НАУЧИМО СЕ МОЛИТВИ
Митрополит Антоније Блум

Реч о овој књизи

Поучне беседе о молитви митрополита сурошког Антонија (Блума), разуме се, не представљају "систематски курс о молитви", јер је тако нешто немогуће. Оне су, пре свега ту, да би помогле читаоцу који жели да приступи молитвеном животу да избегне замке лажне мистике и спољашње обредности, и да га науче трезвеној смислености молитве и молитвеног живота, одговорној искрености и храбром тражењу сопствене дубине где је једино могуће срести се са Богом Живим. Ове беседе се штампају на основу аудио-записа те због тога чувају све особености личног и живог говора упућеног непосредно слушаоцима.

Живот и молитва су једно

Живот и молитва су потпуно неодвојиви. Живот без молитве је живот којем недостаје његова најважнија димензија. То је живот "површни", без дубине, живот у две димензије простора и времена. То је живот који се задовољава видљивим, који се задовољава нашим ближњим, али ближњим као појавом у физичком смислу, ближњим у којем не откривамо сву неизмерност и вечност његове судбине. Значај молитве је у томе да се самим животом открије и утврди чињеница да све има димензију вечности и да све има меру бесконачности. Свет у којем живимо није безбожни свет. Ми га сами чинимо профаним, али је он у својој суштини изашао из руку Божијих, њега Бог воли. Његова цена у Божјим очима је живот и смрт Његовог Јединородног Сина и молитва сведочи да ми то знамо, да знамо да су сваки човек и свака ствар око нас узвишени у очима Божјим: да их Он воли и да нам они тиме постају драгоцени. Не молити се значи остављати Бога изван граница свега што постоји, и не само Њега, него и све оно што Он значи за свет који је створио, за овај свет у којем живимо.

Често нам се чини да је тешко ускладити живот и молитву. То је заблуда, потпуна заблуда. Она проистиче из наше погрешне представе и о животу и о молитви. Сматрамо да се живот састоји у томе да стално будемо у неком послу, а молитва у томе да се негде осамимо и заборавимо на све и на ближњег и на ситуацију у којој се као људи налазимо. А то није тачно. То је клевета и на живот и на саму молитву.

Да би се научио молитви човек пре свега треба да се научи да буде солидаран са читавом људском реалношћу, са читавом реалношћу човекове судбине и судбине целог света и да је до краја преузме на себе. У овоме је суштина чина који је Бог остварио у Оваплоћењу. У томе је сва пунота онога што називамо заступништво. Обично молитву схватамо као учтиво подсећање Бога на оно што је Он заборавио да учини. У стварности, пак, она се састоји у томе да се начини корак који ће нас ставити у сам центар трагичне ситуације, корак који ће бити сличан кораку Христа Који је једном заувек постао човек. Морамо начинити корак који ће нас ставити у центар ситуације из које више никуда нећемо моћи да изађемо. Хришћанска, Христова солидарност је истовремено усмерена ка два супростављена пола: оваплоћени Христос, истинити Човек и истинити Бог је до краја солидаран са човеком када се човек у свом греху обраћа Богу и до краја је солидаран са Богом када се Он обраћа човеку. Ова двострука солидарност чини да смо у извесном смислу туђи обема таборима, а истовремено јединствени са оба табора. У овоме је суштина ситуације у којој се Хришћанин налази.

Рећи ћете: "Па шта да се ради?" Дакле, молитва се рађа из два извора: или је то наша усхићена задивљеност Богом и делима Божјим: нашим ближњим и светом који нас окружује без обзира на све његове сенке, или је то осећање наше, а нарочито туђе трагичности. Берђајев је рекао: "Када сам ја гладан то је физичка појава; ако је гладан мој сусед то је морална појава." Управо овај трагизам је у сваком тренутку пред нама: мој сусед је увек гладан; он није увек гладан хлеба, понекадје то глад за људским гестом и нежним погледом. Управо овде почиње молитва - у овој саосећајности за предивно и трагично. Док постоји ова саосећајност све је лако: лако нам је да се молимо у усхићењу и лако нам је да се молимо кад нас обузима осећај трагичности.

Да, а у друго време? И у свако друго време молитва и живот морају бити једно. Немам времена да много говорим о томе, али ево шта бих једноставно хтео да кажем: устаните ујутру, станите пред Бога и реците: Господе, благослови ме и благослови овај дан који почиње," а затим се односите према читавом том дану као према дару Божијем и сматрајте себе за Божијег изасланика у оном непознатом што дан који почиње и шта јесте. Ово значи нешто веома тешко: заправо, да без обзира на то шта да се деси тог дана - ништа није туђе вољи Божијој, све је, без изузетка, по вољи Његовој: околности у које је Бог пожелео да нас стави да бисмо ми били Његово присуство, Његова љубав, Његова самилост, Његов стваралачки ум, Његова храброст... И, осим тога, сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужи као Хришћанин, да буде делић Тела Христовог и деловање Божије. Уколико тако будете поступали лако ћете се окретати ка Богу и говорити: "Господе, просвети мој ум, учврсти и усмери моју вољу, дај ми срце пламено, помози ми!" У другим тренуцима моћи ћете да кажете: "Господе, хвала!" И уколико сте разумни и умете да се захвалите избећи ћете глупост која се зове таштина или гордост и чија је суштина у томе да умишљамо да смо учинили нешто што смо могли и да не чинимо. То је учинио Бог. Бог нам је послао предиван дар давши нам да то учинимо. А када увече поново станете пред Бога и брзо у сећању анализирате протекли дан моћи ћете да величате Бога, да Га славите, да Му захваљујете, да плачете због других и да плачете због себе. Ако на тај начин почнете да сједињујете свој живот и молитву међу њима неће бити никаквог несклада и живот ће постати храна која ће у сваком тренутку подстицати пламен који ће се све више распламсавати и постајати све сјајнији, и који ће вас саме постепено преобразити у ону огњену купину о којој говори Свето Писмо.

Све је у нашој верности Богу

У чему је разлика између нашег односа према вери и животу и односа људи који су напустили Хришћанство и прешли у другу веру? Код тих људи ме не запањује само то колика је њихова убеђеност у ново вероучење и његове интелектуалне и емоционалне последице, већ и то са каквом озбиљношћу се они труде да живе у складу са својом новом вером, Нарочито ме запањује озбиљност и брижљива строгост у понашању људи који су постали муслимани, индуси или будисти. Хоћу да кажем да се они труде да правила своје вере поштују много строжије него што то чини већина Хришћана.

Међу Хришћанима влада мишљење и то мишљење је оправдано - да у узајамним односима, било између Бога и човека, било међу људима, један од најважнијих елемената јесу природност и искреност. Међутим, искрености и природности нема увек довољно да би наш живот био динамичан и целовит. На пример, молитва би требало да буде природни порив наше душе, но искуство показује да човека повремено обузима жеља да се моли, а ипак молимо се нередовно. С времена на време осећамо потребу да учинимо добро дело, а ипак га не учинимо. Једна од ствари које нам највише недостају јесу усклађеност нашег природног порива за добром, правдољубивости и веродостојности, саједне стране, и с друге стране, дисциплине која би нас васпитала да будемо верни сопственој правдољубивости и учинила нас способнима да чувамо своју веродостојност увек или барем готово увек. Кад је реч, пре свега, о молитви, наравно да Богу не причињава никакву радост када је ми испуњавамо механички, из страха пред Њим или у нади да ће нас заузврат за наше напоре Он, на овај или онај начин, "наградити". Односи љубави не могу бити односи роба или најамника. Али, уз све то постојаност у напорима се достиже само дисциплином. Свети апостол Павле потпуно јасно указује на то кад говори да наше вежбање у духовном животу мора да буде исто онако беспоштедно као и тренирање атлете који жели да победи. Исто се може рећи и за научника или за било ког човека који је предано усмерен ка свом циљу: потребан је неуморан, суров и самопожртвован подвиг. А колико га има у нама?

Управо зато да овај подвиг не би слабио морамо имати неки подстицај: жеђ, тугу, радост или бол, а не само разумску одлуку и никако не само напор воље, зато што се напором воље ствари могу обављати само механички, али такав напор не може увек да пробуди срце и читаво наше биће.

Шта то онда може да створи такав природни порив који би нас повео ка Богу и развио се у дисциплинован и стваралачки животни принцип? Сећате се да Духа Светог зовемо - "Утешитељ". То значи да Он даје утеху, то значи да Он даје снагу и да, такође, даје и радост. Дакле, шта можемо да одговоримо ако се упитамо да ли жудимо за тим да нас Дух Свети учврсти и утеши и да нам удахне снагу? Када смо, људски говорећи, у тешкој ситуацији или у необјашњивој тескоби ми тражимо подршку, а понекад кад смо тешко рањени тражимо утеху. Међутим, ни тада своје молитве не упућујемо заиста Богу због тога што не доживљавамо дубински своју удаљеност од Њега. Не доживљавамо болно своју раздвојеност од Њега. Не осећамо се изгубљено као дете које је залутало у маси људи, не плачемо од туге што Бог није с нама у сваком тренутку као што патимо када смо одвојени од људи које ватрено волимо. Због њиховог одсуства патимо, недостаје нам њихов глас, желимо да видимо њихова лица, да са њима поделимо своје мисли и осећања, толико желимо да им све испричамо.

Да ли се тако односимо према Богу и према Христу? Осећамо ли, а то је једноставно објективна чињеница, да смо изгубили заједницу са Њим, да иако је Он невидљиво овде, ми Његово присуство не осећамо? Жива заједница са Богом се остварује у ретким и блаженим тренуцима, али Га по пра-вилу не осећамо. Дакле, осећамо ли се изгубљенима без Њега? Жудимо ли да што пре поново успоставимо односе када су они нарушени или да Га поново пронађемо? Кад би било тако могли бисмо да се обратимо Светом Духу и да кажемо:

"Дођи! Тако сам осиромашен без општења са Живим Богом!.." Али, ми Га не зовемо... Можда је то, рећи ћемо и ово, због тога што је немогуће не бити свестан ове одвојености, али, осећамо ли, заиста, да је - ако Њега нема - све изгубило лепоту и сјај, да је све постало тамно и беживотно? Слично као што се осећамо у односима са људима - да не можемо да се радујемо ако она особа коју волимо није са нама. И не трудимо ли се да било чиме испунимо ум и срце да бисмо скренули мисли, заборавили на губитак и заборавили на празнину?

Ево одакле све почиње - морамо себи да поставимо питање да ли нам Бог недостаје или нам је довољно што Он постоји и што можемо да Му се обратимо када нам је Он потребан да би испунио наше захтеве и да Га искористимо када нам недостају сопствена снага и способност. Ако не тугујемо за Богом, изгубили смо основни подстицај да Га зовемо, и зовемо, и зовемо: "Дођи, Господе Исусе, дођи брзо!" - као што се Црква и Дух Свети обраћају Христу на крају Књиге Откривења.

Друго искуство, супротно овоме, а које такође може да нас подстакне на молитву јесте осећање Божијег присуства: Он је близу, ја сам са Њим. Све што могу јесте да се поклоним, да се приљубим уз Њега у дубоком тиховању, или, пак, да разговарам са Њим као што Стари Завет говори о Мојсију: као што говори пријатељ са пријатељем (в. II Мојс. 33, 11). То су две крајности: осећање напуштености и неутешне туге због тога што до Њега не можемо да допремо својим срцем или, пак, неописиво усхићење због тога што је Бог овде и можемо да припаднемо к земљи и да Му се поклонимо.

Из ова два извора у нама може природно да се роди молитва Богу. Међутим, и тада је овом природном пориву потребна подршка у виду навике и дисциплине. Сви знамо како нам се лако расејавају мисли, како се лако замарамо кад радимо, чак, и оно што волимо да радимо. Постојаност, ста-билност, упорност и поузданост - све ово означаваједно исто: способност да се оно што је започето не остави него да се настави, чак, и када природни порив слаби.

О људској души и њеном односу према Богу Св. Теофан Затворник говори да морамо бити као правилно затегнута струна: ако је струна претерано натегнута може пући на додир, ако је недовољно натегнута неће дати потребан звук. Ово "штимовање" самих себе значи исто оно што је апостол Павле говорио о атлетском тренингу који учвршћује наше мишиће, даје нам еластичност, усмерава нас ка циљу и раз-вија наше физичке способности.

Људи често устукну пред речју "дисциплина". Међутим, дисциплина није потчињавање, није покорност и није стање у којем је воља једног човека сломљена јачом вољом другог. Дисциплина је стање ученика, следбеника, онога које нашао учитеља и прихватио га за свог учитеља, ко не само да је расположен, већ жуди да свим својим бићем, свим умом и свим срцем осети сваку реч, да упије звук гласа, да се загледа у израз лица, да преко видљивог улови невидљиво - оно искуство које се налази ван граница речи и то понекад врло једноставних речи, или савета који може да збуни, и да ухвати и препозна љубав иза копрене уздржаности, а понекад, чак, и суровости и строгости. Дисциплина је духовно вежбање које ће нас учинити способнима да наставимо тежак поход управо у оном правцу у којем природно стреми наше срце.

У погледу молитве ово означава вежбање ума, које ће га учинити способним за неодступну пажњу и обуку срца која ће у њему васпитати оданост, али ово - зато што срце и ум у великој мери зависе од одлучности воље и стања тела - такође означава и васпитање воље и вежбање тела.

Колико се често - и не само у вези са молитвом - у нама рађа жеља да нешто учинимо: мисао је дошла, срце се напреже, али ми нисмо навикли да приморавамо себе на делање. А ако нешто и почнемо да радимо одмах почнемо да уздишемо и убрзо више ништа не можемо да учинимо.

У "Дневнику" оца Александра Јељчанинова (не сећам се да ли у објављеном делу или у рукопису) наједном месту се каже да не смемо да допустимо да прође ни секунда између добре мисли и њеног остварења, јер ће се иначе одмах поткрасти помисао: А да ли је то исправно? Да ли је то, заиста, потребно? Да ли можда да то учиним касније? Да неће то учинити неко други? - И ствар остаје необављена. Одлучност за делање мора бити брза како човек не би себи дозволио да изврда и да је не изврши. Међутим, притом треба да постоји и навика која ће нам помоћи да започету ствар остваримо са упорношћу.

Један од проблема у вези са молитвом јесте расејаност. Без обзира на то да ли је молитва настала из осећања напуштености - осећања одсутности Бога, или, пак, због тога што смо се одазвали на осећање Његове присутности, због наше навике да реагујемо само на оно што је видљиво, невидљиво Божије присуство постепено као да бледи, постаје неухватљиво и молитва се расплињује.

Дакле, да бисмо се борили против тога духовни наставници нас из века у век уче да васпитавамо у себи пажњу и сабраност. Узмите кратку молитву од свега неколико речи које ћете моћи да задржите у крхким оквирима своје пажње и изговорите их. Саберите сву своју пажњу, приморавајући себе да се на те речи одазовете свим срцем, зато што су се оне првобитно родиле из вашег личног порива срца.

Мој духовник ме је учио да овако испуњавам вечерње и јутарње молитвено правило: "Стани пред Бога, затвори очи знајући да је Он невидљиво ту и да ти никаква видљива помагала неће помоћи, него ће ти, напротив, расејавати пажњу Стој неко време ћутке у Његовом присуству будући свестан Његове величине исто као и Његове љубави, затим се прекрсти са пуном пажњом, исповедајући своју веру крсним знамењем, (успут да напоменем да се православно крсти тако што се скупе прва три прста за исповедање наше вере у Свету Тројицу, а према длану се скупе друга два прста као знак Христове Божанске и човечанске природе)."

Дакле, прекрсти се - и стој мирно неко време. Затим изговори једну реченицу молитве, лагано и сабрано, не трудећи се да у себи пробудиш било какве емоције, али са свом убеђеношћу и одазивајући се срцем на речи које изговараш:

"Благословен Бог наш..." Затим поново постој неко време мирно, потом се поново поклони до земље, изговарајући исте ове речи, устани, и поново изговори ове речи. И тако - све јутарње и вечерње молитве. Зато што је циљ молитве да запамтимо ове речи тако добро да оне прожму читаво наше биће и да их изговарамо са свом истином за коју смо способни. Рећи ћете да ће, ако се тако будемо молили, јутарње и вечерње правило постати бесконачно дуги. Бесконачно не, али дуги - да! Међутим, ту се може послушати савет Св. Теофана Затворника. Он каже: Ако ти је време ограничено, издвој одређено време за молитву. Навиј будилник и моли се не размишљајући о времену, не бринући се ни за шта осим да речи молитве изговараш са свим трепетом, са свим страхопоштовањем и са свом убеђеношћу за које си способан. И без обзира на то колико си молитава прочитао док не зазвони будилник, сматрај да си испунио јутарње или вечерње правило, зато што је једино важно да речи молитве, мисао која се у њима садржи и осећање које она изазива дођу до самих дубина наше свести. Врло је важно да научимо свој ум да буде потпуно постојан и сабран.

Међутим, он не може бити ни постојан ни сабран уколико се ми трудимо да Божанствено присуство ухватимо ван нас самих. И овде је, чини ми се, такође важно да не говоримо Богу неистините речи, не само оне које не изражавају наше осећање или наше искуство, него и такве речи за које не можемо да поверујемо да су оне - истина. Неки духовни писци саветују да се ове речи изговоре, а да затим човек мало застане и каже Богу: "Господе, изговарао сам речи које ме превазилазе; оне су, наравно, истините зато што изражавају искуство људи који су већи од мене, али ја не могу да их прихватим као своје. Опрости ми моју равнодушност и моје слепило и помози ми да их схватим..." А ако знамо који Свети је исковао речи ове или оне молитве можемо да му се обратимо и да му кажемо: "Говорио сам твојим речима, оне изражавају твоје искуство Бога и самога себе, које далеко превазилази моје искуство. Помоли се за мене! Ако можеш просветли мој ум. Прими ову моју молитву и принеси је Богу..." И ако се будемо тако молили, не бринући се да ли смо прочитали све предвиђене молитве, вероватно ће се испоставити да смо прочитали свега неколико редова. Међутим, одједном ћемо открити да смо се, истински се задубивши тако у једну молитву за другом, слили са њима, да су оне постале наша истина... То такође претпоставља да ако смо прочитали мали део правила следећег дана почнемо од места на којем смо се јуче зауставили. И тако ћемо, дан за даном или месец за месецом, то уопште није важно, прећи читаво молитвено правило. Главно је да се човеку речи молитве урежу у свест, да се оне урежу у срце, да човек научи да се избори са физичком и општом непостојаношћу како би на крају могао да стоји пред Богом сатима не примећујући време.

Код Св. Јована Лествичника има предивних речи. Он каже:

"Ако ти је пажња одлутала са речи молитве врати је на ону тачку у којој си изгубио молитву и понови те речи. Понављај их док не будеш могао да их изговориш из свег ума и срца." И он каже, а и ја мислим да ово треба запамтити, да расејаност може бити изазвана недостатком навике, али она може бити и спољашње искушење. "Међутим," каже он, "уколико покажемо истрајност чак ће нас и искушење научити да се молимо усрдније."

Ово је један од начина на који можемо да саберемо свој ум и срце и вољу и да их поново сјединимо са нашим физичким бићем тако да, не само неки део нас самих него и читаво наше биће стоји пред Богом и клања Му се - као што апостол Павле каже, да бисмо прослављали Бога и у нашим душама и у нашим телима.

Даље, оданост коју Христос очекује од нас као од Својих ученика, постојаност у нашем делању и верност заповестима које нам је Он дао није законска верност и није бојазан да ће нам бити суђено због нарушавања заповести или њиховог неизвршења. Али, ако Његове заповести не постану наша друга природа, ако оне постепено не истисну нашу палу природу и не постану наша нова природа никада нећемо моћи да садејствујемо Божијој вољи унутар нас самих. Другим речима, да се толико слијемо са Божијом вољом, Божијим мислима, Божијим срцем, да постанемо јединствени са Богом у Христу. То је у извесном смислу једноставан начин да човек научи да се моли и живи са вером, предано и постојано. Остало је Божије дело. И у овоме се и састоји наша нада.

Наша нада није у томе да можемо тако да се издресирамо да достигнемо немогуће: општење са Богом и јединство са Њим. Није довољно само наштимовати музички инструмент, потребна је још и рука која би на њему свирала. А та рука је Рука Божија. Наш посао је да наштимујемо музички инструмент онолико савршено колико год можемо. И тада ће се извршити у нама реч коју је предао апостол Павле: Довољна ти је благодат Моја, сила се Моја показује и делује у немоћи твојој. Не у опуштености, не у малодушности, не у лењости или безбрижности, него у таквој еластичности наше људске природе која може бити испуњена силом Божијом.

Дакле, људи које се придржавају нехришћанске вере иду путем који су им указали њихови учитељи и наставници. Ми смо, пак, од Хришћанства начинили зборник моралних закона које потом стално нарушавамо. И када долази до покајања кајемо се на том нивоу. Али, Бог нас не очекује на том нивоу и не можемо ту да очекујемо сусрет са Њим. У односима љубави читава ствар је у верности, у јединству ума и срца, а не у извршавању или неизвршавању.

Замислимо се над овим. Ми од Бога све очекујемо, а дајемо ли Му могућност да за нас стварно нешто учини? Да ли смо ми онај музички инструмент на којем би Он, управо ради нас самих, могао да свира мелодију? Размислимо о овоме и принесимо му своје покајање и своју наду. Покајати се не значи оплакивати прошлост. Покајати се значи пренути се из духовног дремежа. Покајати се значи окренути се лицем према Богу, погледати Га у лице, слушати пажљиво Његове речи, успоставити поново односе љубави и узајамне верности. Покајање је задатак за будућност, а не само поглед у прошлост. Ево због чега, замисливши се над прошлошћу и садашњошћу, можемо да се окренемо према Богу и кажемо:

"Благослови ме да данас поново започнем свој живот!.." Али "данас" зависи од нас. Благослов је од Бога, а одлучност и спремност морају бити наши.

Потрудимо се да се молимо Богу у истини

У својој првој данашњој беседи желим да поставим два питања: Зашто се верник моли и да ли је молитва доступна човеку које још не верује у Бога?

Међутим, можда би, пре свега, макар приближно, требало рећи шта је то молитва. Молитва је вапај душе, молитва је реч која се откида из срца. Поставити питање због чега се човек моли за верника је подједнако несхватљиво као кад би се рекло: зашто овај заљубљени човек говори вољеној о својој љубави? Због чега дете плаче, обраћајући се мајци кад му је нешто потребно? Зато што оно зна да ће се она одазвати на његово дозивање, зато што ће на његове речи љубави узвратити радошћу и узајамном љубављу.

Понекад се верник моли због тога што га је обузело живо и дубоко осећање Божије близине и Његовог присуства. Ово може да се догоди у цркви, може да се деси код куће, или у пољу, или у шуми - човек одједном осети да је Бог близу, срце му је пуно умиљења и испуњено трепетом. И ето, човек се са молитвом, било захвалности, или радости, или напросто трепета, обраћа Богу. Цар Давид у једном свом псалму кличе: "Господе! Радости моја!". Ето то је права молитва. Понекад У човеку којије то доживео остаје осећање: "O, када би ово потрајало!" И обузима га чежња за Богом. Чини му се да се сада Бог некако удаљио или да се он сам удаљио од Бога. Наравно да није тако. Бог нам је бесконачно и стално близу... И човек почиње да тражи Бога као што понекад у тами пипамо око себе тражећи неки предмет. Човек не тражи Бога негде на небу, он тражи Бога дубоко у себи, труди се да молитвено и са страхопоштовањем утоне у сопствене дубине да би поново стао пред Лице Божије.

Ово искуство је слично искуству човека који још није верник, али који тражи. Оснивач Студентског хришћанског покрета у Русији, барон Николај је, наслушавши се о Богу од својих вршњака и другова, осетио жељу да сазна да ли Бог постоји или не. И ова жудња да се увери подстакла га је да једном у шуми узвикне: "Господе! Ако постојиш, јави се!..." И тада га је обузело неко дубоко осећање и он је постао верујући.

”Где си, Господе, покажи ми се, не могу да живим без смисла и циља!”

Приступајући сада другој беседи о молитви желео бих да поставим питање: на који начин у човеку који не верује у Бога може да се распламса жеља да тражи оно о чему он као неверујући нема појма? Није довољно што су око њега верници које он, можда и поштује, чији ум цени, чија му се убеђења му се чине вреднима пажње. Да би се молио он мора и сам нешто да доживи. Тако се дешава да човек размишљајући о себи сазнаје одједном две противречне ствари. Са једне стране, гледајући себе у овом бесконачно великом, огромном, покаткад страшном и опасном свету он не може да се не осети као зрнце песка, као мајушно зрнце које могу да сатру сила и моћ овог света.

