МОЛИТВЕНИК






АКАТИСТ светом оцу ВАРНАВИ ИСПОВЕДНИКУ, епископу хвостанском празнује се 30. октобра (12. новембра) Молитве пре читања акатиста » Кондак 1. Великог светитеља у последњим годинама јављеног прославимо, јер он је добровољно за Христа муке трпео и свагда смирен био и тако нам показао пут ка спасењу, зато му, иако недостојни, кличемо: Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Икос 1. Небески човек и земаљски анђео био си, свети оче наш Варнаво, јер си на земљи Христове заповести испунио, зато ти сада, иако смо мали пред тобом, узвикујемо: Радуј се, звездо дошла са Запада! Радуј се, јер те западни свет није помрачио! Радуј се, јер те Бог из утробе материнске одабра! Радуј се, јер си се у светој Србији школовао! Радуј се, јер си већ у школи показао ревност за истином! Радуј се, јер си се показао као послушни ђак! Радуј се, дивни плоде који су засадили твоји наставници! Радуј се, јер си одолео свим земаљским искушењима! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 2. По завршеној гимназији отишао си у Охрид где си добио благослов за упис на Факултет од светог владике Николаја. Твоја жеља за монаштвом учинила се смешна твојим пријатељима, али се ти ниси освртао на то, већ си певао Господу славе: Алилуја! Икос 2. Већ на факултету показао си велико расуђивање, нарочито у чланку ,,О гордости“, којем се задивио и сам свети владика Николај. Но, пошто је ђаволу сметало твоје напредовање, слао је на тебе разна искушења, која си храбро поднео, зато ти кличемо: Радуј се, јер си хваљен од владике Николаја! Радуј се, јер си разне увреде Христа ради поднео! Радуј се, јер си се уздржавао од сваког зла! Радуј се, јер си се храбро борио против лажи! Радуј се, јер си неисказано милосрђе показао! Радуј се, јер си давао а ником ниси говорио! Радуј се, јер си сада од Христа плату зато примио! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 3. Жеља за Христом те је одвела у велику светињу србског народа, Свету Лавру Милешевску, где си, оче свети, имао узор великог светитеља Саву равноапостлног и уподобио си се њему, јер си оставио овај свет и кренуо за Христом, и крај гроба светог Саве си положио монашке завете заједно с њим певајући Богу: Алилуја! Икос 3. Удостојио си се, о велики оче наш Варнаво, да примиш свето рукоположење крај кивота најсвештенијег Оца нашег Саве, а свето рукоположење си примио од великог исповедника вере светог мученика Петра Сарајевског, који ти је био узор у трпљењу мука и у страдању, зато ти узвикујемо: Радуј се, јер си страдања као и свети Петар Сарајевски поднео! Радуј се, јер си са страхом и побожношћу служио! Радуј се, јер су се твојој ревности сви удивили! Радуј се, јер си с великом љубављу сејао Божанску реч! Радуј се, јер те нису искушења поколебала! Радуј се, јер си земаљско заменио небеским! Радуј се, јер из тебе тече чиста вода Православља! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 4. Твоје духовно узрастање пратио је сабор Архијереја српске Цркве, те су донели одлуку да примиш епископски чин. Ти си попут великог Златоуста избегавао тај чин, јер си знао колику тежину он носи. Но, ипак ти си прихватио ту најтежу одговорност из светог послушања и смерности, и сада као небески Архијереј највећег Архијереја Христа певаш Њему: Алилуја! Икос 4. Свету Хиротонију примио си од великог страдалника и јерарха српске Цркве, Патријарха Гаврила и у својој величанственој беседи сам си прорекао своју мученичку смрт, зато ти ми певамо: Радуј се, јер си Христа у срце примио! Радуј се, јер си знао да ћеш за Њега пострадати! Радуј се, јер се ниси плашио безбожних комуниста! Радуј се, јер си својим беседама гнев њихов навлачио на себе! Рдауј се, јер су из твојих уста излазиле богонадахнуте речи! Радуј се, јер си по доласку у Сарајево ради Истине (Христа) био ухапшен! