвени однос према свету и животу, према свему и свакоме. Најпре према Богу: „О Богу се најбоље мисли молитвом, и најдубље и најсавршеније”. А затим и према човеку и свету: „Свака наша мисао да буде окушана молитвом, и рођена из молитве...

Молитвомислије је најбољи метод интегрално-благовештенског ( =целосног и радосног) познања”.

Кратко речено: и за Оца Јустина молитва је оно што и за Св. Григорија Синаита: „Енергија вере, дејствујућа љубав, нада спасења, познање Бога, залог Духа Светога,

печат Христов, потврда Хришћанства, благодат Божја, мудрост Божја, почетак самомудрости наше, Божје јављање и откривење, посао и занимање истинског хришћанина, особито монаха... И шта би још требало рећи: Молитва је сам Бог који дејствује све у свему и који све чини у Христу Исусу, јер је једна енергија и дејство Оца и Сина и Светога Духа”.

Све што наведосмо о величини и значају личног подвига живе молитве, по Оцу Јустину је само тек половина њеног благодатног садржаја и карактера. За њега, као православног хришћанина и духовног учитеља и свештенослужитеља у Цркви, молитва је увек и истовремено и лично и саборно-црквено, литургијско дело и доживљај у Телу Христовом које је Црква.

„Молитва је срце Богочовечанског Тела Цркве, вели Ава Јустин. А срце свих молитава и служби (богослужења) јесте Света Литургија... Света Литургија је увек била центар и срж сваке уистини православне душе. Загледајте у душе православних Светитеља и подвижника и ви ћете видети да су изаткане од литургијских осећања. Преживљавање литургијских Тајни као суштине своје боголике личности - и суштине Црквене заједнице „са свима светима ” (Еф.з,б) у Телу Богочовека Христа - једини је начин који од обичних људи ствара богољуде, од несветих светитеље ” . На то нас упућују и Спаситељеве речи и речи Литургијске молитве: „Ти си нам, Господе, даровао ове заједничке и сложне молитве; Ти си и двојици или тројици, који се сложе у Име Твоје, обећао да испуниш све за што се узмоле” (Мт.18,19-20).

Дубоко литургијски карактер православне молитве и молитвености, по Оцу Јустину, не само што не умањује, него управо повећава и осмишљава и испуњује свима богочовечанским благословима и благодатима личну молитву. Зато је, вели он, потребно „наше бескрајно и крсно умосмиравање у Цркви, наше молитвено стапање са литургијским Таинствима. Молитва, нарочито литургијска, најделикатнији је васпитач и изградитељ ума, срца и целе личности”. Она је истовремено и благодатни изградитељ, у Духу Светоме, богочовечанског јединства Тела Христовог - Цркве, кроз молитвено, литургијско општење „са свима Светима”, док сви не постану „једно срце и једна душа” (ДАп.2,46-47; 4,31-32). Отуда: „богочовечанска саборност (тј. наша истинска црквеност и хришћанскост) молитвено се и свестрано доживљује и остварује само на Светој Евхаристији, у Светој Литургији... То и јесте свето Предање Цркве: молитвено предање, литургијско предање - живи благодатни живот Цркве Христове Православне”.

Све напред наведено и речено јасно нам показује и открива прави разлог и смисао свег дугогодишњег рада и труда Оца Јустина на превођењу и пружању нашем на роду и монаштву молитава и Молитвеника, молитвеног правила и Служебника на живом српском језику.

Почео је то апостолско дело Отац Јустин још превођењем Свете Литургије на српски (најпре 1922. и недавно 1978. потпуним преводом све три Божанствене Литургије). Наставио је - нарочито у тешким годинама последњег рата - тај свој светоћириловски и светосавски посао превођењем свакодневних јутарњих и вечерњих молитава и осталог дневног и седмичног молитвеног правила, то јест припремањем на српском језику пуног православног Моли т вника и монашког Каноника. Највећи део овог посла урадио је током 1944. и 1945. године у Манастирима Каленићу и Св.Тројици Овчарској, где је и припремио први велики Каноник - Моли т веник на савременом српском језику, преведен са грчког и црквенословенског језика. Тај велики Каноник - Молитвеник допуњен је затим преводима још неких молитава, Канона и Акатиста - у манастирима Девичу, Рачи и Ћелијама, - да би, коначно, током 1958-59. године, исти био сав поново прегледан, исправљен и сређен, а онда и писаћом машином откуцан, у Ћелијама, око Благовести 1959. године. (Преведени Акатисти били су већ откуцани у посебну књигу 1957, а Акатист Свемогућем Богу накнадно је преведен и додат 1960.г. Сви Акатисти издани су као 5. књига САБРАНИХ ДЕ Л А А виних, Београд 1999).

Припремљен још тада за штампу, велики Каноник - Моли т веник и до данас очекује своје пуно објављивање. (Делимично је умножаван писаћом машином и раздаван монасима, монахињама и манастирима. Из њега је до данас штампан само део који улази у обични Православни моли т веник, онај што га је до сада више пута издавао Свети Синод наше Цркве, мада с делимично мењаним преводом, што Оцу Јустину, треба признати, није било сасвим по вољи, због одступања од језичке лепоте и унутрашњег молитвеног ритма тих свештених текстова).

Моли т веник - Каноник који је пред нама представља наш избор из великог Каноника - Моли т веника Оца Јустина. У њега је ушло, у 1. и 2. издању (1982 и 2004), само оно што смо сматрали као најнужније за наше вернике и монаштво, а у овом 3. издању додали смо, уз претходне четири молитве, састављене од самог Оца Јустина, и још две новопронађене његове молитве (као и Покајни канон Пресветој Богородици).

Сви текстови овде верни су превод самог Аве Јустина (осим превода Недељне Полуноћнице, стр. 111-120, што је додатак уредника овог издања, ради допуне Молитвенику), онако како је тај превод затечен у откуцаним рукописима. Неке своје преводе он је касније делимично поправљао, и то је овде узето у обзир, али треба рећи да тек предстоји замашни посао детаљног проучавања стваралачког и преводилачког рада Оца Јустина.

На крају, да додамо још и ово: макар и само за ово своје свето ћирилометодијевско и светосавско дело, Отац Јустин несумњиво заслужује да му на крају овог Молитвеника додамо тропар и кондак Преподобног Учитеља и Исповедника Православља, састављени му и посвећени од Светогораца (Манастир Симонопетра), а од нас само преведени и све чешће молитвено певани. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује, омолитви и спасе.

Издавач и уредници

молитвеник » молитве » молитвеник »