А са друге стране, окренувши се према себи самом, замисливши се над собом, човек одједном долази до сазнања да је, у извесном смислу, неупоредиво већи од оног великог света у којем он изгледа као тако мало, сићушно и крхко зрнце. Читав свет који је око њега налази се у ропству двеју димензија: времена и простора, а човек у себи осећа неку трећу димензију - у њему постоји дубина које нема нигде и ни у чему. Ако замислимо земаљску куглу и замислимо да проничемо у њу са било које њене стране, да се удубљујемо у њу и да пониремо у саму њену дубину, у једном тренутку ћемо достићи њен центар, и то је граница њене дубине. Уколико се будемо даље кретали изаћи ћемо поново из земаљске кугле и поново ћемо се наћи на површини. Све материјално има дебљину, али нема ону дубину која постоји у човеку, зато што је ова дубина нематеријална.

Дакле, у човеку постоји глад за сазнавањем, жудња за љубављу и дивљење пред лепотом, и ма колико човек да сазнаје његове сазнајне моћи се само још више и више шире. Ма колико љубави да уђе у његов живот његово срце постаје све дубље и шире; ма колико лепоте да доживи кроз музику, кроз природу и уметничка дела, он и даље може да прими бесконачно више, зато што се све оно што је он доживео упија у њега, одлази као у неки бездан и оставља га исто онако отвореним и исто онако празним... У сваком човеку постоји дубина, постоји простор који је велик као Сами Бог, и ову дубину може да испуни само Бог. И чини ми се да је то истина.

Дакле, када човек размишља о себи као о бесконачно малом бићу и о бесконачно огромном пространству света, и одједном схвати да је читав овај свет премали да би га до краја испунио, он почиње да се замишља над тим како је то могуће. И може да се запита: "Шта је то што може да ме испуни, ако ни знања, ни љубав, ни лепота не могу до краја да ме задовоље и не могу да испуне ову моју дубину, овај мој бездан?.."

И тада, било под утицајем сопствених размишљања, читања и сусрета, било под утицајем туђе молитве, човек може да тражи невидљиво, да тражи оно што може да испуни његову душу, о чему му други говоре, а то је: Трагај! Трагај и задубљуј се у себе, зато што је у самој твојој дубини скривена тајна познања, само што је то познање другачије, јер је познање Бога.

И на путу овог трагања човек може да почне да се моли, да се моли са дубоким вапајем душе: "Где си, Господе? Покажи ми се, не могу да живим без смисла и без циља! Сада схватам да нисам биће које је само себи довољно, да је читав свет премали да би ме испунио, али ко ће испунити ову дубоку празнину?.." И тада човек приступа вери и молитви о којима желим да говорим у следећој беседи.

Трагајмо за невидљивим иза онога што је видљиво

У трећој беседи о молитви желим да поставим питање о вери као апсолутном предуслову за плодоносну и искрену молитву. Савремени човек се често боји да покаже да је верник зато што му се чини да је бити верник нешто особењачко, уско-религијско, да је то област у којој ће он бити сам, да други културни људи не могу имати појма о вери и да је ово занимање ума и срца њима туђе.

Сада бих желео да нагласим даје то чист неспоразум који произлази из непромишљености. Вера није само религијски појам. Свето Писмо дефинише веру као веровање у постојање невидљивог. Зар ово није дефиниција која обухвата читав наш живот? На пример, срео сам човека, заинтересовало ме је његово лице, желео бих да се упознам са њим. Зашто? Ако постоји само видљиво онда би оно што сам видео требало да ме задовољи. Међутим, ја знам да је његово лице занимљиво и важно, због тога што иза видљивог постоји невидљиво, постоји ум, постоји срце, постоји читава људска судбина. Исто се односи и на научно истраживање. Научник не описује предмете који су око њега, он се не задовољава тиме да да је минералима различите називе, да класификује цвеће или дивље животиње. Научник данас иде много дубље. Његова пажња се не зауставља на спољашњем, већ је његово интересовање усмерено на оно што је невидљиво. Гледајући предмет он се удубљује у природу материје, посматрајући кретање - у природу енергије, гледајући живо биће - у природу живота. А све ово је невидљиво. Он може да почне да се бави сличним истраживањима само зато што је потпуно убеђен да се иза видљивог крије богато и важно невидљиво које он мора да сазна зато што га спољашње не задовољава, јер то није потпуно сазнање.

Дакле, вера је стање сваког човека у току целог његовог живота у сваком контакту са другим човеком. Вера је приступ научника свету који га окружује. Вера све одређује. И сећам се како ми је један представник совјетске власти једном рекао: "Без вере човек не може да живи!" Он је овим хтео да каже да човек не може да живи без дубоког и чврстог убеђења које би одређивало његове поступке. Када човек каже да је верник и да је предмет његове вере Сам Бог, он тиме не доказује своју некултурност, он само доказује да круг његовог трагања, предмет његовог сазнања није само човек и само материјални свет, већ да је он - из овог или оног разлога доживео још и постојање другог света - можда света лепоте, света дубине сопствене душе, и да је можда већ осетио лаки додир Божијег Духа.

Вера има и друго значење - значење поверења. Када говорим: "верујем ти", то значи: "имам поверења у тебе". Исто то верник говори о Богу размишљајући о Њему или обраћајући Му се. Међутим, имати поверења, такође, значи послушати нечији савет и поуку. И због тога, да бисмо узрастали у духовном животу, да бисмо познали дубину оног искуства у познању Бога, које обично зовемо вера, треба да научимо да живимо онако како Бог саветује, да живимо животом на који нас позива Сам Бог. То је пут заповести, о којем су говорили древни подвижници, покушај да се мишљу и срцем и духом сјединимо са Самим Богом, не само у осећањима вего и у својим поступцима.

Будимо увек до краја искрени у молитви

Ако је суштина молитве општење човека са Богом, тј. општење слично оном које се дешава између двоје људи, онда се подразумева да између Бога и човека мора да постоји право дубоко разумевање и сродство. Христос у Јеванђељу говори: "Неће сваки који Ми говори: 'Господе, Господе' ући у Царство Небеско, него онај који твори вољу Оца Мојега" (Мт.7,21).

Ово значи да није довољно да се човек моли већ да, осим молитве, осим молитвених речи, треба и да живи животом који би био израз ове молитве, који би ову молитву оправдавао. Један древни писац каже: Не своди молитву само на речи: учини да читав твој живот буде служење Богу и људима... И тада ће, ако се будемо молили живећи оваквим животом, наша молитва звучати истинито. Иначе ће она бити потпуна лаж, иначе ће она бити изражавање мисли и осећања који у нама не постоје, које смо од некога преузели, зато што нам се чини да са Богом тако треба разговарати. А Богу је потребна истина: истина нашег ума, истина нашег срца и обавезно истина нашег живота.

Каква је заправо корист ако општење није до краја истинито? А истинитост наступа оног тренутка када ми стајући пред Бога, поставимо себи питање: "Ко сам ја пред Лицем Онога са Ким сада ступам у разговор? Да ли ја, заиста, желим да се сретнем са Њим лицем у лице, да ли моје срце чезне за Њим? Да ли је мој ум отворен? Шта је заједничко мени и Ономе Коме се обраћам?.." И ако откријемо да нема ничег заједничког међу нама или да има премало тога, онда ће и молитва обавезно бити или неистинита или слаба и немоћна и неће изражавати човека. Инсистирам на томе зато што је то важна особина молитве: морамо бити искрени до краја. Тада се јавља питање о томе каквим речима се треба молити. Зашто се, на пример, у цркви сви моле туђим речима, односно речима Светих, речима које су настале током векова и поколења? Може ли се оваквим речима молити истинито? Да, може! Само, да би ова молитва била истинита потребно је са овим људима који су се столећима пре нас молили свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом, свим вапајем душе своје, поделити искуство богопознања и искуство људског живота из којег су се ове молитве родиле. Свети нису измишљали молитве. Молитве су се у њима рађале из преке потребе: из радости, или из несреће, или из покајања, или из туге због напуштености, или напросто због тога што су и они прави, истински људи - и зато што је опасност пред којом су се налазили изазвала управо ове молитве, ишчупала их из душе. И ако желимо да се молимо овим речима морамо да саучествујемо у њиховим осећањима и искуству.

Како ово да учинимо? Можемо ли да се пренесемо столећима у прошлост? Не, не можемо, али постоји негде у нама једно основно људско искуство које нас сједињује са њима. Ми смо људи као што су то и они били, и ми тражимо Бога, Истог Оног Којег су они тражили, Којег су они нашли. Борба која се у нама одвија јесте иста она борба која је раздирала њихове душе.

Дакле, можемо од њих да научимо да се молимо исто онако као што у потпуно другој области ширимо своје знање, продубљујемо га, учествујемо у искуству које би нам иначе било недостижно - као када слушамо са пажњом музичка дела великих мајстора, као када се загледамо у слике великих мајстора. Они су живели истим животом као ми, само су га они осећали у његовој префињености и дубини које нама нису увек доступне, а преко њихових дела ми саучествујемо у њиховом схватању, које иначе не бисмо могли да постигнемо.

Управо зато треба да сјединимо живот и молитву, да их слијемо у једно, како би нам живот дао храну за молитву и, са друге стране, како би наш живот био израз истинитости наше молитве.

Погружавајмо се у молитвено искуство светих

У прошлој беседи сам говорио да, ако немамо дубоко лично религијско искуство, можемо да се молимо молитвама које су се откидале из душа Светих. Али одмах се поставља питање о томе како да саучествујемо, не у речима - ово и није тешко, него у оном искуству које се садржи у овим молитвама. Већ сам навео пример да ово можемо да учинимо исто као и када пажљиво слушамо велика дела музичких композитора. Она у сваком смислу превазилазе наше искуство. Не само у музичком смислу, наравно. Међутим, њихово доживљавање света, дубина њихове осетљивости, способност да се овај доживљај света изрази звуком и хармонијом, да се унесе дисхармоније које не разарају смисао и склад, већ га, напротив, истичу и чине слику живота и искуства реалном - ево ово искуство можемо да преузмемо од њих. Ми то немамо у себи, и често и не доживљавамо живот као они. На овај начин можемо да се укључимо у молитву Светих.

Можда ово могу да објасним на другом примеру. Дешава се да је дете заборављено негде у углу примаће собе док одрасли разговарају. Оно слуша Прво слуша разговор одраслих и он му изгледа неразумљиво и бесмислено: зашто они стално говоре о стварима које су њему потпуно неприступачне! Онда одједном неко почне да говори и њему све постаје јасно: овај човек нешто прича и кроз ову причу до детета допире схватање живота овог човека, оно нешто може да схвати, оно слуша и свом душом се одазива: "Да, тачно тако, то је тако, истина је!.." А затим разговор поново постаје "одрастао" и оно престаје да га схвата. Са времена на време одрасли говоре ствари које оно никако не може да схвати, које не само да превазилазе његово искуство, већ су, чак, и у супротности са његовим искуством.

Исто се дешава и са нама када пажљиво читамо и слушамо молитве Светих. Они су као одрасли, а ми смо као деца. Њихово искуство нас понекад бесконачно превазилази. Међутим, ако почнемо пажљиво да слушамо, са интересовањем, не трудећи се да се прилагодимо него се трудећи да схватимо све оно што нам је доступно и да одреагујемо на оно што нам је недоступно, наша молитва ће постајати све дубља, истанчанија и истинитија.

Понекад ћемо одговарајући и одазивајући се на молитву Светога, рећи: "Амин!" што значи: "Да, да, то је истина! Свом душом се слажем са тим!" С времена на време ће нам његова молитва поново постати несхватљива, и тада можемо да кажемо: "Господе, не схватам! Како је то могуће?" С времена на време израз као што је: "Ја сам највећи грешник на свету", који излази из уста човека за којег знамо да је Свети нама изгледа потпуно неумесно, и ми ћемо рећи: Господе, то не може бити, и ја ово не могу да кажем за себе, не осећам се грешним!"

Ето, тада ће наша молитва бити истинита, тада ћемо моћи да приступимо молитвама светих људи не трудећи се да се у њих укључимо вештачки, да се претварамо да су те речи лично наше, већ да их употребљавамо тако да о себи кажемо истину и од светог човека сазнамо више истине него што смо до тада знали. Онда ће се наше знање проширити, почећемо да схватамо више него што смо схватали, схватаћемо бар то да постоје људи чије искуство је дубље и веће од нашег, као што схватамо када пажљиво слушамо предивну музику или се загледамо у слику великог мајстора. У следећој беседи ћу рећи још нешто мало више о томе, а засад размислите о оним молитвама које знате и упоредите се са њима, покушајте да познате људе који су их писали на основу њихових речи и њиховог искуства.

Помолимо се светима да нам помогну да разумемо молитве

У прошлој беседи сам говорио о томе како можемо да се укључимо у искуство Светих, читајући и слушајући пажљиво молитве које су они сачинили из дубине свог личног искуства, из искуства богопознања, живота са Њим и свог дубоког људског искуства. Ово саучествовање у њиховом искуству сам поредио са оним како дете ослушкује разговор одраслих, покушавајући да се улије у део тог разговора, а да га притом много тога збуњује. Али, када се ово дешава са дететом оно не само да слуша, у једном тренутку оно може да се обрати неком од људи који разговарају и да га замоли да му нешто разјасни и објасни.

Исто тако бисмо морали и ми да поступамо у односу на Свете чије молитве користимо. Ако је истина оно у шта ми верујемо - да Бог није Бог мртвих, него Бог живих (Мт. 22, 32), ако су за Њега сви живи, ако у вечности они свети људи који су на земљи сачинили ове молитве и даље живе, онда они и сад могу да нам буду блиски. Зашто се, онда, приступајући некој молитви која је потписана именом неког Светога као што то стоји у молитвеницима: молитва светог Јована Златоуста, Василија Великог или Марка Подвижника, не бисмо обратили датом Светом и рекли: "Свети Јоване, свети Василије или свети Марко, сад ћу се молити твојим речима, свом душом ћу покушати да учествујем у делићу твог искуства. Помози ми!.."

Чиме он може да помогне? Као прво, он може да се помоли за нас: "Господе, благослови га, просвети, уразуми, дај му да схвати оно што му је до сада било неразумљиво..." А као друго, на неки тајанствени начин, а ово је познато из искуства, јер су то многи искусили - он може да нам одшкрине тајну своје сопствене душе и да нам учини схватљивим оно што би нам иначе било несхватљиво. И на крају, он може нашу слабу молитву као на својим рукама да однесе пред лице Божије и да каже: "Он се моли - тепа као дете, али погледај са каквом искреношћу, како искрено, са каквом жељом да схвати, с каквом жељом да се приљуби уз Тебе он то чини. Господе, благослови га!.."

И ако будемо овако поступали, ако се будемо удубљивали у речи, не у тренутку молитве него кад имамо слободног времена да се замислимо и размислимо о ономе што читамо, ако се, како је говорио Св. Теофан Затворник, унесемо осећањем срца у ову молитву, односно ако покушамо да ухватимо звук њене дубоке музике, атмосферу ове молитве, да схватимо шта стоји иза речи, каква осећања (а то значи и какво животно искуство) - ако ово будемо радили у слободно време, онда ћемо када станемо пред Бога са овом молитвом, сваки пут постати помало богатији и наше богаћење и наша блискост са овим Светим ће се повећавати, он ће нам постајати све ближи, и тада ће његове речи постати живе и почеће да мењају и преображавају нашу душу, а самим тим и наш живот.

Имајмо храбрости да у молитви признамо Богу колико недостојним животом свакодневно живимо

У претходним беседама сам говорио о томе како можемо да се молимо речима Светих. Међутим, понекад човек има жељу да се помоли својим сопственим, макар и грешним речима. Као што човек понекад жели да пева својим гласом, жели да говори својим речима са својим другом и жели да се изрази на свој начин.

И ово је врло битно. Морамо се научити да говоримо са Богом живим језиком живог човека. Ми у односу према Богу треба да стојимо у истини, сав наш однос према Њему мора бити истинит и искрен. Приступајући молитви мора нам бити потпуно јасно са чим стојимо пред Њим и морамо то отворено и искрено да Му кажемо. Или: "Господе, измучила ме је чежња за Тобом! Прошао је цео дан у току којег ме је живот бацао тамо-амо, а сада је наступило кратко време мира, могу мало да будем са Тобом..." Или може да се деси да станемо и кажемо: "Господе, какоје сраман био овај дан! Како сам се понашао недостојно свог људског звања! Уплашио сам се одговорности и пребацио кривицу на невиног, слагао сам, био сам нечастан, обрукао сам се и Тебе сам тиме осрамотио. Господе, опрости!.." Понекад стајемо на молитву знајући да негде у дубини душе прижељкујемо сусрет са Богом, али нас једноставно опседају мисли и осећања која се никако не уклапају у овај сусрет с Богом, или смо физички уморни и у нама уопште нема никаквих осећања. Ако би нас упитали: "Шта сада осећаш?" - рекли бисмо: "Ништа осим бола у телу због напорног дана, ништа осим опустошене душе..." А понекад се дешава да се поткраде мисао: "Ах, да ми је да се помолим, само што пре! Зато што толико желим да завршим књигу коју сам почео да читам или да завршим разговор или да наставим своја размишљања..."

И све ово треба пред Богом казати да би односи били искрени, да не би било претварања, да се на бисмо правили, "Да, Господе, желим само једно: сусрет са Тобом!", када је душа у ствари заузета нечим другим.

И ако бисмо имали храбрости, искрености и поштења да тако стајемо пред Бога онда би наша молитва и даље била искрена. Могли бисмо да искажемо Богу своју радост што напокон, напокон, постоји неки зрачак, што можемо да будемо мало са Њим... Понекад бисмо од стида рекли: "Господе, знам Те, Ти си мој Бог, а ја тако не желим да будем са Тобом - каква срамота! Како ме је стид! Тако се не поступа чак ни са земаљским другом..." Понекад бисмо стали пред Бога и рекли: "Господе! Дан је био сраман, понижавајући - показало се да сам недостојан звања човека, а да не говоримо о звању Хришћанина - опрости ми! Дај ми да се покајем, потреси моју душу до дубине да бих се очистио и уразумио се, да се ово никада више не би десило..."

Ако бисмо почели овако да се молимо наша молитва би могла да постане жива зато што би потекла са живог извора наше душе. Приступимо овоме! Покушајмо да се молимо Богу у истини и тада ће нам бити дато да се молимо и у Духу.

”Исусова молитва: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији..."

Када разговарамо са пријатељем, са мужем, са женом, с људима који су нам блиски, трудимо се да са њима разговарамо искрено и поштено. Треба да се научимо да управо тако разговарамо и са Богом. Само, говорећи с Богом, на пример, молећи Га за нешто, тражећи од Њега нешто (иако се наравно, сав наш молитвени живот не ограничава само на то) не треба да заборавимо да стојимо пред величанством Божијим, пред светињом Божијом.

Међутим, не само то. Треба да имамо на уму да човек није неки гмизавац и да пред Богом треба да стојимо у пуном достојанством нашега човештва. Ми Богу значимо веома много. Кад нас је стварао Он је желео да ми будемо, Он нас није створио уводећи нас просто у живот Својом влашћу да бисмо се мучили и једног дана стали на суд. Он нас је створио из љубави. Његов позив који насје извео из небића у живот је позив да постанемо Његови пријатељи за читаву вечност. Он нас позива да постанемо Његови најрођенији, Његова деца, синови и кћери, да Му постанемо исто онако блиски и драги као Једнородни Син Његов Исус Христос, да постанемо обиталиште у које ће се уселити Свети Дух, да саучествујемо у Самом Божанству. И ако се постави питање о томе колико Бог цени човека који је од Њега отпао, одговор је тако једноставан и тако страшан: цена човека у очима Божијим је сав живот, све страдање и сва смрт Исуса Христа Сина Његовог, Који је постао човек. Ево шта ми значимо Богу. И због тога не смемо стајати пред Богом као да смо робови, као да смо најамници, мољакајући, молећи и улагујући се. Морамо да се научимо да стојимо пред Њим са свешћу о свом достојанству и да говоримо Богу као што син или кћерка говори са оцем којег поштује и чије достојанство оцу много значи.

И због тога, када се обраћамо са молбом Богу да се деси ово или оно, или да нас овај или онај ужас мимоиђе, морамо да размишљамо о томе да ли то одговара нашем људском достојанству и достојанству Божијем. Ово је врло битно. У молитви се Богу може рећи све, можемо Га молити и за нешто најмање, за нешто што је наизглед ништавно, зато што за љубав не постоји велико и мало, него постоји достојно или недостојно човека. Не можемо да молимо Бога да нам Он помогне да учинимо нешто што би понизило наше људско достојанство, али можемо да Га молимо за помоћ у најситнијем и најмањем, зато што и најмање и наизглед најништавније може да има огроман значај. И зрнце у оку може да ослепи човека, мали детаљ у животу може да отвори или затвори пред човеком могућност да живи, да узраста у меру свога човештва. Зато свако од нас мора да се замисли над тим ко је он Богу и ко је он пред собом - и да се моли достојно своје величине, свог великог призвања и љубави Божије и величине Божије.

На крају бих желео да поразговарам са вама о нарочитој молитви која се у црквеној пракси назива Исусова молитва. Исусова молитва је тако названа зато што је срце ове молитве Име и Личност Господа Исуса Христа. Она се изговара овако: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног...". Као што су говорили древни црквени писци, и као што је јасно из саме молитве, она садржи, саједне стране, потпуно исповедање вере, а са друге стране, све што човек може да каже о себи самом: Помилуј ме, грешан сам!

Желим да се зауставим на ове две ствари: на првој половини молитве, у којој исповедамо своју веру, и надругој где говоримо о нама самима.

Исуса Христа називамо својим Господом не само зато што је Он Творац, не само зато што је Он Бог, него зато што смо ми својом вољом и без принуде, изабрали Њега за Господара и Владара нашег живота. А ово значи да се међу нама успоставља однос узајамне верности и узајамне оданости, и да, када Га називамо Господом, нама постаје драгоцена свака Његова реч, свака Његова жеља, свака Његова заповест, и да смо спремни да Му будемо послушни и то не као робови, не из страха, него због тога што је Он наш Учитељ, Наставник и узор човеков. Зовемо Га Господом и морамо живети тако да Он кроз нас господари и у нашем животу и у животу других, али Његова владавина се састоји у љубави, а не у власти и зато се ми, називајући Га Господом, предајемо делу служења, служењу љубави.

Исусом Га називамо подсећајући себе, исповедајући и проповедајући да Бог има људско историјско име, да је Бог постао човек, да се Он оваплотио, и да је Он Онај Којег зовемо Исусом, Којег ми зовемо својим Господом - наш Бог, али да је Он човек, један од нас, и да смо Му блиски, своји. Он нас у Јеванђељу назива браћом, а на другом месту у Јеванђељу говори: "Ја вас не зовем слугама него пријатељима, зато што слуга не зна вољу свога Господара, а Ја сам вама све рекао..." (Јн. 15, 15) Исус је историјско име оваплоћеног Бога.

Христом (а "Христос" је грчка реч, која значи "Помазаник") Га зовемо да бисмо указали на то да је Он Онај о Коме говори читав Стари Завет - да ће доћи Месија од Бога на Којем ће почивати Свети Дух, Који ће бити свршетак целе људске историје и њено средиште, свршетак целе прошлости и почетак вечности већ сад, пре него што време дође до краја.

И на крају, називамо Га Сином Божијим зато што на основу наше вере, и чак из искуства знамо даје то Човек Који се родио У Витлејему, Који је добио име Исус, и да Он у сгвари није само син Дјеве Марије, већ је и Син Самога Бога, па је Он Бог који се оваплотио и постао Човек.

У овоме је сва православна вера: царство љубави, исповедање Исуса као Сина Божијег, наше исповедање да је Он свршетак целе прошле историје, њено средиште и почетак будућности - и будућности рода људског на земљи и читаве вечности. Од Христа почиње нова ера људске историје. Христос је у њу унео новине које до Њега нису постојале. Једна од најважнијих новина јесте бесконачна и апсолутна вредност сваке људске личности. И само зато сваки човек може да призна Исуса Христа за Господа, и не само да Га исповеда као таквог, него и да живи у складу са Његовом вољом, не губећи своје људско достојанство и не губећи из вида своју људску величину.