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 5. Одмах по твом хапшењу у Сарајеву, почела су клеветања против тебе. О свети оче, како су биле велике твоје муке када си слушао лажи о теби, и највећу од њих да си исти као ђаволослужитељ Степинац. Но, ти си показао велико и неисказано смирење, зато ми с тобом певамо тросунчаној светлости Богу нашем: Алилуја! Икос 5. На суђењу си показао невероватно смирење, као и Господ Исус када је поднео страдања ради нас, а твоје смирење је било људима несхватљиво. Јер си на све оптужбе ћутањем одговарао, осим када су злочинци хулили на Цркву Христову, тада си светитељу Варнаво храбро бранио Истину као некада Петар. Зато ти светитељу Варнаво сада певамо: Радуј се, јер си неправду подносио! Радуј се, јер си лаж да си исти као крвави фратри смирено поднео! Радуј се, јер си своју сабраћу архијереје бранио на суду! Радуј се, јер си као свети Атанасије храбро затварао уста лажљиваца! Радуј се, јер си осуђен у годинама у којима је и Господ био осуђен! Радуј се, јер си смирено поднео осуду иако је била неправедна! Радуј се, наш учитељу у смирености! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 6. У затвору иако у лошим условима ти си, о свети Варнаво, славио Бога, јер си знао да је Он једини правда. Чуварима си одговарао тропарима и молитвама, а када су ти забранили да се гласно молиш, ти си у себи славио Бога, кличући му непрестано: Алилуја! Икос 6. Пошто си постао омиљен међу затвореницима, чак и оним најмрачнијим, јер се не може град сакрити кад на гори стоји, управа је одлучила да те одведе из затвора, имајући на уму да уништи воз у којем си се налазио и да те тако уклоне са овог света. Но пошто си ти био Богу угодан, Он те је спасао те смрти и тиме показао своју силу. Зато сада са неисказаним дивљењем те хвалимо: Радуј се, јер те је Господ сачувао у животу! Радуј се, јер иако си био везан ти си преживео! Радуј се, јер непријатељи су мислили да те убију на Пасху, а Васкрсли Господ те је сачувао! Радуј се, јер си себе принео као дар васкрслом Христу! Радуј се, јер иако си био удаљен од пастве, са њом си непрестано био! Радуј се, јер си се у ,,новом затвору“, манастиру гомионици показао као велики молитвеник! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 7. У манастиру Гомионици си се показао као ватрени молитвеник и сви су се дивили вери и молитви твојој. Једном приликом када си читао молитве за оздрављење, пророчки си видео грех тог болесника и он је признао да је убио игумана манастира. И пошто се искрено покајао, ти си се молио за њега кличући једном Богу у три лица: Алилуја! Икос 7. Из Гомионице ти си прешао у манастир Крушедол где си изабрао малу собу, која те је подсећала на твоју робијашку самницу, јер си желео да стално будеш затворен за Христа. Иако си имао пензију, ти си живео сиромашно, јер си знао да су богатства овог света пролазна, и зато ти узвикујемо: Радуј се, јер твоја левица није знала шта ради десница! Радуј се, јер си био сличан светом Николају Мирликијском по милосрђу! Радуј се, јер приликом служења ниси тражио да ти служе! Радуј се, јер, иако си био епископ, свима си служио! Радуј се, јер си стално имао Христа за узор! Радуј се, јер се тобом спасавају многи! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 8. Пошто се у манастиру Крушедолу пројавила светост твоја, комунистичке власти су те пребациле у запустели световазнесенски манастир Беочин, који си осветио својим светим животм и молитвама. Све време си постио у заробљеништву чак си и својим „чуварима“ саветовао да посте. Но, пошто су они то одбијали, ти си из превелике љубави и за њих постио, тако тело твоје умарао, али си непрестано славио Бога певајући: Алилуја! Икос 8. У притвору си био стално под стражом био, но то ти није сметало да се посветиш Богу. Сва твоја писма остала су без одговора, али ти си се држао речи Светог Апостола Павла: ,,Свако ко жели да живи побожно у Христу, биће гоњен“, и због тога си лако трпео гоњења, јер си знао да си на уском путу, који води у живот вечни, и зато кличемо ти са пуним срцем: Радуј се, јер се никад из твојих уста није чула осуда! Радуј се, јер сви су се дивили твом смирењу! Радуј се, јер никада ниси причао о властима, већ стално о светим Оцима! Радуј се, јер су ученици Богословије били задивљени твојим предавањем! Радуј се, јер су те поредили са светим Јованом Златоустим! Радуј се, јер си заиста његову ревност имао! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 9. Читајући твоја писма, која си упућивао сестринству манастира Јазак, видимо колико си велики светитељ, јер сва твоја писма су поуке твојој деци духовној, којој си био прави отац. Уподобио си се својим врлинским животом ангелима небеским. Иако си био стално гоњен, никада ниси жалио већ како си сам говорио: „Шта је лепше од ланаца Христа ради“. Ове речи и ми примамо као врлинску поруку кличући Богу нашем: Алилуја! Икос 9. Језику људском је тешко да опише твоје подвиге, јер како си се више уздизао до небеса душом, то су твоји телесни непријатељи гледали да те уклоне са земље, јер си постао светло, које је светлело у тами србскоме народу у тами безбожја и комунизма. Зато ти се грешним устима обраћамо: Радуј се, јер си нови Максим Исповедник! Радуј се, јер си једино уздање имао у Христу Богочовеку! Радуј се, јер си све могао у Христу, Који ти је моћ дао! Радуј се, јер си у најтежим тренуцима био радостан у Духу Светоме! Радуј се, јер нам је твој живот пут ка спасењу! Радуј се, наш учитељу смирености! Радуј се, јер си нам показао пут вере праве! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 10. Када си својим животом достигао блаженство и када су твоја уста говорила само истину, која је поражавала ђавола и његове слуге на земљи, одлучили су да те уклоне са овог света незнајући да ћеш тиме још више да их поразиш. И заиста када је твоје тело било предано земљи, душом својом постао си нови становник небеске Србије где сада Богу са светим Савом и свим Светима из рода нашега певаш: Алилуја! Икос 10. Иако је твоје тело отровано, твоја чиста душа се винула у небеса. Била је велика жалост људи на земљи, но ипак већа је била радост ангела што им долази нови анђео у лику Архијереја хвостанског Варнаве. Зато ти са дивљењем говоримо: Радуј се, манастира Беочина најлепши украсе! Радуј се, цвете рајски! Радуј се, подвижниче међу епископима! Радуј се, цвете миомирисне баште Христове! Радуј се, јер нам твоји подвизи сијају као звезде на небесима и не могу се избројати! Радуј се, јер си мученичку смрт и победнички венац примио! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 11. Мало је људи било који су смели долазити на твој гроб и твоје свето име спомињати. Јер безбожни комунисти су те мрзели и плашили су се твог имена и после смрти твоје. Јер свака твоја реч је био пораз за њих, који су хтели да створе свет без Бога, а ми знајући да је то немогуће, кличемо Му: Алилуја! Икос 11. Немоћна су уста наша да опишу блаженство у којем се света душа твоја налази јер си сада у небеским дворовима и непрестано ти кличемо: Радуј се, беочинске обитељи најлепши цвете! Радуј се, српског народа похвало! Радуј се, небеске литургије учесниче! Радуј се, земље српске учитељу! Радуј се, светог Саве сабеседниче! Радуј се, многих без родитеља родитељу! Радуј се, јер си преукрашен врлинама био! Радуј се, и по престављењу чудотворче! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 12. Беочинска обитељ се почела гасити и онда је просијао твој свети живот и Архијереји Цркве Србске су то увидели и народу те објавише као светог. Слава твоја се пронела широм Васељене, и од тада народ ти притиче као неисцрпном извору који пружа и душевно и телесно оздрављење и Богу, Који преко тебе чини чуда, пева: Алилуја! Икос 12. Сада је непрестано ликовање твоје на небесима, јер народ србски све више слави твоје свето име, а кроз тебе и Господа над војскама, јер диван је Бог у светима својим. Зато сада, иако нисмо достојни, певамо ти, јер сада предстојиш Цару небеском: Радуј се, епархије Сремске похвало! Радуј се, јер те Србска црква има као украс пред другим Црквама! Радуј се, јер се тобом поноси сва православна Црква! Радуј се, нови исповедниче вере! Радуј се, манастира Беочина невидљиви и стални покрове! Радуј се, јер си постао ватрени помагач! Радуј се, јер Господу приносиш тамјан наше молитве! Радуј се, јер свако косе теби моли буде услишен! Радуј се, јер су мошти твоје постале извор исцелења! Радуј се, јер иконе твоје красе домове многих срца! Радуј се, добри слуго Господа нашега! Радуј се, светитељу оче наш Варнаво, утехо наша у последње дане! Кондак 13. О велики свети оче наш Варнаво, удостојио си се да понесеш венац мучеништва и зато се сада са Христом радујеш у небеским дворовима. Знамо да молитве нас грешних нису довољне за наше спасење, зато те молимо да будеш наш посредник пред престолом Бога нашег Пресвете Тројице, Коме си целим животом својим и мучењем угодио. Да бисмо сада и кроз сву вечност заједно с тобом певали Богу нашем стално: Алилуја! *(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)* Молитва светом оцу ВАРНАВИ ИСПОВЕДНИКУ Угодниче Христов светитељу исповедниче Варнаво, цео твој живот је био Богу угодан и зато те сада Он населио у вечне станове Његове. Зато те сада молимо да нас избавиш од разних невоља, које је нечастиви испалио на нас као стреле. Молим ти се и да нас избавиш од лавова који ричу на нас, мислећи да немамо заштитника, но ми се уздамо у заштиту твоју и верујемо да ћеш нас избавити од тих искушења, јер ти си пастир добри, који је душу своју положио на земљи за овце своје. Још ти се молимо да избавиш земљу нашу и сав народ српски крстоносни, јер ти си постао велики угодник Божији и имаш слободу пред Господом да се молиш за нас. Моли се за нас Господу да нас уведе у вечно блаженство да би Га тамо заједно с тобом славили кроз сву вечност. Амин. преузето са презентације Манастир Беочин Тропар, глас 8. Велике муке из љубави према Господу си поднео, свети свештеномучениче Варнаво и мученички венац од Њега си добио, и Царства небеског се удостојио. Са свима светима из рода нашега, моли се за нас Господу, да спасе чеда своја. Кондак, глас 4. Варнаво свети, утешитељу словеснога стада, тешио си све а сада си нада, да ће твојим молитвама Христос да нас прими, у окриље своје где и ти живиш, у славу Незалазног Дана, о помози Варнаво својим молитвама. ЖИТИЈЕ светог исповедника ВАРНАВЕ (НАСТИЋА), епископа хвостанског Епископ хвостански Варнава Настић је рођен 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана, САД, од родитеља Атанасија и Зорке. На крштењу је добио име Војислав. У отаџбину је дошао као дете. Основну школу и гимназију са испитом зрелости завршио је у Сарајеву, а Богословски факултет 1937. у Београду. После завршетка школовања постављен је на дужност катихете при Државној учитељској школи и сарајевској гимназији. Замонашио се 1940. године у манастиру Милешеви добивши име Варнава. Блаженог спомена нови Свештеномученик српски митрополит дабро-босански Петар Зимоњић га је рукоположио у чин јерођакона. Други светски рат га је задесио у Сарајеву, где је остао за време постојања злогласне НДХ делећи судбину са својим страдалним српским православним народом. Поглавник НДХ Анте Павелић га је једном приликом позвао да дође у Загреб и понудио му да прими дужност епископа тзв. Хрватске православне цркве. Отац Варнава је ту понуду категорички одбио. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1947. године изабрао за викарног епископа хвостанског. Хиротонисан је исте године у Београду. Године 1948. комунистички суд у Сарајеву га је осудио на десет година тешке робије због «злочина издаје, слабљења економске и војне моћи наше земље, помагања терористичких банди, вршења непријатељске пропаганде и вршења шпијунаже у корист англо-американаца», како је наведено у пресуди Окружног суда у Сарајеву од 1. марта 1948. године. Стављено му је на терет и то што је своју сестру Добрилу научио енглески «како би могла да дочека англо-американце», како су навели комунисти. Кривично дело шпијунаже му је монтирано, а састојало се у «кривици» епископа Варнаве што је у своју кућу примио шофера УНРР-е који је довезао хуманитарну помоћ у Сарајево. Затворску казну је издржавао у зеничкој робијашници. Све време је био у најстрожој изолацији, у мрачној и влажној ћелији злогласне зграде 3/А. Комунисти су га одмах ошишали и обријали. Одредили су га да изучава браварски занат јер су знали да је слабе физичке снаге и крхког здравља. Мучили су га глађу, жеђу и самоћом како би га сломили, али епископ Варнава је остао веран свом опредељењу за Богочовека Христа и свој српски правоверни народ. Епископ Варнава је имао специфичан одговор на сва мучења и понижења која је у затвору трпео. Свакога дана, недељом и празником, певао је тропаре и црквене песме, што је тамничаре људских тела и душа доводило до лудила, и после чега су га још више и још страшније кажњавали. С обзиром на то да је епископ Варнава био омиљен међу затвореницима, а посебно међу интелектуалцима који су се као «националисти и реакција» нашли у тамници, за које се он молио Богу, комунисти су га 1949. године преместили у сремскомитровачку робијашницу. Са њим је премештено још неколико осуђеника, углавном српских интелектуалаца. Све су их везали жицом, а епископ Варнава је био везан за руку са једним католичким жупником. Када је воз стигао у Сремску Митровицу, вагон са осуђеницима је одвојен од композиције и остављен на један споредни колосек. Пошто су у току ноћи сви осуђеници заспали, полиција се повукла и закључала вагон. Око један час иза поноћи, на вагон у коме су се налазили осуђеници, који су чекали да буду спроведени у сремскомитровачку робијашницу, «случајно» је налетела једна локомотива у пуној брзини. Од пуног вагона осуђеника само су једанаесторица преживели несрећу. Епископ Варнава се спасао тако што је од удара одлетео кроз прозор заједно са везаним римокатоличким жупником, који је на месту остао мртав. Епископ Варнава је том приликом поломио обе ноге и једну руку. Лица која су се налазила на железничкој станици, у непосредној близини колосека на коме се одиграо смишљени комунистички злочин, потрчала су да пруже прву помоћ повређенима, али полиција их је у томе спречила. Медицинска екипа је стигла читав час касније док су се поломљени и угрувани осуђеници превртали и мучили на камењу и у вагону. Медицинску екипу је пратила патрола ОЗНА-е. Сви повређени су пребачени у сремскомитровачку болницу. Лекари су у болници вршили хитне хируршке интервенције, али ОЗНА је после неколико часова дошла и забранила да се повређенима даље пружа лекарска помоћ. Епископ Варнава се у том тренутку налазио на операционом столу. Пета му је била пробушена сврдлом како би се у њу ставила метална шипка. Лекари су узалудно покушавали да објасне погубност такве одлуке. Јер, наређење је, ипак, било наређење, макар и по цену људских живота. Официри ОЗНА-е су наредили да се сви осуђеници потрпају у камион, на голе даске каросерије и без игде ичега. Требало је да их превезу у сремскомитровачки затвор. До затвора су вожени великом брзином и по неравном и разлоканом путу, тако да су двојица поломљених осуђеника умрла на путу до затвора. Остали су однесени у затворску болницу. Одатле су после неколико дана поново враћени у градску болницу. До болнице су их превезли – коњском запрегом. Епископ Варнава је у сремскомитровачкој болници остао неколико месеци. Одатле је пребачен за Београд, а одатле на принудан боравак у београдски манастир Ваведење, где је остао да лежи скоро годину дана. Народ је масовно долазио да посети и види живог мученика епископа Варнаву. То је узнемирило ОЗНА-у, те је донето наређење да се владика пребаци у манастир Гомионицу код Сарајева. Епископ Варнава је у кућном притвору, у мастиру Гомионици, одлежао казну до 1960. године. Владика је после издржане казне отишао у манастир