У овој беседи сам покушао да изложим основне појмове првог дела Исусове молитве. У следећој беседи ћу пробати да разјасним шта значи бити грешник, и због чега обраћајући се Богу употребљавамо реч "помилуј" уместо да употребимо безброј речи пуних богатог садржаја које постоје у људском језику.

Исусова молитва: ”Помилуј ме, грешног!”

У прошлој беседи сам говорио о Исусовој молитви која гласи: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног". И покушао сам да објасним зашто се од најстаријег доба прве речи ове молитве сматрају за скраћено Јеванђеље и за исповедање целе хришћанске вере у неколико кључних речи.

А данас желим да се зауставим на другој половини ове молитве, управо на речима: "помилуј ме, грешног". Како сваки човек може себе да назове грешним? Да ли сваки човек може ово да учини искрено? Зар то неће бити лицемерно и да ли је то истина?

Ово не би увек било истина кад би се појам греха односио само на моралне категорије праведности, поштења и моралне исправности. Међутим, постоји дубље и основно значење речи "грех".

Грех је пре свега губитак човековог општења са својом сопственом дубином. Човек је дубок, а тако често живи површно, само површним осећањима и појмовима и уместо да живи из дубине, да делује из сржи свог бића он живи рефлексним животом - човек реагује на живот, он је прости одбљесак оних зракова који на њега падају.

Ово је први и основни грех: површност, губитак дубине, губитак општења са овом дубином, и последица тога је да човек губи општење са садржајем ове дубине, односно са Богом. У једној од првих беседа поменуо сам да у сваком човеку постоји бескрајна дубина коју може да испуни само Сам Бог. Дакле, живећи на површини сопственог живота човек губи заједницу са Самим Богом, а изгубивши заједницу са Богом човек постаје туђ и својим ближњима и околини, људима и животу у целини. Он постаје човек који живи у себи, и за себе, човек чији је центар живота он сам, и такав живот постаје сиромашан и безсадржајан. Св. Теофан Затворник каже да такав човек личи на струготину дрвета која се обавила око своје унутрашње празнине. То је у ствари стање греха. И ово стање у себи мора да призна сваки човек уколико је иоле поштен. Ко може да каже за себе да живи из све дубине своје душе, свог срца и свог ума, у пуном размаху своје (хришћанске) воље, са свом смелошћу, свом племенитошћу и у свој својој величини?

Дакле, стајући пред Бога Који и јесте Узвишеност и КОЈИ нас је створио за узвишеност, не можемо да не признамо своју греховност, односно баш то да смо отпали од свог првородног достојанства. Наравно, зато можемо да Му се обратимо са вапајем душе: "Господе, опрости! Каква срамота! Ти си ме створио узвишеним, а ја сам се изродио, тако сам се срамно изродио!"

Међутим, реч "помилуј" не значи само "опрости". То је грчка реч која значи веома много, она значи: "опрости, заустави Свој гнев, дај ми времена да се уразумим, дај ми могућност да узрастам у ону меру узвишености за коју си ме Ти назначио. Ово значи - "круниши ме том узвишеношћу". И због тога ове речи: "Господе, помилуј!" - на грчком "Кирие, елеисон", користимо у свим животним случајевима: "Испољи према мени Своју првобитну љубав! Испољи према мени ону љубав коју си нам показао у Исусу Христу: крсну, пожртвовану, великодушну љубав, буди благ, утеши ме, исцели ме, УЧИНИ да поново постанем човек достојан тог звања, односно, Да, на крају, постанем достојан да будем Твој пријатељ у векове векова."

Овим завршавам низ својих беседа о молитви, Молите се Исусовом молитвом. Она је једноставна, али учите се да је примењујете са свом истинољубивошћу и искреношћу, не заборављајући да се - назвавши Исуса Христа Сином Божијим и Господом - обавезујете да живите достојно Његове узвишености и ваше узвишености.

Молитва је сусрет са Богом живим

О молитви се увек мора говорити са опрезом и тим пре је немогуће држати "предавања" о молитви. Може се говорити о молитви зато што се без речи проповеди срце не распламсава, али се то не може назвати предавањем. Због тога ћу вам поверити нешто што сам, како ми се чини, сазнао и из свог живота и из искуства других, а ви то прихватите, примените у свом искуству, размислите, проосећајте и донесите плодове веће од оних које ја могу да донесем. Прво што бих хтео да кажем јесте да у молитви тражимо сусрет са Богом. И често до овог сусрета покушавамо да дођемо очајничким напором, а на крају то не постижемо зато што не тражимо оно што би требало да тражимо.

Сваки сусрет представља изузетно велику одговорност, а сусрет са Богом поготово. Чак се ни са човеком не смемо срести неодговорно: једном се сусревши са човеком ми на известан начин заувек сносимо одговорност за оно што смо дали и за оно што смо примили. Чак и тренутан сусрет, чак и наизглед случајан сусрет оставља трага у нама. И овај сусрет даље у нашем животу наставља некако да звучи, нова струна је одјекнула у нашој души, нека нова искрица се разгорела, нова нијанса живота се родила у нама од тога што смо се срели са нечијим срцем, с нечијим умом, с нечијом личношћу, И ако ово важи за људску личност тим пре је то тачно и важи у погледу Бога. Сусрет са Богом је увек нешто што личи на Страшни суд. Прилазиш Богу, стајеш пред Њега лицем у лице са Њим, и шта? Одлазиш или осуђен или оправдан, средине нема и не може бити. Зато је тако важно како прилазимо Богу, ради чега и са каквом намером Дакле, на ивици овог сусрета стоје речи духовних наставника, на пример, Св. Теофана Затворника, који нам говори да у молитви Богу треба да поклонимо максималну пажњу, све страхопоштовање за које смо способни и жељу за покајањем. Ево са чим увек можемо да приступимо Богу.

Максималну пажњу - зато што ступамо у област која захтева толико одговорности и која је толико значајна да не смемо да заборавимо речи Апостола: "Пазите, опрезно поступајте" (Еф. 5, 15). Ово је ивица суда, то је приближавање ватри, сетите се молитве пре Св. Причешћа: "Нека не будем сажежен". Морамо да поклонимо Богу све страхопоштовање за које смо способни. Односно, треба да знамо Коме прилазимо, треба да Му прилазимо промишљено, са трепетом, строго. Ово би било лако кад би нам на основу вере или макар тренутног искуства било јасно да стојимо пред лицем Живога Бога. Када би одједном, овде и сада, пред нас стао Христос наша пажња би се без икаквог напора сабрала и страхопоштовање и трепет би испунили нашу душу. Као што је о томе говорио Св. Јован Кронштатски у једној беседи са свештеницима: "Можемо да будемо непажљиви и без страхопоштовања само због тога што нам недостаје вера, односно увереност у невидљиве ствари, увереност да стварно стојимо пред лицем Живога Бога."

И на крају, шта има за циљ овај сусрет? Зар ми, знајући да смо такви какви смо, можемо да приступамо Богу у нади да ћемо одмах да ступимо у рајско блаженство и доживимо мистичко искуство, екстазу? Не. Када бисмо само јасно схватали какви смо ишли бисмо к Богу, молећи Га да нас прво учини богопријемчивима, способнима за овај сусрет, да очисти наша срца, да просвети наш ум, исправи нашу вољу, да нас учини целомодренима и да нам тек онда приђе. Немојте мислити да су ово само апстрактна мудровања, моја или неког другог. Размислите о ономе што нам у том смислу говори само Јеванђеље. Сећате се како је после чудесног улова рибе, апостол Петар, када је одједном свим својим бићем схватио Ко му је наредио да баци мрежу са десне стране брода, пао пред Христове ноге и рекао: "Иди од мене, ја сам човек грешан". Да ли нам се често дешавало да осетимо да смо грешни и недостојни Господње блискости толико, с таквом искреношћу и с таквом унутрашњом истином да бисмо рекли Господу: "Иди, Господе, нисам достојан да Ти будеш са мном у мојој судбини, у мом животу у овом тренутку у којем се сад налазим..." Ово не значи да ми жарко не желимо да, као што је то било са апостолом Петром, Христос неће испунити ову страшну и смирену молбу пуну страхопоштовања, али зар смо икада дошли до такве трезвености да то схватимо и тако поступимо?...

И још нешто: обузима нас потреба и ми молимо и преклињемо Господа да дође. Да ли се заиста сећамо како је некада капетан пришао Спаситељу и молио Га да исцели његовог слугу? Христос је на његову молбу одговорио: "Доћи ћу и исцелићу". А овај ће: "Не, Господе, ти само реци реч и оздравиће слуга мој..." Он се устезао да узнемири Учитеља, толико дубоко је било његово страхопоштовање и свест о томе да је довољна једна реч, да чак није потребно ни Христово присуство на том месту. Зар нас сви ови људи из старог Израиља, многобошци и грешници не уче томе са колико страхопоштовања и са каквом вером морамо да се односимо према овом сусрету и молитви?

Да, дешава се да бисмо морали да осећамо да смо ван Царства Божијег, и онда бисмо могли као упорна удовица (Лк. 18, 1-7) да куцамо на врата Раја, да се молимо да нам се ова врата отворе. А ми у машти често већ улазимо у Рај иако смо у стварности далеко од њега. И оно што бисмо могли да УЧИНИМО за своје спасење - и молитвено и подвижнички, ми не чинимо: "Пред дверима храма Твојег стојим, и не одступам од страшних помисли..." Пред вратима храма, изван тајне богоопштења, богозаједничења, причешћивања и без учествовања наше природе у Божијој. И ми тога нисмо свесни. Превише смо духовно неискусни, али смо, такође, и превише лакомислени. Ево где почиње молитва: стани и постани свестан да без обзира на то колико да си богат Божијом милошћу, ипак стојиш изван дворца Господњег. Са каквим умиљењем вапијемо за време поста: "Украшени дворац Твој видим, Спасе мој; али одећу немам да уђем у њ..."

Да, певамо, и бивамо ганути, а истовремено не схватамо да стојимо ван дворца Господњег, зато што је она слава и оно чудо у којем се налазимо толико велико да нам се чини даје то већ рај, а то је само додиривање краја ризе Христове - ризе Спаситеља Христа, Који по нашој земљи хода и око Којег је тако тихо и тако дубоко, око Којег се рађа живот.

Дакле, када будемо размишљали о сусрету више треба да тражимо живо покајничко осећање него насладу. Покајање почиње од унутрашњег преокрета. Покајање је такав преокрет у души када човек који је стајао боком или леђима окренут Богу почне да гледа у Његовом смеру. Начинивши овај преокрет морамо стајати са осећањем страхопоштовања и са трепетом молити Бога: "Господе, промени ме, учини ме толико другачијим да бих могао да се сретнем са Тобом лицем у лице не на суд, не на осуду, већ на исцељење душе и тела, на обнављање, на нови живот!.."

Рећи ћете: "А зар ми нисмо Хришћани, зар у нама нема свих особина које овај сусрет чине природним?" Не, не увек. Сада не говорим о греху, зато што грех није непре-мостива препрека између Бога и нас. Никакав грех не може бити непремостива препрека између нас и нашег Спаситеља само ако завапимо из дубине нашег пада, из дубине нашег бола, из дубине ужаса због тога што смо тако дубоко пали. Међутим, између Бога и нас често стоји лажна врлина, и стоји запањујућа отуђеност од Бога. Навешћу вам један пример од многих који ми падају на памет. Дође код мене пре једно осамнаест година већ одрастао човек, старији од мене, седе испред мене, заплака се и рече: "Оче Антоније, покажите ми Бога, не видевши Га не могу да верујем, а без Њега не могу да живим. Више од двадесет година Га тражим и не могу да Га нађем..." Рекох му тада: "А да ли сте се некад замислили над тим како је милостив Бог што до сада никад није стао пред вас у свој величини и није затражио одговор за оно чиме је испуњен ваш живот и чиме је испуњена ваша душа?" Он ми одговори: "Моја душа је испуњена само жудњом за сусретом са Њим..." Тада се помолих и рекох: "Чак и кад бих и могао да вам покажем Бога ви не бисте могли да Га видите..." Он се успротиви: "Докажите ми. Шта је између мене и Њега, каква препрека?" Онда му поставих питање које од тада често постављам људима: "Има ли у Светом Писму нека прича, или место, или изрека, која вас дира више од свега?" Не колебајући се рече ми: "Да, у осмој глави Јеванђеља по Јовану прича о жени ухваћеној у прељуби. То ме највише дира и погађа..." А онда му предложих да неколико минута размисли и да замисли себе у следећој ситуацији: дакле, вратио сам се у онај дан који је описан у Јеванђељу, присуствујем ономе што се догађа. Ко сам ја? Христос Који све схвата и може свакога да спаси? Или ова жена, која одједном својим очима види шта је грех, види даје грех заиста смрт, и ужас, и стид, и страх? Или један од апостола који са надом очекује да ће се десити немогуће, да ће Спаситељ изговорити такву реч од које ће проћи ужас и почети вечно пролеће? Или један од оних који већ стоје са камењем - ко си ти?" Неколико тренутакаје размишљао, па ми рече: "Видим себе као јединог Јудеја који није отишао после Христових речи и који је каменовао ову жену..." Тада сам му рекао: "Захвалите Богу што вам Он не да да се сретнете са Њим. Ви не само да не можете да Га видите - ви са Њим немате ништа заједничко, када бисте Га видели то би био последњи суд над вама, зато што је суд без милости над оним ко нема милости (Јаковљ. 2, 13).

Он оде. Од тада је прошло осамнаест година. Крстио сам га пре две године. Али, он се готово шеснаест година борио и трагао, и на крају је стао на место жене ухваћене у прељуби која је знала да је згрешила, да јој нема опроштаја да јој нема оправдања и која је оправдање Крвљу Христовом примила као чудо.

Ево због чега тако често не можемо да сретнемо Господа. Он нам не да да Га сретнемо на суд или на осуду. И ми себи не дамо да Га сретнемо зато што свете странице јеванђељске читамо доживљавајући их у својим емоцијама али не поредећи их са својим животом. Остајемо и ганути и непромењени истовремено. Наше срце је затворено, очи не могу да виде - и до сусрета не долази. Међутим, кад бисмо само стали на место ове жене срели бисмо и Христа и милост и живот вечни.

У вези са питањем сусрета постоји још једна ствар. Ви вероватно знате да сусрет између људи бива дубок и плодоносан само онда када су оба човека која се срећу искрена, када се они срећу и не скривају се, не бране се један од другог. Тада долази до сусрета, понекад задивљујуће дубоког. Дакле, размислите, свако о самом себи: са колико искрености и унутрашње истине стајемо пред Бога? Зар не идемо Богу често као прерушени, зар не долазимо Богу трудећи се да изгледамо онако како мислимо да Бог жели да изгледамо? Ово се понекад назива добром црквеном извежбаношћу, понекад се сматра да је то овладавање дисциплином и својим расположењем. А то би најчешће требало једноставно назвати претварањем. Претварање нас не води путем који иде ка Богу. Размислите о себи, свако од вас, колико различитих и инфериорних личности представљате у току једног јединог дана. Какви сте, на пример, у тренутку када заборављате да Бог постоји и кад вам савест заспи или је некуда отерате. Размислите о томе какви бивате кад вас одједном обузме мисао да сте пред Лицем Божијим. Или једноставније, размислите какав низ личности представља вашу личност у току једног дана. Како се понашате, на пример, у присуству митрополита Никодима и како се понашате према својим пријатељима, како се понашате на улици кад нико не зна ко сте, или у цркви кад сте у стихару, итд. Могло би се навести доста таквих примера, смешних или тужних, у зависности од тога колико човек има маште или искуства. Дакле, долази тренутак када треба да станете на молитву. Која од ових лажних личности треба да стане пред Бога? Она која је пре два сата пред митрополитом Лењинградским и Новгородским стајала у ставу "мирно", или она која је заборавивши и на митрополита Лењинградског и Новгородског, и на Бога, и на савест, урадила нешто лоше? Или нека друга личност која се у међувремену појавила? Ово је стварно тако. Како наћи себе, са којом од ових личности стати пред Бога? Ниједна од њих нисте ви у правом смислу. При малим одступањима човек још може себе да нађе, али има људи који се толико навикну да играју неку улогу у животу да касније више не могу да нађу себе. Они су се толико слили са ликом који су сами измислили да се никад не срећу са правим собом. Бог негде у њима види правог Ивана, Петра и Марију, а они сами више то не могу. И тада се поставља питање како се онда треба молити? Стајеш на молитву, а ипак не стајеш свом душом и свом личношћу својом. Она се не може наћи у гомили ових лажних ликова и разних маски. Управо над овим треба да радимо ради молитве више него на самој молитви. Упражњавање молитве, наравно, постепено узводи све ближе и ближе површини право Ја, правог човека. Али, како би то споро било кад се човеку не би помагало споља! Ето, понекад себи постави питање: Како онда да пронађем и откријем самог себе?

Има тренутака, Богом даних. иако не увек и благодатних, када одједном избија ова права личност - тренутака када смо затечени. На пример, обузме ме јарост и моје право Ја само кипи и сви га виде, и чак и ја сам могу да га откријем. Или, изненада наиђе туга, толико права и толико истинска да те се више уопште не тиче шта о теби мисле. Тада одједном постајеш онакав какав јеси, понекад накратко, понекад и надуго, понекад - заувек - у зависности од тога каква је несрећа, колико она уздрма човека, колико дубоко изоре душу колико разруши површинске окамењене слојеве. Понекад на нас тако делује радост, радост која толико ликује да се ничим не може задржати: нека се људи смеју, нека мисле шта хоће - цар Давид је играо пред ковчегом од ове радости (2 Сам. 6, 16). Смејали су се... Па нека. Баш у таквим тренуцима човек у самом себи може да ухвати нешто право. Међутим, не пролази читав живот у томе да се дешавају изненадне и незадрживе експлозије гнева или туге без икакве светле тачке, или радости која чини да будемо ван себе. А шта да се ради у друго време? Како да тражимо себе? Где је онај истински човек који може да стоји пред Богом, који може да се моли, који у свој истини своје греховности и своје устремљености ка Богу, свога богоборства и свога поклоњења Живоме Богу, свог трагања и битовања може да стане пред Бога? Постоји једноставан начин, али он, као и све једноставне ствари захтева упорност и улагање напора. У заносу не могу да се раде једноставне ствари, у заносу се могу радити само компликоване и ретке ствари.

Вероватно многи од вас, исто као ни ја, нису веровали у Бога и срели су се са Јеванђељем једног дана када је оно било ново, када смо му прилазили без предрасуда - ни за ни против, него са способношћу да поштено погледамо и поставимо себи питање: прихватам ли или одбацујем? Кад читамо Јеванђеље има места која нам у датом тренутку врло мало значе. Ако смо верници ми кажемо: "Ако тако говори Јеванђеље, значи да тако и јесте," и смирујемо се, зато што нам се чини да је то речено неком другом, срце нам не закуца брже. Има других места за која бисмо, уколико бисмо били крајње поштени рекли: "Не, не Господе, иако Ти то говориш: не!.." Сећам се једне наше парохијанке, не баш претерано побожне, кад сам држао предавање о заповестима блаженства после којег је био вођен разговор. И сећам се њених речи: "Владико, ако ви то називате блаженством, нека вам тако и буде, а ја ћу проживети и без тог блаженства. Да будем гладна, да ми буде хладно, да ме прогоне - не!.." Ево искреног одговора. И мислим да бисмо често, када бисмо били мало поштенији и мало мање "благочестиви" (под знацима навода), то јест, кад бисмо се мање претварали пред Богом и пред самима собом, поштено рекли: "То је за Свете, то је за друге, а ја ћу и без тога проживети!.."

Међутим, има и других места - њих можда нема тако много, али су она толико драгоцена у нашем животу, која нас погађају право у срце. Сећате се речи путника који су ишли у Емаус: "Зар није наше срце горело у нама док нам је Он говорио на путу" (Лк. 24, 32)? - ето таквих места. Може се десити да човек има једно такво место у Јеванђељу, реч коју је Христос рекао лично њему и коју он прихвата свим срцем, свом душом, свом снагом и свим разумом - са онолико срца, душе и разума колико има у том тренутку. Такође треба узети у обзир да је све ово у нама ограничено. Али, колико имам снаге - да, прихватам, колико имам срца - трепери, колико имам душе - гори, колико имам воље - пренула се, колико имам разума - сија, искри се од ове вечне светлости! Управо ова места треба подвући. Зато што нам ова места показују по чему смо већ сад блиски Богу душом, о чему Он и ми мислимо исто, осећамо исто, итд. Оваква места треба да обележимо зато што нам та места показују и указују на делић где се сусрет између Христа и нас већ одиграо негде у дубини.

Ипак није довољно да само забележимо. Може човек да примети, да доживи и сачува у бележници. Међутим, када пронађеш такво место сматрај да уколико поступиш у супротности са овим речима Спаситељевим поступаш супротно сопственој природи, убијаш у себи оно што је већ по образу Христовом, што је већ "христообразно", истинито и вечно, што већ припада Царству Божијем. И узми себи за правило да ако у нечему другом и грешиш немој никада згрешити против овог унутрашњег закона своје сопствене природе. И ако тако будемо поступали, ако нађемо ону изреку која у себи садржи сву нашу, још увек незнатну, малу и ништавну сличност са Богом можемо да почнемо да растемо. Притом није обавезно да се боримо против нечега, већ управо треба да дамо нечему да расте, да приступамо животу стваралачки. И тада ће се на путу наћи тешкоће, али се тада више нећемо борити просто тако, зато што је то речено у Јеванђељу, него зато што знамо да ћемо ако се не будемо борили - умрети, у нама ће умрети нешто што је већ живо, уништићемо неку особину која припада Христовом Лику. У оној мери у којој ово чинимо постепено ће почети да нам се откривају и друге сличне црте и почећемо себе да видимо као стари добри портрет који су касније, из столећа у столеће рестаурирали неки несрећници који су га унаказили, али овде постоји нека оригинална црта, овде препознајем руку мајстора, овде има нека истина. И постепено, препознавајући једно па друго, овај портрет и лик се може чистити док не постане сличан Богу, док не постане образ и подобије Божије.

* * *

Има још једна ствар о којој бих желео нешто да кажем. Већ сам рекао да сусрет зависи од тога да ли су два човека или две личности које се срећу обе истините и обе искрене. Малопре сам говорио о човеку који иде ка Богу. Међутим, дешава се да ми успевамо да и Самог Бога учинимо нереалним за себе. Знате како то бива у животу када човек среће разне људе и заборављајући на човека види само функцију. Рецимо, када дечака зову код директора на разговор или када те као војника виши чин позове на "читање буквице" - тада не видиш човека. У једном онда видиш само звање директора, у другом видиш еполете и испада: коме част - част, коме страх - страх. Истина је да се то дешава, али ту нема ничег другог осим страха и мало части. А често је врло важно погледати сабеседника у лице и видети у њему човека.

Није сада ни место, а и била би то дуга прича, али ово сам осетио једном када су ме ухапсили у метроу за време намачке окупације. Бог ми је помогао да погледам и видим да је онај ко ме је ухапсио - човек, а не само полицајац. И повео се разговор, и био сам пуштен. Међутим, често се дешава да не срећемо човека зато што га заклања његово звање, наш страх и наше предрасуде, итд.

С Богом је исто тако. Ако створиш у себи лажни образ Божији доћи ћеш да се молиш и молићеш се управо овом лику. Створи у себи лик Бога као немилостивог Судије и пробај да Му се молиш са нежношћу, љубављу и поверењем - неће бити никаквог успеха. Дешава се да скупљајући о Богу некакве појмове ми од њих стварамо слику и, чак, потпуно складан лик у којем нема ниједне лажне црте зато што су све црте узете из Светих Отаца, из Светог Писма и из литургијских песама. Али пошто смо ми ово скупили у заокружени лик не оставивши никакву могућност за оно што нам је непознато онда смо овај лик претворили - нека је он и у мислима или у виду слике, у идола. О овоме је већ у четвртом веку писао, чини ми се Григорије Богослов - о опасности да се стварни Бог замени нашом представом о Богу, која уместо да нас некуда води стоји као преграда и зид, заправо као идол пред којим ћемо се молити, којем ћемо служити, али који никада неће бити истински Бог. Управо ово објашњава зашто нас и Оци Цркве и сви духовни наставници уче да о Богу морамо да сазнајемо све што можемо, али када стајемо на молитву морамо да стајемо пред Бога без замишљања икаквих ликова, без икаквих представа. Могло би се рећи овако: оно што знамо о Богу мора да нас стави пред Њега у тренутку молитве, али ми морамо стајати пред Богом Којег још нисмо познали у свој Његовој бесконачној сложености, једноставности и непојмљивости. Ако станемо пред Бога овако онда све постаје могуће. Онда Он може да нам се открије данас онако Каквим Он жели да Га данас доживимо. Он данас може да нам открије Себе страхом и трепетом, а сутра милошћу. Међутим, ми морамо да научимо да приступамо Богу и чекамо да нам се Он открије Онакав Какав Он пожели да данас буде пред нама. Ако будемо тражили само неко прошло искуство или Оног Бога о Којем тако дивно пише Св. Симеон Нови Богослов трудићемо се да се вратимо јучерашњем дану којег више нема и никада га у нашем искуству неће бити, или искуству другог човека које никада неће постати наше искуство. Ово је врло важно.

Уколико се придржавамо ових елементарних правила можемо да се сретнемо са Богом. Где? У нашим дубинама. Не негде испред нас или изнад нас или око нас, већ у срцу, у ономе што Оци Цркве и Свето Писмо називају срцем човека у оном срцу које они називају дубљим срцем. Дубоким до те мере да ништа створено не може да га испуни, у оном срцу које је толико дубоко да само Бог може да га испуни до краја и прелије се преко његових ивица. Међутим, овај сусрет започиње, као што сам говорио на почетку, од сазнања нашег сиромаштва, од свести о томе да смо изван раја, да су чак и они одблесци и она светлост у којој живимо светлост која се распростире из рајских двораца, као се што по снегу простире светлост из прозора, али ипак то није дворац. Ако ово доживимо, онда ћемо са страхопоштовањем, трепетом и пажњом молити Бога да Он очисти ово срце, зато што ће само чисти срцем Бога видети, да Он Својом Крвљу очисти нашу греховност, да учини да учествујемо у Његовом животу, и тек тада, сећајући се апостола Петра на дан улова рибе, сећајући се капетана, сећајући се свих оних који су се са толико трепета и страхопоштовања односили према Богу моћи ћемо да постанемо такви да Он може да отвори врата и каже: "Уђи у радост Господа својега" (Мт. 25, 21).

Још ћу нешто рећи о срцу човековом, о месту где се може срести Бог. Ово је проблем великог броја младих сада, нећу да кажем да је то проблем само младих, али је несумњиво пре свега њихов проблем, и мислим да то није само на Западу. Где човек да тражи Бога кад жели да се моли? На небу Га неће наћи; сећате ли се како су Анђели Апостолима после Вазнесења рекли: "Што гледате горе?" Тамо Бога неће видети. Бесмислено је да Га тражи негде замишљајући пред собом Његово присуство, зато што ма колико да Га човек замишља пред собом од тога се Његово присуство не увећава нити умањује. То није Он него моја машта. Ако Га тражи на икони, ако Га тражи гледајући ка олтару, тамо где се чувају Свети Дарови то, ипак, није то место и, ипак, није Он. Ово је, ипак, изван нас, а изван нас Бога можемо да тражимо, али не можемо да Га нађемо. Дакле, поставља се питање: где се налази ово место сусрета? Оци Цркве говоре: у срцу. Они нам, такође, потпуно јасно објашњавају да то није у нашим емоцијама и да није просто у физичком срцу, него негде у најдубљим дубинама, у сржи нашег бића. А како тамо да стигнемо, где је оно? Да бисмо ушли унутра и достигли прво оно што Св. Теофан Затворник назива унутарбивањем и стајање пред Богом у срцу, а затим идење пред Богом не губећи храброст, треба прво да се ослободимо од онога из своје околине што нас веже за себе. Готово све време живимо као октопод који је избацио своје пипке на свих осам страна и залепио се за нешто сваким својим пипком. Размислите о себи: са колико пипака се свако од нас прилепио за оно што чини његов живот? Колико навика, колико страсти? Један француски научник који је радио у Америци, Алексис Карел, на једном месту каже да се личност човека ни из далека не завршава тамо где је он ограничен својом кожом, већ се простире по целом свету. Личност сладокусца се таквим пипцима простире преко свега јестивог на читавој земаљској кугли, али пре свега преко свега јестивог што он има у орману, у фиоци, у џепу. Среброљубив човек се не завршава тамо где је ограничен кожом, његова личност се лепи за све што он може да купи, итд. Постоји разлика између љубави и страсне привезаности, љубави и страсти, о овоме би требало говорити посебно, али сада говорим баш о страсти, о томе како постајемо заробљеници онога што наводно држимо у сопственој руци.

Као што знате, ја нисам богослов и зато дозвољавам себи да вам наведем не тако узвишен пример као Свети Оци Има једна персијска прича о томе како је једном неки богат и снажан младић кренуо на пут и вратио се кући са пута опљачкан до голе коже. Не само да су му узели коња - осим дроњака ништа на њему није остало. Окупили се људи око њега, гледају га, па кажу: "Чуј, шта се то са тобом десило? Млад си, здрав си... Напали су те разбојници, али зар ниси могао да се одбраниш?.." А он одговара: "Па како да се одбраним - у једној руци ми је нож, у другој пиштољ, чиме сам могао да се тучем?.." Изгледа врло глупо. У ствари, готово сви ми овако поступамо, зато што сви ми држимо у руци - да, наше богатство. Али погледајте: ево ја сад имам две слободне руке. Узео сам свој часовник који уопште узев, ништа не кошта, али је мој. Остала ми је само једна рука. Ако и њу нешто ставим уопште нећу имати слободну руку. А ако ја исто као похлепни газда узмем нешто у своје срце - и ово срце постане препуно овога - онда у срцу нема места ни за кога другог. Тако се дешава - богати се човек, нема шта нема. Само, испочетка прво нема једну руку, потом више нема срце, затим нема више памети, и завршава се тиме да он не влада ничим, већ је и сам постао предмет нечије имовине...

Навешћу вам и други пример, зато што ми се чини да је лак за разумевање. Дошла је једном код мене једна жена. Син јој је био у душевној болници петнаест година и умро јој је муж. Отпутовала је код сина и рекла му: "Умро је тата..." Овај се засмејао и рекао: "Немогуће! Он је бесмртан..." Прво је мајка посмислила да се у њему пробудила вера, религиозност, раније усвојени појмови, а затим се испоставило да то уопште није то, једноставно каже: "Није могао да умре и није умро." Ова жена је дошла код мене и рекла: "Помозите, об-јасните му да је тата умро..." И ми смо се срели. Младић је тада имао већ око 25 година, знао сам га док је био још сасвим мали. Он рече: "Оче Антоније, мама ништа не схвата. Мој отац је живео само преко своје везаности за кола, за зидни сат, за телевизор, за неколико статуета и слика које је имао и предмет који је предавао на универзитету. Осим тога он уопште није постојао. Док ови предмети постоје, он је жив исто као раније..." Добро, можете да кажете да је то рекао душевни болесник, али колико у томе има истине! Кад је он живео на земљи живео је само због тих предмета. И жену је оставио, и сина је оставио, и све је оставио ради тога да би живео због овога. Тако се и десило да, када је живео - њега није било, а када је умро ништа се у принципу ни за кога није променило. Дакле, треба да обратимо пажњу на то да ако тако будемо живели онда наравно да нећемо ући никуда унутар себе. Октопод треба да пусти оно што он замишља да држи и да постане слободан. Молим за извињење што нас поредим са октоподима, али бих рекао да је свако од нас октопод на куб зато што, кад бисмо имали само осам страсти то још не би било ништа. Међутим, ми смо са свих страна заробљени страстима и још замишљамо да смо слободни зато што сматрамо да наша привезаност није нарочито снажна, није да баш претерано волимо нешто што је грешно, него мислимо - овде ситница, онде ситница...

Има једна друга дечја прича из стваралаштва Енглеза Џонатана Свифта, "Гуливерова путовања". Он је доспео у земљу Лилипутанаца, заспао на трави и кад се пробудио није могао да устане. Зашто? Зато што су Лилипутанци сваку његову влас везали за по једну травку. Он би сваку травчицу појединачно могао да ишчупа, али будући да му је свака влас била везана за посебну травку он није могао да мрдне са места. А зар ми не личимо на ово, зар ми нисмо везани и причвршћени за безброј травчица страсти тако да не можемо да мрднемо? Ово је веома битно да схватимо.

Али, претпоставимо да смо се ошишали и ишчупали. Као што говори један од Отаца петог века, да смо ушли под сопствену кожу. Дакле, читав живим под својом кожом, то јест изнутра видим, изнутра делујем, а не налазим се негде поред себе или око себе. Ово још не значи да је све достигнуто. Човек треба да нађе начина да дође до дубине, а не само да седи испод своје коже.

Први задатак је да нађемо времена да будемо сами. Овог времена има колико хоћемо, само га ми не налазимо. Можемо бити у потпуној самоћи када седимо у превозу бивамо потпуно сами у великом броју разних тренутака у току нашег дана, али их не користимо. Дакле, обитавај мало у самоћи. Шта онда? Искуство показује: кад одеш прво је тако тихо и тако добро. Нико ти не смета да будеш сам. Међутим, пролази врло мало времена и постаје досадно. Шта то значи? Ово показује оно што сви осим нас знају о нама: да уколико останемо насамо са собом после кратког времена постаје нам досадно. А зашто? Зато што у мени нема ничега чиме би се човек хранио. И ту се открива да човек углавном не живи већ само реагује на оно што се дешава, односно да живи рефлексним животом, као што се светлост рефлектује. Такав човек у себи нема унутрашњег порива, ништа не ствара из унутрашњег осећања или мисли него је овако: нешто се десило и ја на то одговарам, друго се десило - поново одговарам, још се десило - и поново одговарам, још се нешто десило - и ја поново одговарам. И тако ми мислимо да живимо. Међутим, ми тако не живимо, већ само одговарамо и реагујемо. Нема акције, постоји само реакција, одговор на нешто, на питање, на позив, али ми никада не делујемо из самих себе. А када останемо сами испоставља се да не умемо да делујемо и да живимо из себе. Ако се човек примора да буде сам после неког времена постаје просто страшно зато што постаје тамно, тесно и страшно у тој пустињи. Пустиња није само ненасељено место, то је свако место где је пусто. Таква пустиња бива у човековом срцу, таква пустиња бива у гомили. Дакле, постаје страшно у пустињи. А треба ићи даље, и овде треба показати много стрпљења и храбрости. Када човек дође до овог момента страха, до овог момента када постаје тамно и тесно треба да каже: "Господе, ако и сенком смртном пођем нећу се уплашити зла, јер си Ти са мном" (Пс. 23, 4) - и ићи даље, у таму, у мрак, у овај уски теснац, ићи даље не очекујући светлост, не очекујући ништа, знајући да ће светлост засјати када дође време, да ће доћи до сусрета, а засад - нека буде тамно, нека буде ноћ. Идеш, дакле, тако, и ако претрпиш до краја долазиш на место где поново почиње да свиће. И ово је једино што можемо да учинимо да бисмо срели Бога у молитви.

Ово значи нешто веома важно. Ово значи да је припрема за молитву, односно за молитвословље, читање ових или оних молитава много важнија од самог читања. Треба стати пред Бога у истини, стати пред Њега и рећи: "Господе, стојим у оваквом расположењу духа. Мрзи ме, досадно ми је..." Или: "Хтео бих да будем са Тобом, али не претерано дуго..." или нешто друго и погружавати се, погружавати - отргнути се и погружавати се у дубину, још даље, још дубље. И ако се човек овим буде бавио полако, не одређујући себи никакве рокове, него једноставно из дана у дан, онда је могуће да ће се у једном тренутку утврдити у себи тако да га више никакве спољашње околности неће извући изнутра. Тада се може и говорити, може се и читати, може се и дружити, може се и радити изнутра, однекуд из оне дубине из које бије извор живота који бије из стваралачке и животворне и темељне речи Божије.

* * *

Човеку је лако да се моли када одједном осети Бога. Тада молитва сама извире и тада време не постоји, тада само тело може да се умори до те мере да човек не зна да ли га има или нема, али оно не смета... Дешава се и обрнуто - да се молитва рађа из ужасног познања своје беде, таквог удаљавања од Бога које значи смрт, и тада ћемо, опет, звати и звати Бога не знајући ни за време ни за умор, зато што нас је обузео такав страх од смрти. На овоме се заснивају наша богослужења, зато што се она нису састављала у кабинету у пријатној

атмосфери. Њих су постепено стварали људи који су се колебали између ова два пола или који су истовремено својом огромном душом обухватали и ужас своје потпуне ништавности и бесконачну величину свог призвања и своју бескрајну беду и своје безгранично богатство. Тако човек може да се моли. Подвижници су се тако молили. Нама су ова богослужења делимично дата у овом виду зато што и ми имамо тренутке светлог ликовања и тренутке истинске скрушености духа. Али она су нам дата и као школа да бисмо се научили овим расположењима, оним унутрашњим доживљајима, оном поретку, оном виђењу ствари које се родило и које је хранило ове људе или је нашло израз у њиховом животу.

Није могуће одједном увести човека у овакво богослужење. Он прво треба да научи да се моли у буквалном смислу речи, односно да саучествује у она два основна доживљаја (и у многоме другом, дакле не само у ономе о чему сам сад говорио, него и у ономе о чему сам раније говорио). И човека у ово искуство треба уводити постепено. Рецимо, у манастирима младог искушеника не терају да стоји на свим службама од првог дана. Он мора да се навикне. Биће васпитаван тако да постане гладан и жељан, биће му дато да буде на служби тако да жели да остане, и неће му бити дато како би он пожелео да буде у цркви, да молитва у цркви буде привилегија и срећа, и коначно, да молитва у цркви буде за њега тренутак ликовања, радости, свете игре (сад мислим на цара Давида) или тренутак радосног и светлог породичног сусрета као кад се после много година сретну чланови једне породице и не желе да се растану, и пролази сат за сатом и ноћ је прошла, и јутро је наступило, а они не могу да се одвоје једни од других. Међутим, за ово је потребно да у срцу нешто постоји. Једноставно ишколовати и издресирати човека као што се дресира пас да скаче кроз обруч није могуће, зато што се уопште не ради о томе да он развије безгранично стрпљење или снажне мишиће на ногама да би могао бескрајно да стоји него се ради о томе да се у њему роди осећање које га вуче у цркву да се моли. Не говорим о томе да треба да научи и да разуме језик ових молитава. Овоме можемо да се учимо из најједноставнијих молитава, као што говори Св. Теофан Затворник. Узмимо јутарње или вечерње правило и немојмо само да га ишчитавамо, или још горе - одстојимо, већ у међувремену, између тренутака молитве (односно стајања са Богом лицем у лице и општења са Њим речима) треба да осмислимо ове молитве, да схватимо све што је у њима речено, значење речи, мисли и осећања који су у њих уткани, треба да одосећамо ове молитве (ово је опет израз Св. Теофана Затворника) и још уз то треба упорно из дана у дан да примењујемо у животу оно што говоримо у молитви. Ако си ујутру рекао: опрости као што ја опраштам, а мислиш зло некоме - тог дана треба да учиниш нешто у овом смислу. Ако си рекао неку другу фразу или реч у молитви она мора бити испуњена у току дана. И ради овога треба поделити вечерње правило на мале делове који могу да послуже као правило понашања за неколико сати. Потом следеће и следеће. Тада цела молитва постаје жива, зато што се она тако преплиће са животом. А увече, када будеш долазио да се кајеш имаћеш за шта да се покајеш и нећеш морати да размишљаш: "Шта бих рекао Господу? У свему сам, Господе, грешан..." Није истина, и хвала Богу што није истина: нисам у свему, али ево у некој ствари сам грешан и треба да се покајем. Ако се људи тако буду припремали они ће постепено ући у богослужење и тада ће ово богослужење постати песма душе, а иначе - не, неће постати, осим ако је човек духовни геније, али онда ће се он снаћи и без нас и наћи свој пут.

* * *

Употребио сам израз затворена врата. Наравно да то нису врата храма и врата нашег дома, а још мање врата наше љубави, и понајмање врата наше способности да свакога примимо као што је нас примио Христос, него друга врата, она врата кроз која се излази из унутрабивања и постаје, чак не ни путник на земљи, него луталица. Уђи унутар себе, затвори врата, постани унутрашњи затворник, и делуј и говори изнутра. Ово, пак, не значи отуђеност него сабраност уз коју човек у потпуности може да остане унутар себе, сијајући истовремено и споља. Али, ако имате свећу нећете је ставити на ветар да би ноћу било светлије, ставићете је у свој фењер и притом ћете чврсто да затворите фењер даје ветар не би угасио, и тада ће свећа светлети и у тихој и у ветровитој ноћи. Ето тако исто треба да унесемо унутра своју душу, да је уведемо унутра и оградимо је на неки начин како ништа не би могло да угаси дух, да угаси светлост, да убије топлину и угаси сјај, и она ће светлети. Стекни мир и хиљаде око тебе ће се спасити, говорио је Св. Серафим Саровски...

Молитва и време

Данас бих желео да поразговарам са вама о молитви и као увод у то имам намеру да дам једну кратку примедбу, Ово, наравно. неће бити предавање зато што је апсолутно немогуће држати предавања о молитви. Из врло богате ризнице православног искуства могу се ИЗДВОЈИТИ неки моменти или неки појмови и они се могу подвући, може се другоме поверити ово искуство, али је немогуће ex cathedra држати предавање о молитви зато што је молитва неухватљива као и сам живот. Она је у суштини живот наше душе и без ње нема живота.

Треба, ако могу тако да се изразим, разликовати две молитве: молитву која представља сусрет са Богом, општење с Њим, жив и дубок однос између Бога и нас, и молитвословље које може бити молитва, али које, нажалост, врло често представља говорну вежбу. Један од основних задатака духовног живота је да се продре из молитвословља у молитву, тј. да се у молитвословље продре толико дубоко да се у самом његовом срцу нађе молитвеност. Ово се односи на људе који су навикли да се моле, који су навикли да употребљавају свете Црквене речи, а за које су - од понављања, од непажљивог односа према њима - ове речи постале нејасне, изгубиле свој сјај, изгубиле своју делатну силу. Они треба нешто да ураде Да би се ослободили од омађијаности речима и из заробљеништва речи. Човек треба да се прене и да на време уђе у дубину како би у сржи ових молитвених уздаха КОЈИ су се некада откинули из живих душа усред подвига, у молитвеном труду, у огромном напору свих духовних сила, и понекад у огромном страдању, нашао садржај за себе. Ево, почињући од овога желео бих да размотрим неке тешкоће у молитви, онако како нам оне изгледају у нашем савременом свету.

Прва тешкоћа са којом се сви срећу јесте питање времена, и ова тешкоћа је двојака. Са једне стране, треба наћи времена за молитву, а са друге стране не дати времену (то јест ужурбаности, унутрашњој напетости и бризи због тога што време лети) да убије у нама спокој и дубоку сабраност који омогућавају молитву. Може се испоставити да ни свештенику није тако лако да нађе време, зато што и свештеник може бити толико окупиран својим служењем и може да уобрази да је његово служење - сусрети са људима, разговори са њима, обављање самих богослужења - толико важно само по себи да он више не оставља себи довољно времена да уђе унутар себе и да за неко време стоји ћутећи, без икаквог кретања, пред Лицем Бога Живог . Можете да се не сложите са мном и да кажете даје богослужење - молитва. Да, под условом да се у њему молимо, али само по себи богослужење је само веома повољан предуслов за молитву. Човек може да одстоји службу и прође мимо молитве, човек може да је одслужи и да не дође ни до каквог сусрета са Богом у дубини свог срца. И то је једна од најпогубнијих ствари која може да се деси у животу свештеника.

Али, друга страна је, чини ми се, тежа и важнија, а то је питање времена као таквог. Сви ви вероватно знате како понекад стајемо на молитву и непрекидно нас гризе свест о томе да време лети, да треба "завршити правило", треба "дочитати канон", треба доћи до краја нечега, а време као да тече таквом брзином да не успевамо да га стигнемо. И дешава се да се човек често моли све брже и брже, понекад се моли са извесним осећањима према речима, затим још некако и схвата оно што ради, затим чита све брже и брже као да се задатак састоји у томе да се у одређено време смести одређени број молитава. И често човек после такве молитве одлази као да је прошао мимо Бога. Све је прочитао, све је рекао - а ништа се није догодило. Дакле, овде је веома изражен проблем времена.

Када је реч прво о ономе што се наизглед тиче спољашње технике има један изванредан савет у делима Св. Теофана Затворника. Да би молитва могла да буде дубока, без журбе, спокојна, пажљива и са страхопоштовањем - каже он - не треба да је одређујемо бројем молитава које имамо намеру да прочитамо него временом којим располажемо и за ово време треба да се молимо молитвама које нам нуди молитвеник или друге богослужбене књиге, не водећи рачуна о томе да ли ћемо завршити своје правило или не, да ли ћемо га дочитати или не (овде је реч, разуме се, о личној молитви појединачног Хришћанина). Он, на пример, наводи, да ако човек због својих обавеза има пола сата времена нека стане на молитву и са крајњом и максималном пажњом, скупљајући у себи све страхопоштовање на које је способан нека приноси сваку молитвену реч, сваку молитвену реченицу Богу, не бринући се шта ће бити. И он у овом писму каже да ако за све време којим располажеш прочиташ отприлике четвртину или половину вечерње или неког другог правила које си себи одредио, али ако си ово прочитао свим умом, свим срцем и свим својим бићем ти си испунио правило, а ако си "ишчитао" све пролазећи мимо сваке молитве зато да би дошао до следеће (и ово се дешава), ниси испунио правило премда си све прочитао. Зато што је Богу потребно наше срце и наша свест, Богу је исто као и нама потребан сусрет, а не понављање молитава које је саставио неко други и које ми можемо принети као своје само ако у њих уткамо наш ум, наше срце, нашу вољу, сав порив целог нашег бића, укључујући и наше тело.

То је прво, што ми се чини да треба да имамо на уму, зато што ако тако почнемо, испочетка вероватно нећемо успети да за кратко време прочитамо дугачко правило, али онолико колико будемо пажљиво и са страхопоштовањем прелазили од речи ка речи, од мисли ка мисли и од осећања ка осећању, ова осећања и мисли ће у нама постати живе, тако да ће после неког времена бити довољно да кажемо само једну реч па да се сав ум усредсреди и све срце запали. И тада неће бити потребно да дугим и упорним трудом доводимо до своје свести и до свог осећања молитвене речи, зато што ће се свест која је припремана из недеље у недељу, а понекад из године у годину и срце које је изорано овим трудом одазивати моментално. И испоставиће се да смо после дугог, спорог и постепеног труда одједном постали способни да са пуном пажњом уз потпуно учествовање срца, свим нашим бићем молитвено узносимо Богу цело молитвено правило.

Ово се уопште односи на сваку људску делатност. Ма чиме да се бавите, ако испочетка будете врло пажљиво, тачно и без журбе обављали свој посао после кратког времена ћете се толико навићи на њега да ћете моћи да радите све брже и брже, не губећи притом прецизност у његовом извршавању. Ако се будете трудили да га обавите брзо то ће увек бити на уштрб савршенства и квалитета. Мислим да сви то знамо из различитих области живота, почевши од најпростијих до најсложенијих.

Врло често, ипак, време продире у нас, у нашу свест. Дакле, треба да научимо да излазимо на крај са временом, да просто "заустављамо" време. Разуме се да не говорим о кретању звезда и о кретању Земље око Сунца, говорим о нечем другом. Има разних врста времена. Постоји време које се одређује часовником, а постоји време које се одређује унутрашњим доживљајем. Сви знате како понекад неколико минута могу да изгледају бесконачно дуги: када нешто напето ишчекујемо са страхом, тугом или бригом. Међутим, ви такође вероватно знате како понекад за тренутак пролети неколико срећних или тужних сати. Говорим управо о овом времену, о оваквом "заустављању" времена, о томе да треба да изађемо на крај са временом у том смислу.