Крушедол, а одатле у манастир Беочин, где је и умро 12. новембра 1964. године у педесетој години живота. Према неким подацима, који се сада не могу проверити, епископ Варнава је отрован кафом. У манастир је често долазио Милан Вилић, шеф верске полиције за Србију. Непрестано је убеђивао епископа Варнаву да измени став према «народној власти», али је то било узалудно. Епископ Варнава је остао непоколебљив у свом православно-хришћанском и националном уверењу. Вредно је сетити се проповеди коју је епископ Варнава једном приликом одржао у Саборној цркви у Сарајеву. Он је том приликом рекао: «Радује ме што је село код Сарајева добило електрификацију, али ме не радује то што је то срачунато на помрачење душа наше благочестиве деце српске. То су светле куће са мрачним душама. Данашње власти осветљавају простор око себе, а душе народа воде у таму. Електрификација се искориштава од стране безбожника за помрачење душа људских, а то је најстрашнија тама за мој народ чији сам епископ... И докле комунистичка партија лута кујући паролу «братства и јединства», дотле је ми већ имамо од Господа Исуса Христа који вели:»Љуби ближњег свог као себе самог». Зар то није далеко узвишеније од парола «братства и јединства». И докле се аналфабетски течајеви труде да описмене људе и науче их писати слова азбуке, дотле се Црква труди да прво описмени људе са три слова, а то су БОГ. Према томе, ко не зна та три слова, он је највећи аналфабета, па макар какве дипломе овога света имао...» Комунистима су ове речи епископа Варнаве посебно засметале. Јавни тужилац Чеда Милојевић му је на суђењу поставио питање: «Значи, Војиславе (крштено име епископа Варнаве), за вас је и друг Тито аналфабета?» Епископ Варнава му је на то одговорио.»Јесте. И он и сви други који неће да знају за три слова БОГ, аналфабете су». У својој завршној речи на суђењу епископ Варнава је изјавио:»Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико Хришћана осуђено, јер то су Турци и Немци и усташе са нама чинили». Српски народ је у тим тешким данима комунистичког терора о прогона кришом певао песму: "Варнаву нам у тамници муче, Нектарије пребијен јауче, Василије још ожиљак има Од камења кад га руља стигла. Арсенија спроводе удбаши, Црној Гори пред «народне власти." Епископ Варнава Настић, велики Архијереј Српске Цркве и мученик, умро је у манастиру Беочин у педесетој години живота. Сахрањен је 14. новембра 1964. године поред манастирске цркве. У свете мученике уврштен и канонизован 2005. године. Истински служитељ олтара Божјег Аутор: вероучитељ Петар Николић, Број 926, Рубрика Догађај Поводом канонизације новопрослављеног Светог исповедника вере, епископа Варнаве (Настића), у Епархији сремској одржани су црквенонародни сабор и молитвено - литургијске свечаности које су окупиле више хиљада верника Србије и Војводине. Прослављање Светог Варнаве започело је 1. октобра архијерејском Литургијом и парастосом у фрушкогорском манастиру Беочину, где се 1964. године упокојио и био сахрањен свети владика. Чинодејствовао је епископ сремски господин Василије са више свештеника и ђакона архијерејских намесништава Срема. Увече је служено празнично бденије, уз појање Студијског хора Музиколошког института САНУ под диригентском палицом проф. др Димитрија Стефановића. Велика духовна радост настављена је 2. октобра када се у порту храма и око ње слила река људи из многих крајева наше земље који су дошли да присуствују овом црквеном собрању. На свечаној бини, у близини манастирске цркве, архијерејску Литургију служило је девет владика, митрополити загребачко-љубљански Јован, и дабробосански Николај, епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, осјечко-пољски и барањски Лукијан, славонски Сава, хумски Максим и сремски Василије, који се након Литургије пригодном беседом обратио народу, свештенству и монаштву: „Радосни јесмо и велику благодарност Богу дугујемо што је крајем прошлог и почетком овог 21. века почаствовао и подарио и обогатио својим светим благословом нашу помесну цркву мученичку и напаћену епархију Сремску и благочестиви народ српски са своја дивна, у Господу Васкрслом, два мученика и исповедника вере: Светог Рафаила Шишатовачког и Светог Варнаву хвостанског и беочинског. Присуство светитеља међу нама чини да је сведочанство истине у историји живо". Подсећајући на визионарске речи и мисли свог претходника блаженопочившег владике сремског Макарија који је за св. Варнаву говорио да „је све волео, увреде радо праштао и да се никада није љутио нити поглед на лицу намрштио", епископ Василије је нагласио да је он у свим својим искушењима непрестано понављао светопавловске речи: „Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје". (Фил.4.13). Преживео је цео свој младалачки живот и епископски стаж у казаматима Сарајева, Зенице, Сремске Митровице, Стоца, а кад је у манастирима покушао да нађе свој духовни мир и спокојство, Удба ни једног тренутка није престала да на њега мотри. У свом страданију био је свестан схвативши да страдања у овоземаљском животу „нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божје". (Рим. 8,18-21). Био је неустрашиви борац за истину и правду, несаломиве позитивне енергије, ватрени родољуб, истински служитељ олтара Божјег, достојанствени сведок Христа Васкрслог. На крају је епископ сремски Василије, преносећи поздраве Његове светости Патријарха српског господина Павла, прочитао текст којим је 18. маја 2004. године Архијерејски сабор СПЦ у Диптихе светих Православне цркве уврстио исповедника Варнаву, епископа Хвостанског и Беочинског, чији ће спомен Српска црква убудуће обележавати сваке године 12. новембра. У културно-уметничком делу програма учествовали су Павле Аксентијевић и глумци Српског народног позоришта у Новом Саду. Поводом проглашења епископа Варнаве за светог, Епархија сремска је објавила његову Службу коју су саставиле монахиње манастира Јазак, чији је Св. Варнава био духовник. Сестринство је сачувало и један број Варнавиних писама која је сакупила и издала Епархија сремска и са иконицом светог бесплатно делила народу. Свечаности у манастиру Беочин присутвовале су многе угледне званице и гости међу којима и секретар америчке амбасаде у Београду, потпредседник Скупштине АП Војводине Ђорђе Башић, председник огранка САНУ-а у Новом Саду академик Зоран Ковачевић, командант новосадског Корпуса, пуковник Станимир Матијевић, председник Матице српске Божидар Ковачек и многи други. Мученик и страдалник Епископ Варнава, у свету Војислав Настић, рођен је 31. јануара 1914. године у Герију, Индијана (Сједињене Америчке Државе), од побожних родитеља Атанасија и Зорке, рођене Лаковић, који су га од детињства васпитавали у православном духу. Отац му је био родом из Пљеваља, а мајка из Никшића. У Америци је живео до своје осме године. По завршетку другог разреда основне школе, Војислав је са родитељима дошао у Сарајево где је са одличним успехом завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом. Потом је са оцем отишао у Охрид код владике Николаја (Велимировића) који му је дао благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Дипломирао је 1937. године и по повратку у Сарајево постављен је за катихету у две школе. Замонашио га је 1940. године у манастиру Милешеви митрополит дабробосански Петар (Зимоњић), а седам година касније у Саборној цркви у Београду, 20. маја 1947, хиротонисао га је патријарх српски Гаврило Дожић за викарног епископа хвостанског. После Другог светског рата прогањали су га комунисти па је 11 година провео на робији. Након вишедеценијског страдања упокојио се у Господу у манастиру Беочин 12. новембра 1964. године . (Из књиге ,,Свети исповедник Варнава епископ Хвостански", протојереја Саве Б. Јовића) житије је преузето са презентације Манастир Беочин још детаљније житије прочитати на страници Манастир Беочин молитвеник » акатисти » претходна страна »