Прво што мислим да морамо да запамтимо, а мислим да то немамо увек на уму, јесте да уопште нема разлога да трчимо за временом, зато што време не бежи од нас него нам иде у сусрет. Без обзира на то да ли журим у сусрет следећем тренутку мог живота или седим и чекам да он дође, овај час ће неминовно откуцати, и зато се они људи који као да журе у сусрет следећем тренутку узалуд труде. Тренутак ће доћи, а оно време које са узбуђењем користимо на то да бисмо журили према њему могло би се тако мирно употребити за нешто друго што је корисније од бриге и бесциљне устремљености. Важно је да ово имамо на уму зато што све долази у своје време, или ако вам се тако више свиђа, у Божије време. Без обзира на то колико желимо да достигнемо тренутак када ћемо се молити дубоко, ово време нећемо достићи. И потпуно је глупо да се напрежемо да бисмо видели плодове молитве и резултат свог труда. Исто као што земљорадник не иде сваки дан у поље да види да ли биљка расте. Он зна да је посејао семе, а сада треба чекати, доћи ће време и она ће нићи и све ће бити, али док она ниче он, као што каже Јеванђеље, једе и спава и бави се својим послом. А ми се често, баш под притиском овог ишчекивања или ове устремљености напред, не молимо сада из све дубине наше душе, зато што се молимо и истовремено гледамо да ли свиће зора будућег века... И она не свиће, зато што може да сване само у нашој души, и ма колико да гледамо у даљину нећемо је видети. Дакле један од задатака се састоји у томе да научимо да изађемо на крај са унутрашњим временом. Да бисмо ово постигли једноставно и врло мирно можемо да радимо одређене вежбе.

Вежбе се састоје у томе да када немамо шта да радимо ништа не радимо и никуда не журимо. Ово изгледа врло једноставно, али пробајте. Ево, имате пет минута слободног времена. Шта углавном радите у току ових пет минута? Врпољите се на столици, претурате по папирима, гледате унаоколо, слажете и премештате књиге, премештате свеске, гледате кроз прозор, размишљате о томе шта ће бити, односно бавите се тиме да тренутак потпуног мира претворите у малу буру, у некакво таласање, у буру у чаши. Уместо тога покушајте, а ово није нимало лака вежба, и ако имате пет минута када једноставно потпуно имате право да ништа не радите седите и не радите ништа. Седите и будите свесни: Ево ја - Петар, Иван - седим. Око мене је тихо, ништа се не дешава и нема шта да се деси, и ја сам пред Лицем Божијим. И останите неколико тренутака пред Лицем Божијим. Видећете да ово ни из далека није тако лако зато што ће ваше мисли почети да витлају као мушице у пролећно вече, по речима Св. Теофана Затворника. Неке успомене ће почети да се помаљају у души, нешто ће да дошаптава: Ах! Заборавио сам ово и оно друго и оно треће што треба да се уради! Брига почиње, тело почиње да бива напето... Дакле, човек треба да научи да седне и да се опусти, не да седне као да седи на угљевљу, него да седи као на столици или у фотељи, да се сталожи, да достигне телесни мир и да ослушне тишину око себе.

Овде се борба са временом и са бригом коју у нама рађа време поклапа са тражењем унутрашње и спољашње тишине. Спољашње још некако и можемо да ћутимо, иако и ту врло често умишљамо да ћутимо, а у ствари стално водимо дијалог са собом. То је такође кретање, а не стајање пред Богом. Али, ево желим да вам испричам нешто о једној старици (чини ми се да сам својевремено о њој овде причао - они који се сећају нека опросте).

Нешто мало после мог рукоположења дошла је код мене старица и каже: "Ево већ много година се стално молим Исусовом молитвом и никад нисам могла да осетим Божије присуство. Шта да радим?" Рекао сам јој оно што ми је изгледало веома разумно - да се обрати неком ко уме да се моли. Она ми одговори: "Да, питала сам и оне који знају и нисам добила одговор, тако сам одлучила вас да питам..." Па, ово је било утешно. Онда сам јој простодушно рекао: "Шта мислите, кад Бог може да удене неку реч ако све време само ви причате? Било би добро да поћутите мало пред Лицем Божијим..." "А како то да урадим?" Кажем: "Ево, пробудите се јутру, спремите се, доручкујте, спремите своју собу, а онда седите удобно пред кандило у соби и плетите пред лицем Божијим, само немојте да се молите, него просто седите и будите свесни да сте и ви ту и да је Бог ту..." Овде сам се, искрено речено, сетио случаја из живота једног западног свеца који је био парохијски свештеник и једном се обратио сељаку који је сатима седео у цркви. Он није пребирао бројанице, усне му се нису мицале једноставно је седео. Свештеник га је упитао: "Шта радиш сатима у цркви?" Овај одговори: "Гледам Њега, Он гледа мене, и тако нам је добро заједно..." Сетио сам се ових речи и помислио: "Нека моја старица проба хоће ли Богу и њој просто бити добро насамо, и хоће лијој се некако у срцу учинити даје Бог ту."

После неког времена долази моја старица и каже: "Знате шта, стварно се нешто дешава..." Упитах: "А шта то?" И она ми исприча како је спремила своју собу, села у фотељу и почела да плете и како је први пут после много година видела своју собу не као место неке очајничке активности, већ једноставно као место спокоја, место где она живи, које је светло тихо и чисто, са кандилом, као место на које се навикла. Унаоколо је постало тихо и у њеној глави је постало тише, почела је да плете и да ослушкује како звецкају игле за плетење по наслонима за руке на фотељи. Од тога је у соби постало некако још тише. Она је тако ћутала и плела, а њена душа се радовала тишини у којој је седела. А затим је ова тишина некако постепено почела да се улива у њу. Постајало је све тише и тише, и телесно и душевно... "А затим," рече она, "не знам како то да објасним, али осетила сам да ово ћутање и ова тишина који царују унаоколо нису просто одуство буке него присуство неке суштинске тишине и да је у сржи ове тишине - Бог."

Мислим даје ово први корак: седи, утихни, размисли о томе да је Бог овде, да не треба нигде да Га тражиш, да ти је добро са Њим, и да је Њему добро са тобом. И просто остани тако колико можеш. После кратког времена ова вежба ће због ненавикнутости постати веома тешка. Мислим да за почетак не можеш да издржиш више од две-три минуте. Онда тихо почни да се молиш. Али, да се молиш молитвом која не разбија тишину: "Господе, помилуј... Господе, помилуј..." - или нешто друго. Цар Давид у једном псалму говори: "Ти си моја Радост..." можемо и тако да се обратимо Богу. Можемо да кажемо било шта само да речи не буду негирање и уништавање тишине која почиње да се рађа у души. И сами знате како нас понекад неочекивано, без тога да ми ишта урадимо обузима тишина. Ово се дешава у разним ситуацијама, није обавезно да то буде негде где је тихо, није обавезно да то буде у шуми или у пољу, није обавезно да то буде у празној цркви. Понекад душу усред свакодневне буке, усред бриге дотакне нека тихост, и душа одлази унутра у неки тајанствени град, који (испоставља се изненада) постоји испод бурне или усталасане површине наше душе и наше свести. Понекад се ово дешава када седимо насамо са неким. Попричамо мало и више нам се не прича, и задубљујемо се све дубље и дубље и више ништа не можемо да кажемо зато што се чини да ће свака реч сломити и разнети ову тишину у парампарчад. Затим ова тишина постаје толико дубока да се у њој постепено рађа могућност да човек нешто каже. И тада говоримо опрезно, трезвено без много речи и сваку реч бирамо тако да у њој буде истина и да она не разбије ову Богом дату тишину.

Један западни подвижник из једанаестог века који је остао безимен, написао је овакву реченицу: "Ако је Син Реч Очева, онда са правом можемо да кажемо да је Бог бездано ћутање, оно бездано ћутање из којег једино и може да прозвучи Реч, која се до краја поклапа са ћутањем и изражава га." Дакле, ако човек дође до такве тишине онда може да почне да говори неке молитвене речи, али их изговара тако пажљиво да не наруши оно што је Бог дао: тишину, тиховање и ћутање. И није ли тачно ако успут приметимо да су и нека стања која ми другачије називамо, у ствари тиховање са страхопоштовањем? На пример вера, као увереност у невидљиве ствари, када стојимо на ивици знајући и видећи, али не говорећи ништа и не будући у стању да кажемо било шта о тајни пред којом стојимо.

Ево, пробајте ово као прву вежбу. Међутим, то није довољно. Човек треба да научи да задржи ово стање ослобођености од бриге и онда када брига покушава да продре у њега. Бива, на пример, усредсредили смо се, постало је тихо и одједном неко закуца на врата. Човек може и да се не одазове, али срце се одмах ускомешало, мисли су полетеле, радозналост је већ почела да гризе, мир је нас је напустио - желимо да отворимо врата. Наравно, ми ово прикривамо под маском братољубља и пажње, праведног односа према човеку који куца на врата. У ствари, две трећине овога чине просто неспособност да мирно седимо и радозналост.

Друга вежба се састоји у томе да себи кажемо: можда ће се десити да неко закуца на врата, можда ће то бити звоно на вратима, можда телефон, много тога може да се деси, а мене нема, ја више нисам у овој соби, ја сам у Божијем присуству. Тако стално поступамо, само што то не примећујемо. Када на пример, одемо на пијацу и неко куца на врата наше собе нико не отвара. Када одемо некуда у шетњу, код пријатеља, нико не отвара врата, зато и на ово треба овако да гледамо: ја сам у присуству Божијем, значи, нема ко да отвори. Ако сте старији и енергичнији, онда можете да поступите, како да кажем, не тако оштро, али са више одлучности. Мој отац је волео да се моли и живео је усамљено и на своја врата је окачио натпис: "Код куће сам, али немојте се трудити да куцате, свеједно нећу отворити." Ако сте у ситуацији да желите да будете искрени до краја и да уједно омогућите себи ових несрећних пет минута (у току којих ће се сви снаћи без вас: часна реч, нико од вас, од нас, није толико потребан свету да свет не би могао без нас пет минута) - дајте себи ових пет минута, на неки начин се направите да вас нема, сакријте се.

Био је једном у Петрограду отац Александар Косухин, велики пријатељ Св. Јована Кронштатског. Он је направио себи мердевине на таван директно из олтара. Завршавао је Св. Литургију и мердевинама се пео на таван, подигао би мердевине и док се "до миле воље" не би намолио није силазио. Парохијани су могли да га траже и помоћници су се врзмали по олтару мислећи куда ли се део. А затим су се навикли да га после Св. Литургије нема, и сви су се навикли и никоме се ништа није десило. И никоме се ништа неће десити ако пет минута нестанемо из људског видика. Истина је да свет може да се снађе без нас пет минута па, чак, и више.

Ако се научите да спокојно седите иза врата у потпуном миру и тишини када неко куца, када вас дозивају, када вас траже, то ће већ бити почетак умећа "заустављања" вре-мена. И тада ћете моћи да се заустављате у садашњем тренутку. Ствар је у томе да човек не може да се моли ни у својој прошлости ни у својој будућности већ само у оном тренутку у којем се налази. Прошлост је прошла и у њу више нема повратка. Будућност је пред нама и нас тамо још нема, налазимо се у оном часу где је и Бог, и у вечности и у времену истовремено, у објективном времену и у Божанственој вечности. Човеку није увек лако да научи да живи у тренутку којем се налази зато што смо навикли да је садашњост само умишљена граница између прошлости и будућности, знате онако као што се котрља офарбано јаје кад га котрљамо на пешкиру. Оно је прво овде, а затим је тамо, али се нигде не задржава. Тако се и ми ни у једном тренутку не налазимо у реалности, у нашој садашњости. Делимично живимо од онога што се управо десило и не умемо тога да се ослободимо, а делимично смо већ негде испред себе, односно журимо. А човек треба да научи да прави разлику између брзине и журења. Ова разлика је веома проста.

Сигурно сте видели како стар човек, инвалид или слаб човек покушава да стигне тролејбус или пријатеља који иде испред њега: он очајнички жури, а креће се споро. И све време док жури труди се да ухвати самог себе како иде испред себе. Он би хтео да у сваком тренутку буде за корак даље него што јесте. Такође, знате шта се дешава за време одмора и у току летњег распуста. Ходамо без циља, али се осећамо добро, бодро, осећамо живот у телу, ходамо брзо, можемо и да потрчимо, али никуда не журимо зато што се не трудимо да било куда стигнемо пре тренутка када ћемо доћи до тог места. Дакле, исто то се дешава са нашим унутрашњим животом. Немамо права да се трудимо да доспемо негде, морамо тамо где се налазимо да чинимо све што можемо у датом тренутку. Будимо у потпуности оно што јесмо и чинимо све што можемо, а време, као што сам рекао на почетку, ради у нашу корист, оно тече према нама, оно пролази мимо нас, иде од напред ка позади и доћи ће до места које нам је потребно.

То сам осетио за време немачке окупације кад сам био ухапшен. Тог тренутка сам открио веома занимљиву ствар. Као прво, прошлост је одједном муњевито нестала, зато што је била таква да би ме због ње ухапсили, а вероватно и стрељали. Значи, није било места за реалну прошлост, она је морала да нестане. А оне нереалне прошлости о којој сам се спремао да причам, свеједно није било. Дакле, испоставило се да немам прошлости. И открио сам још једну занимљиву ствар: будућност за нас постоји онолико колико можемо да замислимо шта ће бити у будућности, и да се тамо пренесемо, али када не можемо ни да замислимо не можемо ни да се пренесемо, и будућност одједном нестаје. Тако бива када уђемо у мрачну собу и ништа се не види и читав свет се завршава - ево овде, зато што је испред мрак, нема никаквог простора, већ постоји само дубока тама, као да се налазимо у геометријском цртежу, у малецном одсечку времена у који се сабрала сва наша прошлост и из којег може да израсте сва наша будућност.

Такав тренутак и такво стање нам омогућавају да се молимо из све снаге свог бића - и ума, и срца, и воље, и тела, зато што је све сабрано у једној јединој тачки која достиже до толике напетости, до такве концентрације, да ако не дође до њене експлозије, на њој заиста може да се гради будућност. Из ове тачке човек може да гледа у прошлост, са тим да сам не постане производ сопствене уобразиље у својој прошлости, може да гледа у будућност, да буде овде и гледа у будућност као што, на пример, гледа кроз прозор. Човек је у соби, врт је напољу. Он види врт, може да замисли себе у врту или зна да је он овде, иза стакла, а понекад и иза решетака... Дакле, ако човек ово научи, а овоме се може научити једноставно духовним вежбањем које сам наводио, онда може да стоји пред Богом.

Јер, то је искуство које имамо и из других области. Рецимо, када путујемо некуда возом воз се помера, а ми седимо у потпуном миру, гледамо кроз прозор, читамо књигу или новине, можемо да се молимо, можемо да разговарамо и то не мора бити о месту у које путујемо и о ономе што ћемо тамо да радимо, и не мора бити о ономе што нас тамо чека, него једноставно о ономе што нам је занимљиво да разговарамо са нашим сапутником или да од њега чујемо. Зашто да ово не применимо и у молитви? Ово искуство је свакодневно, јер се само веома неразумни људи, када путују из Одесе у Лењинград, труде да се из последњег вагона преместе у први да би били ближе месту доласка. Свако схвата да је на толикој раздаљини читав воз мањи од нокта и да према томе нема смисла померати се унапред. А ми се на свом молитвеном путу трудимо да прођемо ово малецно растојање, ево баш сад, као да ћемо бити ближе небу због тога што смо ево оволико прешли. А небо само иде према нама, и време нас носи тамо, само када бисмо ми радили свој посао и увели небо на место где се у том тренутку налазимо, зато што то зависи од нас. Уколико живимо у садашњем тренутку, ако у овом тренутку будемо пред Лицем Божијим читаво небо је ту, и немамо разлога да га тражимо негде иза облака. Њега тамо нема, оно је само ту где се Бог и ја заједно налазимо, лицем у лице, чак и више него лицем у лице.

Чини ми се да је питање времена о којем сам сад много говорио изузетно важно зато што се о њега разбија много молитвеног напора.

Друга ствар о којој желим нешто да кажем јесте оно о чему Св. Теофан Затворник пише у првој од своје четири беседе о молитви. Он каже да сваком послу приступамо са неком паузом и припремом, само нам се за молитвено делање чини да можемо да се у њега бацимо наврат-нанос у сваком тренутку. И он наводи овакав пример: "Желиш да напишеш писмо. Вратио си се кући узрујан и узнемирен, скинућеш се, окачићеш капут о чивилук, опраћеш руке, охладићеш се. Затим ћеш прићи радном столу, сешћеш и то што удобније, узећеш папир, изабраћеш перо, па ћеш размислити: као прво - коме пишеш, као друго - у каквим си односима са њим, како да му се обратиш, којим речима, каквим стилом, и тек ћеш онда почети да пишеш. А понекад ћеш унапред на неки начин да направиш распоред разних ствари о којима желиш нешто да кажеш у одређеном разумном и осмишљеном поретку".

Да ли то чинимо када стајемо на усамљену молитву и да ли дајемо себи времена када долазимо у храм на заједничку црквену молитву да дођемо што раније да бисмо успели да ово учинимо пре него што нас први возглас унесе у област за коју још нисмо спремни? Знате, понекад нас талас на ивици мора обузме, баци и однесе. Нема везе што знамо да пливамо и што смо се спремали да уђемо у воду, ушли смо непажљиво и догађај је претекао нашу спремност. И чини ми се да је исправно рећи човеку који почиње да се моли (а сви ми смо почетници, и годинама смо почетници, и целог живота смо почетници, зато што је сваки дан потпуно нов и необичан и у сваки дан ступамо као у потпуно нови и необични људи; ноћ која прошли дан дели од садашњег је време неког нашег непостојања, ми се поново рађамо новог дана): стани и постави себи питање: Код Кога сам дошао? Верујем ли да стојим пред Лицем Божијим? Постоји ли у мени неко искуство да Бог стварно постоји и да ја стојим пред Њим? И затим не трудећи се - ово је врло важно - да замислимо Бога сликовито, као да стојимо пред Богом или као да је Бог пред нама (зато што ћемо у том случају замислити замишљени лик и обраћаћемо се том лику, а не Живом, Непојмљивом, Претајанственом Богу) треба да станемо са вером и кажемо: "Верујем, Господе, да си Ти овде, и стајаћу пред Тобом невидљивим и непојмљивим са спремношћу да доживим Твоје присуство или да доживим, субјективно говорећи, Твоје наводно одсуство, зато што не могу да дођем до Тебе!.."

То је прво. Друго: искрено и истинито треба да смо свесни да смо пред Лицем Божијим и онога са чим у датом тренутку стојимо пред Богом. Ви ћете побожно рећи: стојим са страхопоштовањем, са вером, итд. То лепше звучи него што јесте, зато што, увече ако сте се уморили од дневног посла када желите нешто да прочитате или просто да легнете, поставите себи питање: "Са чиме сад стојим пред Богом? Да ли веома желим да се молим? Да ли сам читавог дана чекао на овај тренутак сусрета са Богом?" И врло често ћете вероватно одговорити: "Не, читавог дана сам био заузет свим и свачим, бавио сам се чак предметима који се некако индиректно односе на Бога, рецимо богословљем у овом или оном облику, али нисам ишчекивао овај тренутак када ћемо напокон бити сами удвоје." Ако мало прочепркаш, дешава се да ћеш поштено одговорити: "Стајем на молитву зато што у мени чучи некакво сујеверје да ме Бог неће заштити у току ноћи ако се не помолим..." Сумњам да вам се то није догађало, али чак и ако претпоставимо да се то вама не дешава дешава се другим људима...

Дефинишите стање и расположење са којима сте дошли Богу и реците Му отворено: Господе, искрено речено, сад не желим да се молим. Искрено речено, више бих волео кад би могло без тога само се бојим или се стидим, или имам јако осећање обавезе, али у мени има врло мало љубави према Теби..." И тако даље. Погледајте у своје срце и наћи ћете масу одговора. И признајте, реците Богу, и од тога почните своју молитву. Пре него што почнете да читате молитве Светих у којима се изражавају осећања која би требало да имате, да имамо, али којих често нема, исповедите Му своје душевно стање, своје расположење.

Учините тако и могуће је да ћете наићи на две ситуације. Или ће се због тога што сте били искрени и поштени у вама родити живо и добро осећање према Богу и моћи ћете да почнете да говорите са Њим, или нећете успети да дођете до тог осећања. Ако се роди неко живо осећање - нека је то покајање, нека је то захвалност, нека је то једноставно трепет, - узмите молитвеник и читајте пажљиво будући потпуно свесни значења онога што говорите. Ево првих речи вечерњег и јутарњег правила, и сваке службе коју чита Хришћанин који живи у свету: "У Име Оца и Сина и Светога Духа".

Људи ово углавном схватају једноставно као увод, али зар ове речи не значе да сам ја сад стао пред Бога у Његово Име, а не у своје, не у име себе него Њега, не ради себе него ради Њега, као и да се све оно што ће се сада дешавати у молитви заснива на Њему, темељи се на Њему, иде од мене до Њега и враћа се од Њега мени? Помолите се овако и изреците ово свесно и видећете да ће то истог тренутка постати веома тешко. Зато што једноставно рећи: "У Име Оца и Сина и Светога Духа" није тешко, али рећи ово и себе једноставно удаљити, одмакнути у страну и делати у Божије Име и ради Њега јесте сасвим друга ствар. И овде почиње наше ослобађање од нас самих, од духовне користољубивости, од било каквих осећања која у нама постоје и од којих труне у нама молитвени дух.

Затим читајте даље молитве, читајте спокојно не "усмеравајући" их према Богу, већ усмеравајући њихову оштрицу на себе самог, тј. доведите до своје сопствене свести, до свог сопственог осећања, до своје сопствене воље и до свог тела ове молитвене речи тако да оне уђу у вас и свом свешћу, свим срцем, свом вољом и свим телесним напором на који сте способни доживите ове речи. Не брините се, када их доведете до срца, оне ће се отуда саме винути ка престолу Божијем. А ако их из уста будете слали ка небесима оне до вас неће доћи, а до Бога ће доћи као молитве других људи који су их сачинили, а ви ћете бити само њихов читач, али то неће бити ваше молитве.

Има и других случајева када је срце толико мртво, када немамо довољно снаге и живота да се одазовемо. Тада можемо да изговарамо ове молитве из убеђења, а не из осећања. Знате како понекад бива - човек се умори до крајњих граница, а ипак делује у овом или оном смеру зато што зна да иако тренутно ништа не осећа, ипак, ово осећање живи негде у њему. Дешава се да човек дође кући потпуно исцрпљен од умора. Ако би га тада упитали: "Кажи, да ли осећаш живу љубав према човеку који те је сада неочекивано посетио и тражи помоћ од тебе?" он би рекао: "Не, не осећам зато што сам толико уморан и душевно и телесно да не могу да дођем до осећања. Мртав сам, али ћу учинити нешто као да то осећам и то нелицемерно зато што знам да ће се живо осећање као неки тајанствени град из дубина поново подићи кад прође умор." У овом случају човек може да изговара речи молитве из убеђења, а не из осећања и да притом каже Богу: "Господе, сада не могу да саберем никакво осећање, чак, ни моје мисли једва пузе по овим речима, али ове речи изражавају све у шта ја верујем, ове речи су истините до краја и ја их изговарам са свом истинитошћу без обзира на моју немоћ да их у овом тренутку доживим." Али, говорити их другачије, односно претварајући се да је то оно што мислимо и осећамо када мисли беже, када је срце безосећајно, када нема ни мисли о томе да човек заиста изврши оно о чему говори јесте безбожно и светогрдно. Дакле, ако се будете учили из дана у дан да се молите одговорно, да се молите тако да свака молитва постане, заиста, ваша, ваша душа ће, када дођете у храм, бити спремна да као харфа запева под руком Онога Ко на њој свира - Духа Светог.

А да би ово постало могуће треба учинити још једну последњу ствар: молитва и живот треба тако да се испреплету да једно изражава друго. Није могуће увече или ујутру стати пред Бога и говорити Му ове или оне речи, а после тога живети у супротности са свим оним што смо исповедали у својој молитви. Не можемо говорити Богу: "Спремно је срце моје, Господе, спремно је срце моје"; и не може се Богу говорити: "Душаје моја Тебе жедна као у земљи безводној", или "Као срна која чезне за извором воде", када никуда не стремиш и душа не осећа ништа слично. Али се још мање Богу могу говорити речи пуне одговорности: опраштам... желим да се кајем... желим ово или оно, као што говоримо у јутарњим и вечерњим молитвама, са тим да ове речи у стварности, у животу, уопште не примењујемо. Зато тада речи постепено постају мутне, покрива их плесан, постају безукусне, а временом постају бљутаве и одвратне, јер смрде на лаж и безбројна понављања.

Ако узмемо сваку молитву којом се молимо и поделимо је на реченице које можемо да спроведемо у живот и дан за даном посвећујемо томе да живимо по овим молитвама, да живимо по сат, по два-три сата у складу са једном реченицом, ако узмемо ове поједине реченице: нећу да осуђујем, нећу да радим ово, радићу оно - и користимо их као правило за по сат, два, три сата, за пола дана, за недељу дана (не само у зависности од тога колико колико ћемо имати духа већ и навике, као и упорности и способности за дуготрајан труд, чега сви ми имамо изузетно мало) - ако тако будемо поступали, ове речи се никада неће покрити никаквим слојем прашине, оне ће свакога дана бити као оштар мач и када будемо ишли од јутра према вечери или од вечери према јутру на молитву, свака ова реч, свака реченица и свака молитва ће нам или судити или откривати пред нама божанствени подвижнички програм живота.

Ево, ако пробате да примените на делу две-три ствари о којима сам данас говорио, будући свесни да сте на самом почетку свог пута као што смо то сви ми без изузетка, сваког дана на почетку пута, видећете да ће се молитва постепено сабирати и више неће бити спољашња вежба па, чак, ни стање душе, већ постати само наше биће.

Али, за ово је потребно да молитва и живот постану једно, као што Св. Јефрем Сирин говори: "Не ограничавај своју молитву само на речи, нека читав твој живот постане богослужење."

* * *

Питање: Владико, извините, говорите о молитви. Али ми живимо у компликованим околностима и зато не може за све да важи исто што и за ову старицу - она се задубила и плете чарапе. Ми живимо у свету где постоји маса ствари које не зависе од нас. Мислим да је то проблем.

- То јесте проблем, али ћу вам за почетак одговорити поређењем. Када нас задеси велика и истинска несрећа или огромна свеобухватна радост да ли нам свет око нас у току дана смета да је носимо у срцу, да све доживљавамо и све радимо не заборављајући на њу? Чисто сумњам. Несрећа је у томе што молитва одлази као што сунце залази за облаке, зато што је наша молитва, наше стајање пред Богом и наше доживљавање Бога много слабије од онога што нам се дешава у животу када нам умре близак човек или када одједном откријемо да је човек за којег смо мислили даје погинуо - жив и да је пред нама. О овоме треба да размислимо зато што је то чињеница из нашег живота.

Ево шта могу да кажем: у житију једног Светог (чини ми се Св. Јоаникија Великог, али нисам сигуран) постоји следеће место - док је још био младић у цркви је чуо неке речи о молитви које су га толико потресле да је пожелео да оде и да живи само тако: да се моли, моли и моли... Био је неписмен и црквено необразован и зато је знао, чини ми се, само "Оче наш". Отишао је на оближњу планину и прво време је понављао ову молитву. Док је душа била жива и пуна трепета, он ју је стално понављао са живим и трепетним осећањем. А потом је дан почео да прелази у вече. Било му је деветнаест година, почела је да га мучи глад и одлучио је да потражи шта би могао да поједе. Почео је да хода унаоколо, накупио је неких бобица, мало појео, али није баш много утолио глад. А у међувремену је почело да се смркава све више и више и он је почео да ослушкује како се око њега буди живот шуме, живот планине: дивље звери. Час блесну очи, час се зачују лаки кораци... и обузео га је страх. Он тада поче даузвикује пред Богом: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј и спаси ме!" И читаве ноћи је тако викао од страха. Јутро је дошло, звери су легле у своје брлоге и дошло је време да тражи плодове. Међутим, сада је већ знао да испод сваког жбуна можда седи нека од оних страшних звери које су сву ноћ луњале око њега. И почео је да хода у потрази за храном и све време је говорио: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!.." Мучила га је глад, целе ноћи није спавао, савладавао га је умор. И он са све већим очајањем поче да зове Бога у помоћ, зато што није видео никога другог ко би могао да му помогне и да га спаси. И наступила је ноћ и свануо је дан - и тако прође година за годином.

Једном приликом, после много година када је већ био прослављени старац посетио га је подвижник из неке пустиње и упитао: "Оче, ко те је научио непрестаној молитви?" А он одговори: "Демони..." Зато што осим звери, глади, хладноће и самоће на које се он прилично брзо навикао, почеше да га нападају помисли у ројевима, и телесни немир, и сваковрсне саблазни; и што су га више нападали он је све више звао у помоћ до дана када се одједном пред њим појавио Христос и настала је тишина. Али, до тада је научио оно основно што сваки подвижник мора да научи: уколико Господ одузме Своју заштиту никаква лична снага или моћ другог човека не могу да помогну. И зато је наставио да се моли премда се више није плашио звери и мада је савладао глад, иако је постао подвижник у бдењу, и без обзира на то што су демони тада одступили, он је наставио да се моли истом овом молитвом.

Чини ми се да не смемо да заборавимо, да ако бисмо умели да искористимо све оно што се дешава за молитву не бисмо имали времена да се бавимо било чим другим: сваки тренутак нам то омогућава, и чак и оно лоше што се у нама дешава. Ако бисмо се сваки пут када видимо зло око себе на њега одазивали са саучешћем и говорили: "Господе, спаси овог човека, опрости му; ако сам ја погрешио у свом суду - хвала Богу, али ако сам у праву, молим Те не осуди га као што сам га ја осудио," ако се, када откријемо да нисмо успели да саучествујемо, него смо само осудили, окренемо затим душом према Богу и кажемо: "Господе, опрости, само не осуди као што сам ја осудио", ако сваки пут када учинимо нешто добро са изненађењем станемо пред Бога и кажемо: "Господе хвала Ти што си ми дао да ово учиним, ја сам то никако не бих могао" - тада би и грех, и добро, и зло, и наша слабост - све би за нас представљало низ околности које поспешују молитву. Зато нам не смета делање, не смета нам оно што се око нас дешава, него нам за молитву смета оно што се у нама дешава и оно што ми унутар себе не чинимо. Било је Светих - узмите Апостоле, узмите неке друге подвижнике, који су стално били заузети: макар Св. Амвросија Оптинског, Св. Серафима Саровског из последњих година живота и друге, којима је све било храна за молитву као што су дрва храна за ватру.

Ако не можемо да се молимо због буре која нас окружује, то је само зато што смо буру пустили унутра, а не због тога што је бура око нас. Јер, док је бура око нас и ми у бури, очајнички зовемо Бога. Када она продре у нас више не можемо да зовемо Бога зато што нас она баца на све стране. Узмите јеванђељску причу о бури на Генисаретском језеру када је Христос спавао на крми, а Апостоли се борили са смрћу, са таласима. Испочетка су се борили, а затим изгубише наду и пустише узнемиреност и буру унутра. То се види из тога што нису пришли Христу и рекли Му: "Господе, Теби је дата свака власт на небу и на земљи, Ти си Владар живота и смрти, Ти си Господ Који је у нашем присуству учинио толика чуда, учини по вољи Твојој и спаси нас!" Не! Они га пробудише и рекоше: "Зар Ти ништа не мариш што ми гинемо?" Они више нису размишљали о томе да Он има власт да једном речју смири буру или да их спаси на други начин. Само су хтели да Њега, свог Учитеља и Бога увуку у своју сопствену узнемиреност. Кад бисмо парафразирали ово, могло би се и овако рећи: "Господе, ако ништа не можеш да урадиш бар немој да спаваш, бар се мало помучи са нама!" И Христос се на ово тако и одазива. Јеванђеље у том смислу јасно подвлачи да Христос не само што је спавао на крми - спавао је са главом на јастуку: Бог као да није марио за њих, Он се одмарао у Свом миру док су се они, Његови несрећни ученици, мучили. И Христос устаје и говори им: "Маловерни, докле ћу бити са вама?" А потом, не обраћајући више пажњу на Своје ученике и не дајући бури да уђе у Њега Он се обраћа ветровима и мору и говори: "Умукни, утихни!". Као да Свој спокој улива у ову буру и побеђује Својим Божанством ову тварну буру.

А ми ово стално радимо. Када је бура око нас ми не стојимо тамо где стоји Господ, и не говоримо: "Ја се молим, а бура око мене ће утихнути када дође време Божије, и када мој унутрашњи мир постане толико сталан да око њега ништа не може да се усталаса". И сетите се овде речи Св. Серафима Саровског: "Стекни мир и хиљаде ће се око тебе спасити."

Како да будемо хришћани када смо далеко од храма

Тема мојих беседа је питање о томе како човек може да буде Хришћанин када се налази далеко од храма. И одмах ми се у сећању јавља прича о томе како су живели први Хришћани. Било их је врло, врло мало. Били су расејани по целој територији Римског царства, више од тога - били су прогањани и зато је за њих чак било веома опасно, а са времена на време и немогуће да се окупљају...

Шта је било карактеристично за Хришћане, шта их је чинило другачијима од свих осталих, јединственима? Радило се о људима најразличитијег порекла, из различитих друштвених слојева, различитог образовања, разних култура, разних националности, разних језика, за које се никад не би ни помислило да могу да се сусретну на икаквом заједничком тлу, али који су ово заједничко тле нашли у једном: у томе што су постали верници, што су поверовали у Господа Исуса Христа. Ми данас тражимо заједничке додирне тачке и често се трудимо да остваримо заједницу на свим пољима нашег живота. Рани Хришћани ово нису могли, чак, ни да помисле. То је било немогуће у то време тражити. Једино што им је било заједничко била је њихова вера: то што су они, свако на свој начин, срели Господа Исуса Христа, препознали у Њему свог Бога, свог Спаситеља, Владику свог живота и предали Му све силе своје душе, биле оне мале или велике - али до краја.

У то време се показало да вера није у првом реду систем богословских или философских погледа; показало се да је вера плод сусрета са Живим Богом и предавање Њему читавог свог живота са поверењем и верношћу до краја. Ова верност се огледала у свему: у чистоти живота, у живљењу новим животним принципима. Сетимо се човека као што је апостол Павле, који је био прогонитељ Хришћана и који је постао један од најватренијих проповедника Јеванђеља. Ево шта он каже о томе шта човека спречава да каже да је Хришћанин и које недостојан да себе назове Хришћанином, а какви су плодови Духа, односно какви се плодови рађају у људској души када се ње дотакне дар Духа Светога, дејство благодати Божије. У петој глави своје Посланице Галатима он пише: "А позната су дјела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, свађе, пакости, гњев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пи-јанства, раскалашности и слично овима". А када се поставља питање о томе какав је Хришћанин и шта је то у њему што може бити достојно и њега као човека и Бога као његовог Господа, Творца и Спаситеља, ево шта читамо: "А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање".

Ево особина које треба да усвојимо ако желимо да будемо Хришћани. Бити Хришћанин значи бити човек којег Бог не мора да се стиди. Такав човек уноси светлост у свет - тамо где је потпуна тама, наду - где су очајање и безнадежност, љубав - где су само горчина, равнодушност, мржња, завист, непријатељство, распре и неслагања. Очистивши свој ум од недостојних мисли и своје срце од нечистих осећања он уноси у живот чистоту, он је из свог живота избацио оно што га брука, што срамоти име Хришћанина, и што на крају крајева, срамоти Бога.

Апостол Павле је писао: "Јер се Име Божије због вас хули". То се дешавало тада, али се дешава и сад. Пијанство, разузданост, блуд, нечистота, разврат, завист и гнев, све ово се још увек може видети међу Хришћанима, иако ове особине сведоче о томе да они који живе у складу са овим осећањима и делују по чулима нису Хришћани у свом животу.

Ево одакле би свако од нас требало да почне: да поставимо себи питање не о томе да ли нам је храм близу или далеко, да ли успевамо често да одемо у њу, него о томе ко смо ми: јесмо ли Христови или нисмо? Да ли живимо по законима правде Божије или срамотимо Име Божије и своје име Хришћанина?

Праштањем обнављати Божији лик у ближњима

За време рата јако дуго сам био принуђен да будем без храма и као многи други знам како је то тешко. Међутим, такође сам открио једно, веома драгоцено својство ове несреће, а то је што сам постао потпуно свестан шта значи црква, храм и заједничка молитва. И кад сам касније имао прилике да будем у цркви молио сам се са таквом дубином, са таквим заносом и снагом како се нисам молио раније када је требало да прођем свега пар стотина метара да бих доспео до мале руске цркве, која је била недалеко од нас.

Због тога човек у себи треба да васпитава љубав према служби Божијој и спремност да буде Хришћанин сваког дана, сваког часа, у свим околностима, са чежњом, са глађу за храмом и са радошћу због тога што смо посланици Божији. То је смисао речи "апостоли". Ми смо сведоци. То је значење грчке речи "мартирион", која се на руски језик преводи као "мученик", али у основи значи "сведок", са указивањем на то да наше сведочење мора да буде отворено и храбро и да ради тога, да бисмо другоме донели неизрециву радост вере, морамо бити спремни да пострадамо као Христос, и ако је потребно - даумремо.

Међутим, ово се не захтева од сваког од нас и сада желим да говорим о нечем другом: о томе како ово сведочење допире до другог човека. Вера се може наћи онако како сам је ја нашао - чудом; вера се може стећи читањем Јеванђеља; вера се може наћи у сусрету са живим човеком који је као нека бакља вере из које се она лије и светли. Вера се може наћи у дубинама очајања, када, познавши потпуну и крајњу бесмисленост сваке људске помоћи, можемо да кажемо: "Да са људског становишта гледано не преостаје никаква нада, али она, ипак, не умире, у мени гори дух, дубље од очајања постоји нада која не вара: Живи Бог..."

Хришћани су први пут названи овим именом у Антиохији. Зар је то било само зато што су они били представници тада незнатне, чудне, прогањане и одбачене секте која се родила међу Јеврејима? Наравно да не! Њих не би ни приметили, избрисали би их, прошли би мимо њих. Али, људи нису могли да их не примете зато што је у њима било нешто што други људи нису могли да нађу у себи нити једни у другима.

Тертулијан је у својој посланици римском императору говорио: "Замислите се: око нас сви људи говоре: 'Како ови људи воле једни друге, љубављу какву у паганству нико није налазио...'". Разуме се, и у паганству су људи волели једни друге, родитељи су волели децу, деца - своје родитеље, другови - своје ближње, мужеви и жене - једни друге. Међутим, овде је постојала група људи у којима је живела потпуно другачија љубав. То су били људи који су могли да воле непријатеље, да воле прогонитеље, да се за време мучења моле да Бог да спасење мучитељима, као што се Христос када су Га распињали молио Свом - и нашем! - Небеском Оцу говорећи: "Оче, опрости им, јер не знају шта чине..."

Управо ову љубав су они открили у хришћанској заједници, али ова љубав се може открити у сваком човеку. И, разуме се, не треба бити мученик, не треба бити разапет, не треба бити прогањан да би ова љубав светлела. Ко од нас није окружен клеветом, нељубављу и равнодушношћу? Ко од нас нема непријатеља који му желе зло, који желе да му одузму оно што има и што му је најдрагоценије - да му одузму жену, да му одузму децу, да му одузму посао, да му одузму слободу, Да му одузму нешто што је његовом срцу нарочито драго.

Ево прве особине Хришћанина: то је способност да се без гнева и без мржње погледа овакав човек и каже: Господе, опрости! Он не зна шта чини..." И више од тога: "Боже! Спаси га! Ти си мене спасио, био сам у тами, Ти си ме извео на светлост. И ја сам био безуман исто као он. Ти си ми дао разум небески, а не земаљски..." Ево о каквој љубави Хришћана су говорили пагани који су их окруживали. Већ сам говорио о томе какав је био њихов живот, о чистоти, истини и достојанству њиховог живота, а овде долазимо до извесног максимума: волети непријатеље, волети их не да би се избегла њихова мржња, него због тога да би их наша љубав обновила, учинила другачијима, не обавезно Хришћанима по вери него људима у пуном смислу ове речи, јер човек који мрзи и завиди, који је непријатељски расположен, није човек, он чак није ни на нивоу животиње, он је дивља звер. Наш задатак је, да својом способношћу да волимо баш таквом љубављу, обнављамо у другима људски лик.

Немојмо се само звати хришћанима, већ будимо хришћани

Има једна стара пословица о томе да нико не може да се окрене од греха и од старе неистине ако не види у очима или на лицу макар једног човека сијање вечног живота. Мислим да је управо ово оно што је потресало све људе који су сретали Хришћане. Имамо предање о томе како је умро архиђакон Стефан. Њега су због вере каменовали, и сведоци су говорили да је његово лице почело да сија као сунце: да, радошћу и вером, али и још нечим другим - светлошћу вечног живота!

Вуше пута сам себи постављао питање шта би то могло да буде? Како човеково лице може да засија?.. Сви ми знамо како човек почне да сија од радости када некога заволи, његово лице постаје потпуно другачије када он сретне вољеног човека, у његовим очима се појављује светлост. Али ја сам мислио на нешто друго. Чинило ми се да то мора бити нешто друго, моћније и снажније, нешто што је могло да потресе људе који су сретали Хришћане.

И једном у животу сам се са овим срео са таквом јасношћу и таквом снагом да то никада нећу моћи да заборавим. Тада сам имао 17 година. Дошао сам у цркву у којој никада раније нисам био. Она се тада налазила у подрумској просторији, дуго сам је тражио и закаснио сам. Служба се завршила, људи су већ одлазили. Међу последњима се степеништем из бивше подземне гараже где је тада била смештена наша црква пео свештеник високог раста и широких рамена. Кад сам погледао његово лице запрепастио сам се: никада до тада ни сам срео тако потпуну унутрашњу сабраност и такву светлост. На његовом лицу није било осмеха - он ме тада није видео, није било екстазе ни усхићења. Била је само најдубља сабраност и нешто је из њега сијало: не материјална светлост него неки унутрашњи сјај. Сећам се да сам тада пришао и рекао;

"Не знам ко сте ви, али бих хтео да вас замолим да ми будете духовни отац..." После тога је он био мој духовник једанаест година, све до своје смрти.

Мислим да се нешто слично догађало са паганима када су сретали Хришћане, људе који су постали сабрани, чије су све силе нашле своје средиште у једној тачки, који су постали целовити, односно били исцељени, људе који су се исцелили. И баш ова целовитост, ова сабраност која је сабрала све снаге ума, воље и срца, све што је у човеку постојало, у једну тачку из које су могли да делују, несумњиво је допирала до свести пагана зато што су они у Хришћанима видели другачије људе.

Заиста, Хришћани морају бити другачији људи. Наша отаџбина је Царство Божије. На земљи се налазимо као Божији посланици, наш живот је, по речима апостола Павла, Христом скривен у Богу, ми у потпуности морамо бити погружени у тајну општења са Живим Богом, Који је и наш Творац, и наш Спаситељ, и наша Љубав, и наше Исцељење, и наша Радост, и наша Целовитост.

Сигурно је то оно што су људи видели у Хришћанима. И то их је интригирало, они су себи, а затим и њима постављали питање: Одакле вам то? Ко сте ви? Зашто је у вама радост када је око вас тако тамно? Због чега сте ви тако храбри када је око вас све тако страшно? Зашто живите чистим животом када је тако лако живети прљавим животом, када су сви разбијени, када се и ум и срце и воља и тело кидају на разне стране и разарају нашу целовитост? У чему је ствар? Зашто одједном постаје мирно и тихо када ви долазите? Како?

И Хришћани би вероватно могли да одговоре исто овако као што ћу вам ја сад одговорити - примером. Једном су код мене дошла два човека. Били су у свађи и тражили су прилику да кажу један другом све што су год могли, да излију сав свој гнев, да излију сав отров који се скупио у њиховим душама и решили су да ово учине у мом присуству у нади да им ја нећу дати да прекидају један другог и да ће моћи да кажу све, да излију сву мржњу. Они почеше да говоре. Слушао сам и осећао да никаквом силом не могу да их убедим да непријатељство уништава њих саме, да је једини спас за сваког од њих помирење са оним другим. Тада ме је готово обузело очајање (био сам млад свештеник, то је било пре више од 35 година).

И одједном ми је пала на памет помисао да је Христос у Јеванђељу наредио ветру и таласима у бури да утихну и они су замукли и утихнули. Тада сам се обратио Христу: "Господе, ја ништа не могу да учиним - дођи и кажи реч мира, а ја ћу бити са Тобом, ја ћу се молити да би Ти могао да будеш међу нама и да би могао да учиниш чудо..." Сећам се да сам седео и говорио: "Господе! Буди са нама, дај нам Твој мир, мир који ништа на земљи не може да да..." И одједном сам приметио да је свађа почела да јењава, да су горке речи престале да вређају оног другог, и у једном тренутку оба човека почеше да говоре: зар није време да се помире, није ли време да се из безумља врате нечем разумнијем.

Ево, то је онај мир који су Хришћани вероватно уносили ма куда да дођу својом храброшћу, унутрашњом тишином и љубављу. Да, то је оно што нико не може да нам одузме. И зато не треба ићи и говорити: "Ја сам Хришћанин!" Неопходно је да човек, заиста, буде Хришћанин. И свако од нас може овоме да тежи, а уз помоћ Божију и да достигне, зато што се, како говори апостол Павле, сила Божија у немоћи показује, као што ветар може да надува једро и да проведе кроз узбуркано море и најтежи брод. И још на другом месту каже: "Све могу у Христу Који ми даје снагу". Али треба почети изнутра не бринући се ни за шта спољашње.

” Господе, благослови ме за сваки нови дан, и тај дан благослови за мене! ”

Покушао сам да осликам морални лик Хришћанина, онај минимум лика без којег човек уопште нема права да себе назива Хришћанином. Сада бих желео да кажем нешто о томе како Хришћанин који је одвојен од храма може да води истински духовни живот. Духовни живот се не састоји у томе да се посећују службе или да човек буде члан неке, па чак ни врло живе заједнице. Духовни живот се састоји у томе да човек буде у дубоком, директном и искреном општењу са Живим Богом, а ово се достиже, са једне стране, истинитим животом, извршавањем Христових заповести, живљењем онаквим животом који нас чини Хришћанима у стварности, а не само на речима, и молитвом. Дакле, сада бих хтео да кажем неколико речи о молитви.

Молитва се, опет, не састоји у томе да понављамо туђе молитве, него у томе да се свим срцем и свим умом, као што су говорили древни црквени писци, приљубљујемо уз Бога, односно, да тежимо ка Њему, да чезнемо за сусретом са Њим, и да, онолико колико то од нас зависи, будемо са Њим до краја искрени и истинити. Зато се молитва не састоји у томе да човек пре свега набави молитвеник или да научи напамет готове молитве. Молитва се, у првом реду, састоји у томе да се научимо да стојимо пред Богом. Ово изгледа или бескрајно компликовано или изненађујуће просто. Стајање пред Богом је, објективно говорећи, врло једноставна ствар: Бог је свеприсутан, нема места ни ситуације која би могла да нас одвоји од Њега. Ни посао, ни околности, ни људи не могу да нас одвоје од Њега. Али од нас зависи да ли ћемо свесно, са свом пажњом срца и ума стајати пред Њим.

Ујутру, када устајемо можемо да започнемо дан тако што ћемо стати пред Бога, без дугих молитава, поставши свесни да смо устали од сна, да смо се пробудили из сна, и као да смо на неки начин васкрсли у живот из смрти. Јер, између сна и смрти постоји велика сличност. Лежимо без свести, немамо никакву контролу над собом, не схватамо шта се око нас дешава. Исто тако је и са смрћу: што се тиче нашег тела (не живе душе, која стаје пред Бога него самог нашег тела) ми падамо као у некакву несвест. Дакле, када се будимо, ми као да устајемо из несвести, готово би се могло рећи: из небића. Мене као да није ни било на земљи, и одједном сам ступио у нови дан. А овај дан је посебан, таквог дана, овог дана никада није било у целој историји света. Дани су непоновљиви, сваки дан је нов, он се простире пред нама као равница покривена снегом - чиста, неокаљана, без људских трагова, без отисака наших ногу. И овај нови човек који ја у ствари и јесам, ступа у нови дан.

Ако човек размисли, то је потпуно чаробан сусрет: ја ступам у нови дан којег никада није било у историји, и у тај дан могу да унесем добро или зло, могу да будем човек или звер, могу да будем достојан себе или недостојан себе, могу да живим на радост људима или на несрећу људима, могу да растем, или насупрот томе, да постанем још мањи него што сам био јуче...

Ако о овоме размислимо неколико тренутака видећемо: ево, изашао сам из дубина сна и ступам у овај дан. Можемо да се обратимо Богу и да кажемо: "Господе, благослови ме да ступим у овај дан и благослови овај дан за мене! Нека сваки сусрет, сваки човек и свака реч буде са садржајем. Нека овај садржај буде чист и достојан моје људске величине, и Твоје величине, Господе. И нека свака реч, свако моје дејство буде улагање у добро, у истину и у лепоту живота."

Свако вече, пред сан, стани пред Бога и своју савест

Сада бих желео да кажем нешто и о томе на који начин увече, када је дан већ завршен, можемо да станемо пред своју савест, пред Бога и пред живот пре него што ступимо у ноћ, у несвест, пре него што утонемо у сан.

Дан који нам је био дат ми смо испунили свим оним за шта смо били способни, у овај дан смо унели добро и зло, нешто смо унаказили или смо неку лепоту унели у њега. Неким људима смо причинили радост, некима тугу. Једнима смо помогли, друге смо повредили. И она снежна равница која је лежала пред нама у току дана сада је обележена нашим траговима. Можемо да погледамо и да видимо кривине нашег пута, зато што ретко који пут бива прав.

Дакле, пре него што станемо пред Бога треба да станемо пред своју сопствену савест и да поставимо себи питање: "Шта сам учинио од овог дана и шта сам у току овог дана учинио за себе? Да ли сам постао племенитији, да ли сам постао достојнији свог имена човековог? Или сам, напротив, понизио себе и осрамотио се?" Да би се ово урадило треба сести и размислити, треба размислити поштено, треба размислити онако како човек понекад размишља пред смрт, зато што нико не зна хоће ли устати из постеље или не. Ми тонемо у сан, али можемо и да се никада не пробудимо на земљи. Наше очи ће се можда отворити за вечност када већ постане касно да размишљамо о томе шта је требало учинити. Тада ћемо морати да станемо пред Бога у вечности са садржајем целог свог живота.

Нека, дакле, свако размисли: Какви бисмо били пред својом савешћу када би знали да је време да умремо, да ће у року од неколико минута живот проћи и завршити се и да имамо ових неколико минута, а можда сат или пола сата да изгладимо све што може да се изглади, да исправимо све што може да се исправи, макар у намери, макар да душом викнемо онима које смо увредили: "Опростите!" - или онима које смо дубоко волели: "Збогом!.." Ово је врло важно зато што пред Бога треба стати искрено, не можемо да се играмо жмурке са Богом.

Дакле, стани пред своју савест и постави себи питање: "Шта сам учинио од данашњег дана, од сваке околности, од сваког сусрета? Шта сам урадио на себи?.." Анализирајући себе на овај начин видећеш и добро и зло, често ће то бити мутно. Није да је нешто веома зло, него управо мутно - добра намера помешана са лошим поступком, да ли због кукавичлука или због лењости, или заборавности, или зато што је било саблажњиво поступити другачије од онога како је дошаптавала савест. Размисли о свакој ствари. И покај се...

И друго: треба себи да поставимо питање: Данашњи дан је завршен, анализирао сам га, извршио над њим поштен и темељан суд, а да ли желим да станем пред Бога?.. Хришћанин ће на ово у већини случајева одговорити: "Како да не! Наравно да желим..." Не, није обавезно да желиш. Често се дешава да из дужности и због савесности дан завршавамо молитвом, стајањем пред Господом.

А шта се дешава после тога? После тога се човек враћа свакодневници, помоли се, легне да спава, али уместо да спава лаћа се књиге, и ако буде искрен вероватно ће приметити да га књига занима више него што је чезнуо за Богом, а то је страшно. То стварно показује колико смо далеко од духовног здравља, од целовитости о којој сам прошли пут говорио. Како је то могуће?.. Међутим, то се стално дешава. Размислите: Зар нам се то не дешава, зар се не догађа да нас нешто привлачи више од наше жеље да сретнемо Живог Бога...

Управо о овом сусрету и о овој унутрашњој борби између онога што нас привлачи и Бога, Који ћутке стоји и Којег смо оставили, рећи ћу нешто у следећој беседи.

”Господе, благослови ме за ову ноћ”

У прошлој беседи сам говорио о томе како се наша свест повремено раздваја кад стајемо пред Бога. Са једне стране желимо сусрет са Богом, наше срце чезне за Њим или наша свест захтева овај сусрет како би са Њим поделила оно знање о себи које смо стекли размисливши о стварима, речима и осећањима протеклог дана, а са друге стране, привлачи нас толико другог, тако бисмо желели да читамо, да поразго-варамо, да се забавимо нечим лаким... Чини ми се да ту постоји један једноставан излаз. Он се, као прво, састоји у искрености према Богу. Стани пред Бога и реци: "Господе, хтео бих да се помолим, хтео бих да ми благословиш ову ноћ, желео бих да у ноћ ступим под Твојим крилом и покровом, покривен Твојом љубављу и заштићен. Међутим, почео сам да читам књигу која ме толико занима, шта да радим?.. Дај ми снаге да Теби поклоним сву пажњу, да се усредсредим на Твоје присуство. Верујем и тврдим: Да, Ти си овде, са мном и ја сам пред Тобом. Говорићу Ти речи молитве као што бих могао да говорим са другом којег не видим зато што је у соби мрачно или зато што је међу нама завеса или можда, чак, као што човек телефоном разговара са пријатељем: не види га, само зна да га он слуша." И говорите тада, говорите о прошлом дану, а затим превазиђите тај дан, превазиђите себе, обратите се Богу са нечим што је достојно не само вас у најбољем и највишем смислу, него и Њега.

Да бисте ово постигли можете да се ослоните на молитве Светих. О томе ћу говорити посебно, али неке молитве своје или молитве Светих принесите Богу, не само за оно што се дешава око вас него и у славу Божију. Господ нам је дао једну молитву: Оче наш, у којој Му се обраћамо као свом Оцу и прва молба је молба за Његову славу, за Његово Царство, за то да се Његова воља оствари на земљи да би завладало царство љубави и правде, милости и лепоте...

А после тога - и то је друга ствар која може да нам помогне да се отргнемо од саблазни која нас вреба да заборавимо на Бога и да се вратимо земаљском животу: лезите да спавате, али пре него што заспете, док још нисте утонули у сан, размислите о људима којима је потребно ваше сећање и о људима који вас воле. Мој духовни отац ми је једном посаветовао да лежући да спавам кажем: "Господе, по молитвама оних који ме воле, спаси ме и заштити," и да затим лежим у постељи и тада ће почети да навиру имена и лица људи на чије молитве или, чак, не на молитве, него једноставно, на чију љубав могу безгранично да рачунам: мајка, отац, бака, супруг, супруга, вереница, жена, младожења, вереник, друг, стари пријатељ, зар је мало оних који се тако појављују у сећању?

И сваки пут када се појави лик или се присетиш имена заустави се на њему, заустави се и замисли се: овај човек ме воли!.. И реци му у мислима: "Хвала!.. Хвала, Мишо! Хвала, Коља! Хвала Ања! Хвала ти за љубав... Ова љубав ми је драгоцена. Она је моја заштита..." И затим се обрати Богу и реци: "Господе, благослови га за то што ме воли! Какво је то чудо! Чиме могу да заслужим ову љубав? - Ничим. И он ме воли, она ме воли. О, благослови их за то..."

И када се срце засити сећањем на једног човека размисли о другом и о трећем, и раније или касније, док се низ имена и лица буде појављивао пред тобом заспаћеш, али ћеш заспати са љубављу и захвалношћу и под покровом не само небеске него и земаљске љубави. И ово чини тајанствену и нераскидиву везу између Неба и земље, између људи који су повремено раздвојени хиљадама километара или зидинама затвора, или смрћу.

Нисмо ми ти, већ је Бог тај који има иницијативу у нашој молитви

Можда немају сви Јеванђеље, можда немају сви молитвеник, али онима који имају Јеванђеље и молитвеник хтео бих да кажем неколико речи о томе како да их користе у свом молитвеном животу. Врло често ми долазе људи говорећи да би желели да се моле, да у себи осећају снажну жељу за молитвом, жудњу за њом, али као да не налазе тему шта би рекли Богу. И тим људима саветујем да отворе Јеванђеље на било ком месту и да мало читају, и да схвате да немају они иницијативу у молитви него да је Бог Тај Који је преузео ову иницијативу. Он је Тај Који им се обраћа. Како ће се они на то одазвати и шта ће рећи на то? Ако могу да кажу: "Како је то дивно!" и то је доста. И то је била молитва, зато што је то био живи тренутак општења са Богом.

Наравно, осим ових неколико речи можемо да кажемо нешто друго, можемо да обратимо пажњу на све оно што је рекао Спаситељ Христос у датом одељку из Јеванђеља. Можемо да Му поставимо питање: Господе, али како то да достигнем?.." Можемо да ускликнемо: "Како то да схватим?.." Можемо да кажемо: "Да, то сам већ увидео, али ми недостаје снаге. Господе, дај ми разума, дај ми могућности да схватим, умножи у мени веру, дај ми снаге, подржи ме, победи страх кад ме обузима, када се скамењујем од страха пред помишљу о томе да могу бити исмејан, или још горе - осумњичен, или још горе - нападнут..." Ако будемо прихватали речи Јеванђеља или догађаје из живота Спаситеља, из Његовог сусрета са људима управо тако, ако се будемо одазивали као да наглас одговарамо Богу на оно што нам Он говори или чини, онда ће свака реч Јеванђеља и сваки јеванђељски догађај за нас бити подстрек да се молимо, да са Богом разговарамо свим умом, свим срцем, свим својим бићем и целим својим животом. И тада ће нам постати лако да се молимо, зато што почетак молитве није у нама него у Богу.

Они који имају молитвенике често су у недоумици шта да раде са мноштвом молитава које се тамо налазе: јутарње, вечерње молитве... Читамо молитву - нешто схватамо, друго остаје несхваћено, са нечим се лако слажемо, једно прихватамо, а друго пролази поред нас. Овде морамо имати на уму једну врло важну ствар. Ниједна молитва која се налази у нашим молитвеницима није била написана за радним столом. Молитве су се као крик душе отимале Светима у тренутку када их је задесила трагедија или у тренутку кад би их одједном озарила радост због Бога, када је душа одједном задрхтала од крајње жалости или од ликовања. Ове молитве су вапај живе душе, оне изражавају искуство људи који су, наравно, већи, дубљи, чистији и светлији од нас. Због тога не можемо једноставно да очекујемо да ће свако од нас у молитви овог или оног Светог у сваком тренутку моћи да нађе себе. Још мање можемо да очекујемо да ћемо прелазећи са једне молитве на другу моћи на известан начин да се поистоветимо са садржајем ових молитава, да се слијемо са искуством једног Светог за другим. Од нас је доста и ако из сваке молитве можемо да изаберемо мрвицу и кажемо: "Да, овде је искуство овог Светог исто као моје. Како је то дивно: ја сам ништаван, а испоставља са да доживљавам тако дубоко и тако реално оно што је он проживљавао..."

Дакле, ова места молитве, било да су то псалми или молитве Светих треба да обележимо зато што она изражавају оно најдубље и најсветлије што је већ сазрело, што у нама постоји.

О другим одељцима или другим деловима можемо да размишљамо на различите начине. Кад дођемо до неког оваквог места можемо да кажемо: "Господе, не схватам како је он могао ово да изговори. Како је, на пример, човек такве чистоте могао себе да назива највећим грешником? Зар су то празне речи? То није могуће!.. Не схватам, Господе, помози ми да некада схватим..." А понекад долази и одговор. Поставио сам себи ово питање и затим сам у "Дневнику" Св. Јована Кронштатског прочитао одељак у којем он говори: Када би неком другом било дато онолико колико је мени дато он би био Свети, а ја остајем грешник. Ја сам стварно најнедостојнији грешник на земљи зато што, уз овакво богатство, остајем такав сиромах... И постало ми је јасно како је могао то да каже - он, тако велик човек пред Богом.

Има места која нас збуњују. Схватамо да нешто не можемо да прихватимо, то је у супротности са свим оним што осећамо. Рецимо Богу: "Господе, не могу, кад дође време, можда ћу некада моћи да схватим, али ове речи сада не могу да кажем поштено и искрено, морам да прођем мимо њих.

Поменуо сам молитву Оче наш. Можда не знају баш сви речи ове молитве. Рећи ћу их на црквенословенском језику и ако буде потребно нешто да се објасни објаснићу касније.

"Отче наш, Иже јеси на небесјех, да свјатитсја имја Твоје, да придет Царствије Твоје, да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи. Хлеб наш насуштни дажд нам днес. И остави нам долги нашија, јакоже и ми остављајем должником нашим, и не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго. Јако Твоје јест Царство, и сила, и слава, Оца и Сина и Свјатаго Духа, ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин".

То јест:

"Оче наш, Који си на Небесима, да се свети Име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као што је на Небу, хлеб наш насушни дај нам данас, опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од лукавога. Јер је Твоје царство, и сила, и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин"

Желео бих да обратите пажњу наједну фразу која се непосредно односи на оно што сам говорио на крају прошле беседе. Понекад у молитви неког Светог налазимо неку реч коју не можемо искрено да поновимо. Она не само да превазилази наше искуство него и нашу снагу да победимо себе, да победимо у себи зле и непријатељске жеље. Дакле, у молитви Господњој постоји такав моменат: Опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дугове нашим ближњима, који су нас нечим повредили, понизили или увредили. Ово не изгледа тако тешко да се каже када је у животу све у реду, али понекад је то тако тешко када имаш непријатеља или када је средина у којој се налазиш непријатељски расположена према теби, када те људи исмевају, или туку, или нешто још горе од тога... Како човек онда да изговори ове речи? Ту бих желео да вам испричам нешто о себи.

Кад сам био младић десило се, као што се дешава сваком дечаку, да имам "смртног непријатеља", дечака којег никако нисам могао да поднесем, за којег сам мислио да ми је прави непријатељ. Међутим, тада сам већ знао за ову молитву. Обратио сам се свом духовнику и испричао му ово. Он је био паметан, директан и помало оштар човек. Рекао ми је: "То је врло једноставно, кад дођеш до тог места, реци: Ни Ти, Господе, немој мени да опростиш грехове, исто као што ја не желим да опростим Кирилу..." Рекао сам: "Оче Атанасије, па не могу..." "Не може се другачије, мораш бити поштен..." Увече, кад сам дошао до тог места нисам могао ово да превалим преко језика. Да навучем на себе гнев Божији, да Му кажем да Га молим да ме избаци из Свог срца исто онако као што ја одбацујем Кирила? Не, не могу... Поново сам отишао код оца Атанасија. "Не можеш? Па, пробај онда да прескочиш ове речи..." Пробао сам, али ни то није ишло. То би било нечасно, не бих могао да кажем целу молитву, а да само ове речи оставим по страни. То би било несавесно, била би то лаж пред Богом, била би то обмана... Поново сам отишао по савет. "Можеш ли можда," рече отац Атанасије, "да кажеш: Господе, иако не могу да опростим веома бих желео да могу да опростим, тако да ћеш ми Ти можда опростити због моје жеље да опростим?.." Ово је било боље - покушао сам. Нисам имао жељу да му опростим, а уједно ме је гребуцкало осећање - да, вероватно би требало... И поновивши неколико вечери за редом молитву на овај начин осетио сам да ми срце више није онако камено, да у мени више не кипи јарост и мржња и да се смирујем. И у једном тренутку сам могао да кажем: "Опрости! Ја му сад, ево овде, опраштам..."

Мислим да је овакво искуство врло важно. Врло је битно да ништа од онога што говоримо када се молимо не буде неистина. Зато, ако неко има молитвеник и моли се по молитвенику нека чита ове молитве кад има времена, нека постави себи питање о томе шта може да каже поштено, свим умом, свом душом, свом својом вољом. Подвуци оно што ти је тешко да кажеш, али у шта можеш да урастеш са напором, ако не срца, онда воље и свести. Подвуци и оно што никако не можеш да кажеш. И буди искрен до краја. Кад дођеш до таквих речи реци: Господе, не могу ово да кажем, помози ми да некада дорастем до оваквог сазнања."

Молитва Господња - пут истине који води у живот вечни

Сада имам намеру да говорим о Молитви Господњој Оче наш. Постоје два приступа овој молитви. Са једне стране, њу нам је предао Син Божији Који је постао Син Човечји и она је, заиста, у својој суштини молитва синовства уопште и синовства Христа за Којег је речено: "Јер Бог тако заволе свет да је Сина Својега једнороднога дао за спасење света". Са друге стране, молитва Господњаје као пут читавог живота човековог, она је пут и руководство. И ако је Христос за Себе рекао да је Он - Пут, и Истина, и Живот, онда се за Молитву Господњу може рећи нешто слично: она је пут, она нам открива истину и она нас води ка животу.

Међутим, почећу од првог дела и рећи ћу у ком смислу је ова молитва молитва синовства, молитва сина. Разуме се, већ саме речи Оченаша говоре о томе. Човек може да се обраћа Богу као Небеском Оцу, Творцу васељене и Сведржитељу и да Га назива Оцем само ако схвата своје синовство и ако схвата да је Бог заиста наш Отац, а не господар. Али не само то. Ако пажљиво читамо почетне речи ове молитве:

"Отче наш, Иже јеси на небесјех, да свјатитсја имја Твоје, да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи", јасно видимо да је целокупно интересовање и сва брига онога ко изговара ове речи усмерена на Бога и Оца, на Његову вољу, на победу Његове истине, на успостављање Његовог Царства, на прослављање Њега на земљи као и на небу. То је молитва која почиње тиме да сви ми макар на тренутак заборавимо све што имамо и све што представљамо и да пожелимо славу Онога Ко је наш Отац Небески, извршење Његове благе и чудесне воље и да Његово Царство које је Царство љубави, јединства, чистоте и савршенства завлада на земљи. У овом делу молитва Оче наш је у потпуности молитва сина, јер онај ко се моли не мисли на себе него на Онога Кога највише воли - на свог Оца.

Други део ове молитве може да нас зачуди зато што наизглед не говори о истом овом. Из овог крика, из овог мољења, из ове молбе да све буде онако како Бог жели као да се спуштамо на нижу раван, као да размишљамо о земљи, о себи: "Хлеб наш насушни дажд нам днес; остави нам долги нашја, јакоже и ми остављајем должником нашим; не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго. Јако Твоје јест Царство, и сила, и слава, Оца и Сина и Свјатаго Духа..." И ево овај крај: "Јерје Твоје Царство, и сила, и слава..." - враћа нас на почетну тему о томе да смо ми као синови срцем окренути према Богу. Све ово молимо зато што је Господ за нас, у нашем срцу, у нашем уму, и колико је могуће у нашем животу, завладао, зато што је Он постао наш Господ, садржај нашег живота и наше љубави. И тада нам постаје схватљиво у каквом су односу почетак и средина ове молитве: средина молитве заиста говори о нама, али зар ми нисмо део, и то повремено толико измучен и порочан део оне земље коју треба обратити у Царство Божије, оне земље где је потребно да Бог постане све у свему (1. Кор. 15, 28)? Овај део молитве је крик жедне душе о томе да човек постане достојан син не само у машти, не само у жељи, не само вером, не само својом надом, не само својом љубављу у зачетку, него да читавим својим животом постане способан да гради ово Царство. А за то су потребни одређени предуслови.

Дакле, молбе које су садржане у другој половини молитве Господње су, на известан начин, окретање ка себи после првог дела када су сва пажња, сва љубав и сав порив душе били усмерени ка Богу. За себе се молимо толико упорно зато што нас је Бог призвао да на земљи извршавамо Његову вољу, да будемо градитељи Његовог Царства и зато што, како је рекао један од древних Отаца, Св. Иринеј Лионски још на преласку из првог века у други, слава Божија није ништа друго до човек који је достигао своје савршенство, своју пуноту. Због тога Царство Божије о којем маштамо и молимо се никако не може да завлада на земљи ако ми не постанемо истински синови и кћери Божије и не достигнемо оно што видимо у Христу (наравно, у оној мери у којој нам је то доступно).

Дакле, обраћамо се Богу и молимо Га: "Хлеб наш насушни дажд нам днес..." Ово има два значења: прво, које пада у очи - не дај нам да погинемо, не дај нам да умремо од земаљске нужде, од глади, од хладноће, од недостатка свега онога што храни тело... Али, ово такође има и друго значење: не дај нам да погинемо без онога што храни и душу, и тело, и живот - не само земљски него вечни... У руском преводу се ово не види, али грчка реч која се користи на овом месту значи - "натприродни (тј. надсуштни) хлеб", то није само хлеб са наших поља, то је онај Хлеб Живота, Хлеб вечног живота. Из Јеванђеља знамо о каквом Хлебу се ради: Христос је Хлеб Живота. И кроз Своје присуство, кроз Своју благодат, кроз ово недокучиво Богоусељење које нам постаје доступно уколико озбиљно поверујемо у Њега - Он је храна, Сам Живот нашег живота. И због тога када се молимо да нам Господ дарује хлеб живота не смемо да заборавимо да је то и земаљски хлеб, јер Господ зна наше потребе, и милостиво, са љубављу мисли на сваку потребу, најмању или суштинску. Али, ако се молимо као синови морамо имати на уму да је основно за шта молимо она храна (тј. Свето Причешће) која ће нашу душу учинити снажном, живом и способном за подвиг вере и подвиг живота.

Следећа молба има огромну и одлучујућу улогу у вашој судбини: "Остави нам долги нашија, јако же и ми остављајем должником нашим", односно: опрости нам, Господе, исто онако као што и ми опраштамо дужницима нашим. И овим последњим речима говоримо нешто врло важно за себе зато што ће се ретко наћи човек који у души није бар мало огорчен на другог човека. Не говорим о мржњи него једноставно о нељубави, о одвратности, о горчини.

Дакле, пред нама се поставља питање, или тачније, захтев: ако ти не опрашташ, ако се ти не ослободиш од ове горчине, ове мржње, ове душевне хладноће немој очекивати да ћеш ући у Царство где је све љубав, не због тога што ће те Бог одбацити, него зато што се слично сличним познаје, и да би човек наследио љубав треба да буде способан за љубав. То је реално, то важи и у најобичнијим људским односима: ако нас неко воли, а ми не можемо да се одазовемо на ову љубав, онда ова љубав до нас не допире, понекад нам она, чак, представља тешкоћу, поробљавање, ограничавање наше слободе. Љубав, молбу и пријатељство можемо да прихватимо само ако се на њих одазовемо. И овде је исто тако: ако желимо да добијемо опроштај, мир и помирење од Бога морамо сами да се научимо да дајемо исто ово људима који нас окружују, да опростимо као што је нама опроштено. Ако не опростимо Бог ће нам свеједно опростити, али ми нећемо бити у стању да примимо овај опроштај.

И даље: "Не воведи нас у искушеније". Ово је веома тешко место, зато што грчка реч "искушење" на црквенословенском не значи оно што сада значи на руском. Она значи -испитивање, а не само "искушење" у савременом смислу ове речи. И грчки текст је овде такође тежак, није га лако превести. У суштини може се рећи и овако: не дај нам да погинемо у тренутку испитивања, не уведи нас, не дај нам да уђемо, да ступимо у такво искушење и испитивање са којим нећемо моћи да изађемо на крај. Може се додати: "Господе, дај ми мудрости, дај ми храбрости, дај ми разума и опрезности, и све заједно: опрезност сједињену са храброшћу, мудрост сједињену са смелошћу, али не са дрскошћу, са мишљу да се "унапред хвалим победом", да је за мене све мачји кашаљ и да са свиме могу да изађем на крај... Не уведи ме у искушење дај ми да будем мудар!".

И на крају: "Избави нас од лукаваго". Савременом човеку, нарочито ономе ко је васпитан у нерелигијском или антирелигијском духу изузетно је тешко да прихвати мисао о томе да "лукави" (тј. ђаво) стварно постоји, да постоје тамне силе, не само мрачне области у нашој сопственој души него и мрачне силе демонске. А ипак, имамо сведочанства милиона људи и хиљада Светих, који из искуства знају и који су познали њихово постојање и њихову страшну моћ над нама. Међутим, и овде може да се каже: слично се сличним познаје. Ако уносимо у себе нечистоту ову нечистоту користе силе таме. Управо због тога молимо - зато што смо превише слепи и беспомоћни у борби против њих и не знамо како са њима да изађемо на крај и шта да радимо... Заштити, Господе, јер само Ти (а то се види из целог Јеванђеља) једном моћном речју можеш да зауставиш њихово деловање и да их отераш...

Следећу беседу почећу од последњег свечаног узвика: "Јако твоја јест сила и слава..." И пробаћу да покажем на који начин ова молитва може за нас да постане испитивање савести и пут ка Богу, ка томе да постанемо синови.

Оче наш - пут од земље до неба, од пропасти до спасења

Приступ Молитви Господњој који сада желим да изложим је необичан и зато морам да преузмем одговорност за његову неуобичајеност и различитост које ће можда у њему видети верници који су навикли на другачији приступ.

Годинама ми је било изузетно тешко да изговарам молитву Господњу зато што нисам могао да схватим како се она преплиће са мојим животом, у чему је непосредна веза између мог живота и те молитве. У току свог дугог живота дошао сам до следећег закључка: цела Молитва Господња је као пут од земље ка небу, пут од пропасти ка животу.

Неки од вас се вероватно сећају приче о томе како је древни Израиљ, како су Јевреји били у египатском заробљеништву. Они су тамо дошли слободно, али су их домаћи становници постепено поробили, и они су живели горким животом, у ропству, али у овом ропству, ипак, нису заборављали на свог Бога. И из дубина овог ропства, ове несреће и поробљености умели су не само да Му се моле за слободу него да Га прослављају.

Управо овде почиње човеков духовни, хришћански живот. У било којој ситуацији да се нађе, ма како тамно и страшно било око њега, ако је он заиста верник, ако стварно верује да ништа у његовом животу не може да се деси без Божијег благослова, он може из дубине мрака, страха и ужаса да узвикне: "Без обзира на све, Господе, слава Твом Царству, слава имену Твом!.." Мрак о којем говорим бива различит. То може бити мрак спољашњих околности, које су понекад тако мучне и страшне: глад, хладноћа, напуштеност, прогони, тамница, рат, ситуације у којима човека остављају најближи, тренутак када нас можда најближи човек издаје свесно, као Јуда који је пољубио Христа да би показао Ко је Он како би Га затим ухватили и убили... Дешава се, такође, даје то унутрашњи мрак, мрак очајања: живот нема никаквог смисла, његов садржај је толико горак и пуст да више нема смисла живети... Овај мрак може бити мрак безбожништва у којем се тама простире као дим по целој земљи у очима онога ко не верује у нешто веће и дубље од земље. Ма како било, у каквим год околностима да се налазимо ако је Бог за нас, заиста, Онај Ко Он јесте: безгранична лепота, ликовање живота које називамо љубављу, онда из најдубљег мрака можемо да кажемо: "Без обзира на све, Господе, слава Теби!.." Ево где почиње свесни духовни живот, и рекао бих, херојски живот, зато што уопште не постоји нехеројски хришћански живот. Ако можемо овако да почнемо може нам се десити исто што и древном Израиљу: у једном тренутку ће неко ступити у наш живот и рећи: "Устани, идемо, - идемо у слободу, у унутрашњу слободу, у такву слободу коју нико никада неће моћи да нам одузме." Избави нас од лукавог, избави нас од обмане да смо побеђени заувек, избави нас од саблазни да поверујемо у таму, а не у светлост, избави нас од сваке лажи, од сваке неистине живота, избави нас од онога што нас уништава изнутра, - избави нас од лукавог...

А даље: "Не воведи нас во искушеније". На овом путу ка слободи, ка унутрашњој слободи и ка ликовању живота биће искушења споља: Зашто размишљаш о себи? Живи спокојно! Заборави на Бога, заборави на све оно што може да те учини другачијим од осталих људи и да начини од тебе жртву; заборави, живи као сви остали, уђи у стадо... Унутрашњи гласови говоре: А зар је тако мало привлачног у животу? Колико у њему има лепог, зар ћу одједном морати да се одрекнем тога да бих ступио у још непознату област духовног живота? Вреди ли то?.. Бојим се!.. Затим, има и унутрашњих препрека, и управо овде морамо јако да се молимо: "Господе, не дај нам да будемо побеђени кушањем, не дај да нас савлада искушење, дај нам храбрости и мудрости, и снаге, и смирења, и верности."

У излагању Молитве Господње као пута ка Богу дошли смо до места на чију важност сам већ указивао: опрости као што ми опраштамо... Ово је страшно важан тренутак. Међутим, шта значи реч "опростити"? Ми увек мислимо да опростити значи заборавити. Опростити не значи заборавити зато што може да заборави свако ко није много увређен - човек се наљутио, а затим је увреда минула. Међутим, има таквих увреда које тако не пролазе, а од нас се, ипак, тражи опроштај. То су врата кроз која треба да уђемо: ако не прођемо нећемо кренути даље... Дакле, мислим да опроштај почиње од тренутка када погледамо на човека који нас је увредио, понизио, повредио или унесрећимо и одједном схватимо, кад осетимо свим бићем, а не само главом да је он слаб, рањив и поводљив човек, да би он можда и желео да буде другачији, али не може - слаб је, и да увреда коју нам је он нанео уопште није проистекла из крајње злобе већ тога што је он кукавица, малодушан, похлепан или ситна душа. Тада ћемо моћи на њега да погледамо потпуно новим очима, не као на неког гиганта који се труди или се трудио да нас уништи, него као човека у којем није било довољно великодушности и унутрашње лепоте да буде достојан свог имена људског. Опроштај почиње од тренутка када одједном видимо да је он слаб, рањив и достојан сажаљења. И у тренутку када то видимо моћи ћемо да га, да тако кажем, узмемо у наручје, да преузмемо на себе увреду коју нам је нанео, да поднесемо последице његове злобе, и да кажемо као што је Христос говорио када су Га прикивали на крст: "Опрости, им Оче, они не знају шта чине" - и можемо да кажемо: "Опрости му, Господе, он просто не зна шта чини, или "не зна шта је чинио". Он можда није чак ни размишљао о страшним последицама својих речи или поступака: није имао довољно памети, није могао ни да замисли и од ситне злобе израстао је страшан поступак који нас је тако дубоко ранио, који нам је можда уништио читав живот..."

Управо у тренутку када можемо да кажемо: "Да, схватам колико је он слаб, добро, ја ћу поднети последице његове слабости, поднећу последице његовог кукавичлука, његовог слепила, његове глупости, његове брбљивости или његове неодговорности" - овде већ почиње процес опраштања. И овај процес може да дође до тога да нам човека постане толико жао да злоба нестаје, али остаје свест о одговорности за овог човека. И тада можемо да се молимо Богу да га Господ спаси од њега самог, и од последица које се огледају у поступцима и речима. Наравно, ово нам не полази лако за руком, то је један од најтежих подвига, али треба да схватимо да у односу на Бога ми нисмо ништа бољи од човека који нас је тако увредио. Јер свако од нас на сваком кораку испољава одсуство оданости, презир и равнодушност према Богу - или директно, или тако што се понашамо према људима онако како се понашамо. А наше призвање је да се према људима понашамо онако како би се према њима понашао Христос. Уколико то не чинимо нисмо Му верни, нисмо верни нашем ближњем и нисмо верни сами себи.

Недавно ми је постављено питање зашто у молитвама говоримо: "Пресвета Богородице, спаси нас!" - а не: Моли Бога за нас! као кад су у питању Свети. Мој одговор је био овакав: сваки пут кад грешим, када поступам недостојно и себе и Бога и свог људског звања и свог звања Хришћанина постајем одговоран за Христово страдање, за Његов Крст, и на крају крајева, ступам у редове људи који су били виновници Његове смрти. И када се обраћам Мајци Божијој и говорим: "Спаси ме!" ја као да говорим; "Мати! Ја сам крив за смрт Твог Сина, ако Ти опростиш нико ме неће осудити - спаси!.."

Управо овако бисмо морали да се молимо за оне који су нас увредили зато што нико осим жртвом не може да опрости. Само жртва има права да опрости, да заиста опрости. Ово право нам је дато и оно је слично Божијој власти да опрости нама.

А даље је све јасно, даље долазимо до максимума где молимо Бога да нас нахрани храном вечног живота и када смо дорасли до тренутка да можемо да учинимо све што је у нашој моћи да бисмо били достојни синови, да бисмо се обратили Ономе Ко је Слава Божија и изговорили почетне речи молитве: "Да свјатитсја имја Твоје, да будет воља Твоја, да придет Царствије Твоје" - и назвали Бога својим Оцем.

Овим завршавам своје беседе о Молитви Господњој Оче наш, а даље ћу покушати да кажем нешто о молитви као таквој.

Разговарај са Господок, радосно и поверљиво као са пријатељем

Желео бих да се дотакнем питање о личној молитви. Када смо у храму налазимо пред догађајем: сабрали су се људи - истомишљеници, који заједно стоје пред Богом и учествују у нечем што их превазилази у сваком погледу. У Светој Литургији се дешава нешто што може да учини само Бог. У бденију, у сједињавању вечерње и јутрења, сликовито се пред нама јавља читаво постојање света, односно читава историја човечанства у његовој огреховљености, али и његовој светости. И уливајући се у ту молитву са свих страна, подржавају нас молитве других људи и оно што видимо и чујемо. Преостаје нам само да доживљавамо оно што нам је пред очима и пред нашом способношћу да осећамо.

Лична молитва је у том смислу, са једне стране, много тежа. Она би требало да се рађа из унутрашњег порива. Са друге стране, она је много личнија зато што кад се молимо појединачно не учествујемо у општој ствари него стојимо пред Богом као појединци.

Ово није сасвим тачно. Са једне стране ја стојим пред Богом сам, наизглед ништа ме споља не подржава, ништа ме не подстиче, нисам део догађаја који се свеједно дешава без обзира на то да ли се ја молим или не. Међутим, са друге стране, са обзиром на то да сам Хришћанин, чак и ако сам одвојен од свих, као и да представљам удић Цркве, ни моја молитва више није само приватна ствар, она се улива у бескрајну реку молитава свију људи пред Богом. Истовремено са мном, у свим крајевима света, многи други људи се моле, обраћајући се истом Богу и моја молитва се као поточић улива у ову реку.

Међутим, има још једна, можда и важнија околност. Са обзиром на то да се ја молим као Хришћанин моја молитва мора да буде сагласна са вољом Божијом, са молитвом Самог Христа. Ако се молећи молим за нешто за шта Господ Исус Христос не би могао да се моли, ако се, молећи се, обраћам Богу са молбама које не би могао да изговори Спаситељ Христос моја молитва није хришћанска, и она због тога не може бити чиста нити истинска молитва. На тај начин, чак и када се молим лично, ја представљам, са једне стране део света који се моли, део васељене која се моли, и са друге стране израз молитве Самог Христа. Само у том случају моја молитва може да се сматра хришћанском, заиста хришћанском молитвом.

Међутим, како ово човек да постигне? Један од црквених писаца из раног Хришћанства говори да у свом срцу морамо да створимо престо Богу и да Му се клањамо из дубине свог срца. Шта ово заправо значи? То, наравно, не значи да морамо да се молимо Богу сентиментално, као да се ради само о осећању. Свако од нас зна како размишљамо о особи коју волимо: чим чујемо његово име задрхти нам срце, чим помислимо на његове потребе или радости, учествујемо у овим радостима или потребама. Спаситељ је рекао: "Где је благо ваше, тамо је и срце ваше". Управо у овом смислу треба да васпитавамо своје срце, једноставно да своје срце проверавамо и замишљамо се над питањем: Шта Бог представља за мене? Шта је за мене Христос? Шта су за мене оне вредности због којих је Христос живео и преузео на себе страшну смрт? Ако могу да кажем да је моје срце тамо где је Он, да је најдрагоценије што имам у животу Бог, Спаситељ Христос, Божије Царство истине, љубави и лепоте, онда моје срце може да задрхти када се обратим Богу. Ако је, пак, Бог за мене апстрактан појам или далеки господар онда се подразумева да не могу да кажем да за мене и моје срце Он представља благо. Дакле, прво питање које се поставља када желимо да се молимо лично, без подршке других људи, без помоћи службе Божије јесте питање о Богу: Шта Он за мене значи? Да ли је Он за мене реалан, да ли ми је драг? Да ли ми је важно да се Његово Име свети, да Његово Царство дође, да Његова воља буде на земљи? Ако је то тако, онда ће моја молитва постати жива и могућа. Иначе она неће бити жива и, пре или касније, ће ми постати тешка и ја ћу је одбацити.

Дакле, хришћанска молитва мора бити таква да се поклапа са молитвом Самог Христа, са Његовом заступничком молитвом, с Његовом бригом за свет и за нас. Међутим, пре него што то постигнемо, пре него што дођемо до тога чини ми се да је потребно да научимо да искрено стојимо пред Богом. Ово изгледа као најлакша ствар на свету, али често стојимо пред Богом као маскирани. Долазимо у цркву или стајемо пред иконе са свешћу да стојимо пред Богом и размишљамо: Шта Бог очекује од нас? Какво расположење? Какав положај тела? Шта Он жели од нас?.. И покушавамо да се прилагодимо томе... Али, баш ово не треба да радимо, зато што Бог може да спаси сваког грешника - реалног, правог и истинског, али Он ништа не може да учини са оним "свецем" или лицемерним богомољцем којег ми заправо представљамо. Ово је веома битно зато што је, пре него што приступимо молитви, врло важно да постанемо свесни са чим смо дошли Богу. Понекад после напорног дана осећам тако очајнички умор у сваком делу тела да ме све боли, или ми после умног рада речи постају мутне, врло тешко их изговарам. Зашто да не станем пред Бога и не кажем: "Господе, сада сам изнемогао целим телом, читав мој ум је сада загађен празним и многим, премногим речима, сада ћу са Тобом бити ћутећи... Бити неко време са Богом ћутећи је исто толико драгоцено као и са веома драгим човеком. Вероватно сви знате како то бива: сретне се човек са пријатељем, један другом повере новости, мисли и осећања, а затим постепено разговор почне да јењава и долази тренутак када два друга могу да седе ћутке у дубоком, дубоком општењу, у радости што су заједно... Ево шта треба тражити. Када ти се тело умори, када глава више није у стању да производи нове речи тако је лако стати пред Бога или клекнути на колена, или, чак, једноставно сести и рећи: "Господе, сада смо заједно. Какоје то дивно!". Чини ми се да сам већ помињао једног западног свеца који је био парохијски свештеник у Француској. Често је у његовој сеоској цркви седео један старац ћутећи, није пребирао бројанице, усне му се нису мицале. Једном приликом свештеник му рече: "Кажи, деко, шта радиш овде сатима? Не видим да се молиш..." А овај га погледа сјајним погледом и рече: "Гледам Њега, Он - мене, и тако нам је добро заједно!" Ето то је стварно истинско и предивно општење са Богом.

Разуме се да не смемо ово да тражимо на силу, исто као што не смемо намерно да почињемо да ћутимо са најдражим другом, али треба себи дозволити могућност да се ово деси. И пре него што почне молитва често би било тако једноставно сести и бити неко време са Богом, знати да нас Он гледа, да смо у Његовом присуству, да то можда не осећамо, али да је то тако, дати мислима да одахну, телу да се одмори, и затим поставити себи питање: "А шта сад? Да ли желим сусрет са Богом, жив сусрет пун љубави у ћутању или у речи, или стојим пред Богом само зато што сам дужан, зато што сам "верник" и морам да се молим?" У том случају тако и реци Богу: "Господе, каква срамота! Ти ме волиш, Ти си ми то доказао смрћу Христа Који је за мене био убијен, а мени је просто досадно, не желим сусрет са Тобом..." Ако ово кажеш искрено и озбиљно постанеш свестан колико је ово срамно, то ће, такође, бити молитва, то ће бити исповест и покајање. А молитва у себи садржи и покајнички моменат и радосни, ликујући моменат. У тренутку ће се у теби родити покајнички моменат. И тада ће ти можда доћи и друге покајничке мисли, зато што не само да не желиш да се молиш, него и због чега је тако. Зар је мени Бог тако туђ и тако далек, зар је међу нама тако мало заједничког, зар тако мало желим сусрет са Оним Који је живот саме душе?.. А можда сам у току дана рекао ружну реч после које не могу да превалим преко усана свете речи молитве? Или сам поступио сурово и неправедно с ближњим? Можда сам окаљао своје тело или душу, допустио мисли и осећања који су неспојиви са општењем са Богом Свечистим и Свесветим? Размисли пажљиво и ако се нечега сетиш поново се покај и то ће већ бити жива, искрена и добра молитва.

Већ сам говорио о томе како можемо да учинимо да молитва постане поштена и истинита, о томе како нам понекад да би се то остварило смета наша жеља да пред Богом изгледамо онако како мислимо да Он наводно жели да нас види. У ствари Он жели да нас види онаквима какви ми јесмо и томе треба да тежимо. Међутим, постоји и друга тешкоћа. Повремено нам, када желимо да се молимо, разни немири и бриге сметају да се одвојимо од себе и од земље и да се обратимо Богу. Често се дешава да се човек бори, да се труди да из своје свести искључи све оно што га највише брине, и то је грешка, зато што се брига која се зарила дубоко у срце тешко избацује из њега. Међутим, постоји веома једноставан начин да се истовремено општи са Богом и ове бриге чувају у себи: једноставно треба да их поделимо са Богом. Јер, било би потпуно нечовечно да одбацим мисао да ми је мајка на самрти, да ми је друг у опасности, да треба да учиним нешто на општу корист и окренем се од свега тога да бих био са Богом. Када ти срце обузму брига и немир стани пред Бога и кажи: "Господе, брине ме ово или оно: мајка ми је болесна, друг ми је у опасности, сам сам у тешком стању..." Или, пак: "Душа ми се радује, толико сам срећан, све је тако дивно да не знам како да се одвојим од ових осећања и усредсредим само на то да смо Ти и ја - лицем у лице, да смо сада заједно. Али, желео бих да Ти кажем све о својим страховима, о својој несрећи, о својој срећи, желим да поделим то са Тобом као што се дели са другом..." И уколико човек, притом, зна да Бог заиста јесте Љубав и да зато више брине због човекових брига него што то може сам човек, онда он ово може и да учини.

Зато стани пред Бога и све Му испричај, без много речи, не брбљајући, него онако како се може рећи најближем и најдражем другу: понекад уздржано, понекад са сузама, понекад са радошћу, са ликовањем душе - све испричај. И испоставиће се да си, када све ово учиниш, био у општењу са Богом, али да си био у истинитом и искреном општењу. И тада ово општење може да дође до Твог срца, тада одједном можеш да откријеш да ти је Бог заиста пријатељ, да не само да се кајеш пред Њим због нечег лошег што си учинио, него да можеш да поделиш са Њим све - читав свој живот: или радујући се, или патећи, или ликујући, али да све, баш све можеш са Њим да поделиш. Једино што се са Њим не може поделити јесте равнодушност. Ако молитви прилазимо са осећајем: Јој! Дошло је време да се молим, а ја бих тако желео да се бавим нечим другим. Хајде, прочитаћу молитве које треба да прочитам по молитвенику и доста Му је... То је светогрђе! Да се никада ниси усудио то да радиш зато што Богу те молитве нису потребне. Ове молитве су настале, као што крв лије из срца, изливајући се из искуства духовне радости или жалости неког молитвеника. Оне су настале као потпуно истините. И ако желиш да се њима користиш, ако желиш да их понављаш Богу онда оне морају извирати из твоје душе исто као што су извирале из душе онога ко их је први сачинио. Али, да их показујеш Богу као да се молиш онда када су ти ове молитве туђе јесте светогрђе и подвала, исто онако подла као кад се украде писмо које је неко други написао и издаје за своје, или кад се туђи састав покаже као свој. Да се нико није усудио то да учини!

Међутим, ако се ово деси (и - авај! - то ће се некоме сигурно пре или касније десити) и ако то приметиш - заустави се, и онда са истинским стидом реци Богу: "Опрости! Лагао сам Ти животом, па, чак, и молитвом... Каква брука!" И чим то кажеш већ си се вратио искреним односима, већ си се вратио томе да можеш са Богом поштено да разговараш.

Овоје веома битно. На томе толико инсистирам зато што ако нема искрености, ако нема непосредности и истине у односима између два човека или између човека и Бога онда ниједан поступак не може да замени истину коју се ми нисмо потрудили да створимо. А ову истину можемо да стварамо.

Св. Серафим Саровски је једном свом сабеседнику говорио: На силу ништа добро нећеш учинити, а од радости се може учинити све живо. Дакле, један од услова живе молитве јесте осећање истинске радости. Радост настаје из захвалности. Ми не умемо да будемо захвални. Наравно, бивамо захвални када се деси нешто изванредно или када човек учини за нас нешто што нас дубоко дирне, али не примећујемо безброј дивних ствари које нам се дешавају, и због тога, уместо да се радујемо све време - можда ситницама, али на животворан начин - ми чекамо некакве велике догађаје који би нам дали повод за радост: да нађемо девојку, да се оженимо, да добијемо повишицу, неки успех... А када бисмо само могли да будемо пажљиви и да обратимо довољно пажње на оно чега је пун наш живот како бисмо могли да будемо захвални готово за све!".

Навешћу вам неколикоједноставних примера. Веома дуго сам био болестан. Имао сам астму, било је периода када сам мислио да нећу остати жив зато што нисам могао да дишем. За тих неколико година сам открио како је изванредно дивно што могу да дишем, што дишем слободно, и ја од тада, већ четрдесетак-педесетак година не могу да заборавим тај осећај да је, чак, и дисање велико чудо, дар... Осим тога, ишчашио сам кичму кад ми је било осам година и све донедавно ми је кичма била болесна. Сада су ми је исправили, али дуго година никад нисам био сигуран да ћу моћи да устанем или да се нагнем, да пређем улицу, да подигнем нешто тешко или да се брзо окренем, у разним периодима у животу. Тада сам могао да схватим какво је то чудо и каква радост! Нормалан човек и не мисли о томе да дише, не размишља да ли му је тешко или лако да се нагне, да се окрене, да пређе улицу. И због тога толико радости пропуштамо мимо себе.

У Јеванђељу по Матеју постоји место на којем Спаситељ говори: "Блажени ништи духом, јер њихово је Царство Небеско..." У чему је радост да човек буде сиромашан? У чему се састоји то сиромаштво? "Ништи" је онај ко нема ништа своје. То не значи да он баш ништа нема, али нема ништа своје, јер све осећа као дар Божији: храна, кров, ципеле, кошуља, добра реч - све ово он треба да добије. И ако о себи помисли: "Ја постојим. Нисам сам себе створио, нисам сам себе извео из небића, али сам жив, живот као вода са извора ври у мени без обзира на то што сам већ стар човек. Имам разум, осећања, мисли, знања, имам пријатеље, имам посао. Око мене је прозрачни ваздух, сунце сија, и све ово би се могло наставити у недоглед... И ништа од тога не зависи од мене, а уједно све то је моје и ја стварно припадам свету у којем је све дар - дар Божији или људски дар, плод људске доброте, бриге или чуда које је првобитно даровано Богом".

Ако се човек стално сећа свега овога, ако то доживљава дубински и снажно, онда у сваком дану, чак, и у најтежем и најнапорнијем, може да сабере много цветова радости са поља свог живота...

Дакле, овоме треба усрдно да се учимо, зато што ако се човек не научи да у најмањем проналази величину љубави и величину чудесности, онда никада неће моћи да разговара са Богом као са пријатељем. Бог нам тада може бити и Господар, и Учитељ, и Наставник, Он нам, чак, може бити и наш Спаситељ, али Пријатељ са Којим ћемо разговарати нежно и радосно - Он то, у том случају, не може да нам буде. И управо је због тога толико важно да научимо да будемо благодарни за сваку ситницу, за све оно што нам се дешава у нашем животу, за оно што смо сами учинили или достигли, јер ми не можемо увек да достигнемо или учинимо оно што би требало. Дошао ми је пријатељ са тугом, а у мени је срце камено, не могу да се одазовем у том тренутку. Дошао је код мене човек у невољи, а мени су се мисли распршиле и не могу да одговорим, савладала ме је нека учмалост, не могу у себи да пробудим ни осећања нити мисли у тренутку када су ми потребни, понекад чак ни ту учмалост не могу да савладам. За све то је потребна милост Божија.

Отац Александар Шемеман, један од наших "младих" богослова којег смо недавно изгубили, у једној од својих књига је написао да не смемо да заборавимо да је чак и храна коју једемо Божија брига и љубав које су постале јестиве... Наравно, ово је речено на један духовит начин, али колико у томе има истине! Ако се научимо да увек будемо благодарни Богу, да Му се радујемо, много тога ће нам постати могуће. Тада ћемо моћи да се кајемо са поверењем, тада ћемо моћи да се молимо са увереношћу да нас Он чује, и тада ћемо моћи да Га укључимо и у наше бриге и у наше радости.

молитвеник » књиге о молитви » претходна страна »